Megdan oko Kalemegdana
U ponedeljak, 9. aprila u Kulturnom centru Rexu održan je prvi radni sto u toku 2012. pod nazivom MEGDAN OKO KALEMEGDANA koji je tematizovao promenu plana regulacije za blok između ulica Dunavske, Tadeuša Košćuškog i Bulevara vojvode Bojovića a kome pripada i bivša fabrika Beko kod Kalemegdana, kao i planiranu izgradnju sedmospratnog komercijalno-rezidencijalnog kompleksa na tom prostoru. Ideja ovog radnog stola je bila da se na jednom konkretnom primeru propitaju i razumeju mehanizmi, odnosi i procesi koji oblikuju razvoj grada kao i mogućnosti koje građani/ke imaju da utiču na planiranje i razvoj sredine u kojoj žive. Za razmatranje slučaja bloka oko bivše fabrike Beko KO GRADI GRAD tim se opredelio ne samo zbog njegove tadašnje aktuelnosti (Plan detaljne regulacije usvojen na sednici Skupštine grada 9. marta 2012.), značaja (nalazi se u centru grada, u delu urbanističke celine Beogradske tvrđave, kulturnog dobra od nacionalnog značaja) i postojanja inicijative građana, istaknutih stručnjaka koja se argumentovano javno protivi ovakvom planu, već i zbog činjenice da analiza ovakve inicijative i njenih trenutnih ishoda može biti poučna za mnoge aktiviste kao i njihove aktuelne planove ili dugoročne strategije delovanja.
SADRŽAJ:
Izveštaj: U sred megdana oko Kalemegdana
Razgovor u Zavodu, bez šaltera i formulara – uvod u studiju slučaja 2013.
Analiza: Javni interes u magli kapitala
Audio snimak radnog stola 
Dokumentacija Aleksandre Banović o celom slučaju
Izveštaj: U sred megdana oko Kalemegdana
Na ovom tročasovnom radnom stolu članovi KO GRADI GRAD tima predstavili su aktere i tok nastanka plana za predmetni blok oko fabrike Beko, sadržaj, smisao i zahteve inicijative stručnjaka protiv izmene detaljnog urbanističkog plana kojim bi se ugrozio Kalemegdan, a zatim su pozvani učesnici, koji dolaze sa različitih pozicija, objasnili ili problematizovali određene aspekte celog slučaja – čime je otvorena diskusija za sve prisutne. Ključne teme radnog stola su bile jako mala mogućnost pravovremenog uključivanja građana u javni uvid ovakvih izmena plana (i projekata koji im slede), kao i niz postupaka i odluka javnih institucija koje su po oceni učesnika protivne javnom interesu. Opšti zaključak je bio da problemi nisu u nepoštovanju procedura i normi, već u njihovoj deregulaciji i relativizaciji, kao i u nedostatku transparentnosti razloga donošenja određenih odluka, o čemu detalje donosi ovaj izveštaj.
Opsada Kalemegdana. Na skupu KO GRADI GRAD 2, u novembru 2011. godine, o temi „zaposedanja” područja Kalemegdana kroz promene plana za tzv. blok Beko, buduću izgradnju na Kosančićevom vencu, proširenje ZOO vrta na Donji grad i povezivanje Kalemegdanskog parka sa savskim priobaljem i Beton halom su govorili Aleksandra Banović i Vojislav Petrović, arhitekte (vidite opsežnu dokumentaciju arhitekte Banović na ovom linku ). U pitanju je tema koja osvetljava sve ono što je problematično u trenutnom razvoju grada. Po sredi je ugroženost Kalemegdana i kulturnog nasleđa uopšte, čiji su uzroci u ispunjavanju investitorskih želja od strane političara, u upitnoj uključenosti urbanista, arhitekata i konzervatora u proces planiranja, kao i u netransparentnosti u donošenju važnih urbanističkih odluka, što podrazumeva i veoma malu mogućnost uticaja javnosti na ove procese. Da je reč o velikim razmerama zatvorenosti institucija ne svedoči samo praksa da zainteresovani pojedinci i grupe nemaju mogućnost da utiču na uslove i rešenja pre nego što se krene u izradu plana detaljne regulacije određene oblasti, nego i činjenica da su oni čak, iako najavljeni, sprečeni da prisustvuju sednici Skupštine Grada (9. marta 2012.) na kojoj se o tom planu donosi odluka. Kada je u pitanju transparentnost procesa donošenja odluka i njegova otvorenost za građane, ovaj slučaj možemo posmatrati kao paradigmu svih građanskih inicijativa, jer su nadležni organi u potpunosti ignorisali jednu stručno argumentovanu inicijativu.
Učesnici. Kako bi bolje razjasnili slučaj, u javnosti do tada malo poznate budućnosti bloka između ulica: Dunavska, Tadeuša Košćuška i Bulevar vojvode Bojovića, gde se danas nalazi zatvorena fabrika Beko, KO GRADI GRAD je na radni sto MEGDAN OKO KALEMEGDANA pozvao predstavnike Centra za planiranje urbanog razvoja (privatne firme koja je bila zadužena za izradu plana detaljne regulacije), Urbanističkog zavoda, kao i Gradskog arhitektu, koji ili nisu bili u prilici ili nisu želeli da se pozivu odazovu. Skupu su prisustvovali urbanista Darko Polić iz Novog Sada, autor bloga o urbanom dizajnu, Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava (član Koalicije za slobodan pristup informacijama od javnog značaja), kao i Miladin Lukić (inače zaposlen u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture) i Vojislav Petrović, arhitekta, obojica iz već pomenute inicijative stručnjaka koja je slučaj ovoga gradskog bloka prvobitno i iznela u javnost i pokušavala na različite načine da se suprotstavi odlukama gradskih čelnika po pitanju degradiranja Beogradske tvrđave.
Diskusiju su otvorili Dubravka Sekulić i Marko Aksentijević, koji su ime KGG tima najpre upoznali prisutne sa detaljima procedure za izmenu Plana detaljne regulacije i to na primeru bloka oko nekadašnje fabrike Beko