Rečnik gradskih rešenja
Četvrtak, 17. novembar, 19:00
Rečnik gradskih rešenja približio je 15 profesionalnih i ličnih razmišljanja o mogućim i poželjnim promenama u našem okruženju. Kroz petominutna izlaganja, učesnici su probali da izlože jedan predlog, skroman ili sasvim utopijski, upućen gradskim vlastima ili samim građanima, usresređen na infrastrukturu, estetiku, međuljudske odnose ili druge teme koje smatraju važnim za (Beo)grad.
Učestvovali:
Snežana Ristić, urednica redakcije za kulturu na Radiju Beograd 2: REMODERNIZACIJA
Pavle Ćosić, pisac: STREET ART
Maja Lalić, arhitektkinja i programska direktorka Mikser festivala: PARTICIPACIJA
Dušan Rajić, ulični umetnik: JAČANJE LOKALNE ZAJEDNICE
Zoe Gudović, aktivistkinja, Rekonstrukcija ženski fond: NE BUDI TRASH BUDI FRESH (TOALETIZACIJA) / ČEŠKAJ ME NEŽNO
Stevan Filipović, filmski reditelj: BIOSKOP VOŽDOVAC
Snežana Džekulić, aktivistkinja, Centar za integraciju mladih: ULICE DECI
Zoran Erić, kustos, Muzej savremene umetnosti: URBANI FEUDALIZAM (BORBA ZA PROSTORNU PRAVDU)
Ružica Sarić, arhitektkinja i pokretačica Beogradske internacionalne nedelje arhitekture: CENTAR NA KRAJU GRADA
Miloš Tomić, filmski reditelj: PROLAZNICI KAO ŽIVE ENCIKLOPEDIJE
Dubravka Sekulić, arhitektkinja: ŠKOLSKI PROGRAM
Nenad Trifunović, grafički dizajner, Metaklinika: BICIKL I SIRENE
Milica Lapčević, umetnica i urednica emisije Reči i slike Radija Studio B: SVETLOSTI BEOGRADA
Tobias Strahl, istoričar umetnosti: TEXT AND THE CITY
Đorđe Balmazović, umetnik, grupa Škart: RADNE AKCIJE
Moderirala: Mia David, direktorka Kulturnog centra Beograda
** PREUZMITE AUDIO SNIMAK REČNIKA **
————-
Izveštaj sa Rečnika gradskih rešenja
Počeo je drugi po redu Ko gradi grad! Događaj je, kao i prošle godine, otvoren Rečnikom gradskih rešenja na kojem smo iz 15 uglova slušali o načinima kojima naše okruženje možemo učiniti boljim. Izložene su različite ideje i opservacije koje se kreću od filozofsko-utopijskih do konkretnih i praktičnih.
U okviru zahteva za remodernizacijom mogli smo čuti da javni prostor nekada nije bio roba, da je pripadao svima, te da ga je potrebno vratiti ljudima, a ne otuđivati od njih podizanjem ograda. Kao preduslov remodernizacije navodi se promena obrazovne paradigme koja dominira Srbijom od početka 90-ih godina, a koja bi razvijala u ljudima ideju filantropije i osećaj za zajednički prostor. Predlaže se i borba za prostornu pravdu, oličena u otporu urbanom feudalizmu, koji dopušta nekolicini „šerifa” da vuku sve konce. Kao primer su navedeni šoping molovi na Novom Beogradu, koji dovode i do radikalne promene u samom ponašanju ljudi. Istaknut je značaj participacije građana i njihovog uključivanja u ove procese, odnosno jačanje lokalnih zajednica u cilju promene svesti „amorfne, bespomoćne mase”. Na tom tragu je i predlog organizovanja dobrovoljnih radnih akcija za pomoć najugroženijima, jer se kvalitet jedne zajednice meri upravo njenim odnosom prema toj kategoriji građana. Izražena je i potreba vršenja većeg pritiska na gradske (i državne) vlasti radi suštinskog rešavanja problema dece koja žive i rade na ulici.
Predloženo je zauzdavanje urbanizacije (Beo)grada, kako bi se sačuvale lepe tačke (svetlosti) grada, kao i mogućnost stapanja sa prirodom u neposrednoj blizini gradskog jezgra (na dorćolskom keju). Od praktičnih predloga smo mogli čuti da u rekonstrukciji i izgradnji grada treba da učestvuju prvenstveno umetnici/e, a ne samo arhitekte, kako bismo izbegli paradoks da BEOgrad važi za „najsiviji” grad u Evropi. Konkretna ideja je i obnova Bioskopa Voždovac, koju bi pratila izgradnja tematskog parka oko njega. Među najoriginalnijim predlozima ističu se Toaletizacija – uz slogan „ne budi trash, budi fresh” – postavljanje tuš-kabina u svakom gradskom bloku koje će doprineti zajedništvu i socijalizaciji ljudi.
Predstavljena je i zanimljiva koncepcija da u prolaznicima treba videti žive enciklopedije. Ljudima na ulici ne treba se obraćati samo uobičajenim pitanjima (npr. koliko je sati), već treba pitati sve što nas zanima (i biti otvoren za pitanja drugih), jer se grad najbolje gradi upoznavanjem ljudi oko nas koji možda nose odgovore na mnoga naša pitanja.
Da bi sve navedeno postalo moguće neophodno je i objavljivanje različitih tekstova, eseja i publikacija koje se bave problemima razvoja grada i lokalnih zajednica, jer je koncentracija teme grada u javnom diskursu od neprocenjivog značaja.
Rečnik gradskih rešenja završen je zaključkom da duši treba više prostora nego telu, te da je razvijanje solidarnosti i osećaja zajedništva uporište od kojeg treba poći u izgradnji grada po meri njegovih građana.
