Radionica 2 – Pravo na grad, Zagreb

Subota, 19. novembar, 14:00 – 17:30 

Prezentacija i razmena znanja i veština potrebnih za organizovanje inicijativa koje se bore za veću ulogu građana u razvoju gradova. Šta je potrebno da bi one bile održive, efikasnije i masovnije? I kako doći do predloga za zajedničkiji grad? Radionicu je vodio Teodor Celakoski iz zagrebačkog Prava na grad.

** PREUZMITE AUDIO SNIMAK SUSRETA **
—————-

Izveštaj sa radionice:
Drugu radionicu, subotnju, vodio je Teodor Celakoski iz zagrebačke inicijative Pravo na grad, koja je nastala radi pružanja otpora prekomernoj ekonomskoj eksploataciji javnog prostora i isključivanju građana iz procesa odlučivanja o prostornom razvoju Zagreba. Grupa Pravo na grad sve aktivnosti vrši u partnerstvu sa Zelenom akcijom, a angažuju se na slučajevima neodrživog urbanog razvoja i privatizacije javnog prostora i korupcije koja je prati. Celakoski je istakao da ova inicijativa predstavlja konsolidovanu koaliciju nevladinih organizacija na polju nezavisne kulture. Za uspeh njihove kampanje bio im je potreban i „kvalitetan” (jasno vidljiv i jak) protivnik, a njega nije bilo teško naći.

 

Na radionici je bilo reči i o trogodišnjoj kampanji koju su Pravo na grad i Zelena akcija vodili protiv Zakona o igralištima za golf. Ukazivali su da taj Zakon, usvojen krajem 2008. godine, omogućava zloupotrebe prilikom izgradnje golf igrališta i tom prilikom ne garantuje uvažavanje ekoloških pravila. Javni interes je očuvanje poljoprivrednog zemljišta i šuma, ali i socijalne pravde i jednakosti ljudi, što pomenuti Zakon osporava. Nakon tri godine protesta, ukidanje ovog Zakona se desilo, ali postoji opasnost da on faktički bude nadomešten usvajanjem „paketa građevinskih zakona”, koji omogućavaju devastaciju prostora, pogoduju isključivo građevinskom lobiju, podstiču korupciju i krše načela održivog razvoja. To je letos dovelo do širokog protesta kojim se zahteva izgradnja golf-igrališta isključivo u zonama sa sportsko-rekreativnom namenom, ali i zabrana podizanja stambenih kompleksa u tim zonama.

 

Pravo na grad i Zelena akcija organizovali su brojne kampanje, od kojih je svakako najveća bila ona koja se ticala odbrane Varšavske ulice u centru Zagreba, o čemu je Celakoski najviše i govorio na radionici. Kampanja je mogla biti vođena na Cvjetnom trgu, gde je bila predviđena izgradnja velikog komercijalnog kompleksa Hoto grupe ili u neposrednoj blizini, u Varšavskoj ulici, čiju je pešačku zonu trebalo da zameni rampa i ulaz u privatnu garažu te iste Hoto grupe. Varšavska je pažljivo odabrana kao glavna tačka konfrontacije, jer je otimanje pešačke zone radi izgradnje privatne garaže bio direktan udar na javni prostor.

 

Kampanja „Ne damo Varšavsku” započeta je formiranjem široke koalicije nevladinih organizacija i stručnjaka (arhitekata, urbanista) kako ceo proces ne bi delovao građanima kao običan bunt „alternativnih kulturnjaka” – da bi građani stali iza nečega, moraju biti uvereni da se ne radi o nečijem ličnom ili grupnom interesu. Osnovan je i urbanistički savet sa uglednim stručnjacima, a od neprocenjivog značaja bio je timing – cela kampanja odbrane Varšavske započeta je pre nego što je projekat bio odobren, tačnije, pre nego što je i dospeo u Skupštinu grada. Teodor ističe da šanse za uspeh postoje samo kada se na vreme počne sa senzibilizacijom građana i kada se proizvode medijski atraktivne situacije. Uspeh pridobijanja građana povećan je i udarom na „ključne igrače” u državi i gradu na uvek vidljivom i osetljivom polju urbanizma i njihovim dovođenjem u direktnu vezu sa otimačinom javnog prostora.

 

Skupljanje potpisa za peticiju protiv devastacije Varšavske počelo je 2007. godine i prikupljeno je čak 55.000 potpisa Zagrepčana (ljudi su čekali u redovima da potpišu). Prvi veliki protest organizovan je u vreme usvajanja detaljnog urbanističkog plana u gradskoj skupštini. Protest, na kojem se okupilo čak 5.000 građana, uzrokovao je polarizaciju i vlasti i opozicije, ali plan je ipak usvojen. Pravo na grad i Zelena akcija nastavili su sa brojnim uličnim akcijama, organizovanim uglavnom ilegalno, jer bi u suprotnom skupovi bili zabranjeni ili bi gradski „šerif” Bandić (gradonačelnik) slao plaćenike da vrše kontraprotest. Medijsku vidljivost postigli su tek u poslednjih godinu i po dana konfrontacije, dok su u vreme izborne kampanje bili potpuno skrajnuti, što je bila posledica totalne medijske kontrole od strane vlasti. Protesti su redovno održavani uz bogat umetnički program pod nazivom „1001 (dana i) noći za Varšavsku”. Uprkos peticiji i građana i ljudi od struke, radovi u Varšavskoj počeli su u 6 ujutru 15. jula 2010. godine, što je izazvalo masovne proteste protiv seče stabala i raskopavanja Varšavske. Aktivisti Prava na grad i Zelene akcije okružili su tog jutra gradilište u Varšavskoj lancima i oblepili ga natpisima „nelegalno gradilište”, jer je dozvola za zauzimanje javne površine za gradnju rampe istekla prethodne godine, a žalbeni postupak na novo rešenje još nije bio završen.

 

Teodor Celakoski je govorio i o taktici organizovanja ovih masovnih protesta. Postojale su četiri taktička grupe građana. Prvu grupu čini jezgro pokreta. Njihov zadatak je i obaveštavanje druge grupe aktivista, a to su bili oni koji su se ranije obavezali da će, kada počnu radovi, reagovati u roku od sat vremena (takvih je bilo između 150 i 200). Treća grupa, od 500 ljudi, bila je ona koja je obećala da će doći na protest tokom dana, a četvrtu, najbrojniju grupu su činili građani koji su se prethodno javljali na osnovu radio oglasa, a nakon početka radova kontaktirani su sms porukama. Jedno od taktičkih rešenja primenjeno je sutradan – grupa od 200 ljudi imala je zadatak da lupa o ogradu gradilišta najjače što može, kako bi se izazvala veću pažnju, a sve sa ciljem omasovljavanja protesta narednih dana. U brutalnoj reakciji policije uhapšeno je 150 mirnih građana i pokrenuto je preko 100 sudskih postupaka protiv njih. Kada je bilo jasno da je Varšavsku nemoguće odbraniti, postalo je bitno ukazivanje na razmere policijske (državne) represije. Licemerje vlasti ogleda se i u drakonskom kažnjavanju organizatora protesta sa po 4.000 evra, uprkos činjenici da je prvobitni skup bio prijavljen, ali ne na mestu na kojem je održan, već u Varšavskoj ulici, u koju je bilo nemoguće ući zbog jakih snaga policije. Sa druge strane, prijava koju je grupa Pravo na grad podnela protiv gradonačelnika Bandića u vezi sa finansiranjem radova u Varšavskoj i dalje miruje.

 

Do novog velikog protesta i sukoba došlo je u aprilu 2011. godine prilikom otvaranja tržnog centra „Cvjetni” Hoto grupe i ulazne rampe za pripadajuću mu privatnu garažu u pešačkoj zoni u Varšavskoj ulici. Kako demonstranti nisu pušteni u tržni centar, manji broj njih je kasnije pojedinačno ušao. Zbog bušenja balona bivaju napadnuti od privatnog obezbeđenja Hoto grupe, što je dovoljni dokaz za tvrdnju da se o tom prostoru više ne može govoriti kao o javnom prostoru. Iako je koalicija za odbranu Varšavske na prvi pogled poražena, Celakoski kaže da je značaj višegodišnjih protesta nemerljiv, jer niko ne može reći da je sve bilo u redu, a izvučene su i izvesne pouke za budućnost. Ukazao je i da Hoto grupa nije izvršila ni minimum obaveza u pogledu zadovoljavanja javnog interesa. Jedan deo Varšavske ulice otet je za rampu privatne garaže, a drugi pretvoren u terasu za privatne kafiće unutar tržnog centra Hoto grupe. Reč je o preteranoj komercijalizaciji javnog prostora, usled koje on zapravo postaje privatni prostor. Kako nije napravljen ni prolaz do Gundulićeve ulice kao jedan od glavnih urbanističkih opravdanja celog projekta, jasno je da je priča o javnom interesu bila obična prevara.

Govoreći o taktičkim mrežama i platformama saradnje u procesu konfrontacije, Teodor je ukazao da je postojanje snažne namere važno koliko i društvena relevantnost plana, što znači da cilj mora biti postavljen na političkom nivou. Jedini ispravan stav jeste „mi hoćemo postići nešto”, a ne „mi propagiramo nešto”. Intenzivna saradnja i otvorenost prema različitim akterima čini da ove mreže budu inter-sektorske i inter-disciplinarne, a ključno je povezivanje sa organizacijama koje nisu iz istog kruga (poput sindikata i studenata). Time se izgrađuje šira javna platforma koja brani javna dobra. Za uspešnu borbu neophodna je i kompleksna, višeslojna organizaciona struktura, kakvu je njihova koalicija imala (četiri pomenute grupe građana, aktivisti, urbanistički savet, krizni štab za Cvjetni trg itd). Bitno je i izbegavati tvrde fraze, bilo da su anarhističke, kapitalističke ili neke treće, kako se nijedna grupa ne bi osetila konfrontiranom prema pokretu. Cilj koji treba ostvariti je participacija građana i uključivanje javnosti – nije bitno pridobijanje jednog stručnjaka da potpiše nešto radi potpisa, već je suština kako se oko bitnih pitanja može postići konsenzus svih stručnjaka. Čuli smo i da je važno koncentrisati energiju na ključne tačke (fokusirati se na neki spoljašnji događaj ili na zasedanje skupštine), a ne neplanski je rasipati (kao što je bio slučaj sa odbranom platana u Beogradu). Bilo je govora i o konkretnim modelima umrežavanja, odnosno proizvodnji institucija koje treba da pomažu nezavisnu kulturnu scenu.

Pred kraj radionice se povela diskusija o tome zašto gradnja hotela od 8 spratova kod fabrike Beko, koja ugrožava Beogradsku tvrđavu, nema veći prostor u javnosti. To je isprovociralo raspravu o razlozima teškoće pridobijanja ljudi u Srbiji da izađu na ulicu zbog određenog problema. Teodor je istakao da bi nekoliko stotina ljudi, ako se protest dobro orkestrira i artikuliše, bilo vrlo zanimljivo za medije, ali da treba pažljivo odabrati problem i udružiti one od kojih se ne očekuje da budu zajedno. Insistirao je i na dostupnosti kvalitetnih ljudskih resursa, poput Aleksandre Banović, a razgovor je zaključio uverenjem da platformu treba raditi samo sa onima za koje smo sigurni da nas neće napustiti ili sa onima čiji eventualni odlazak ne bi doveo u pitanje ceo proces.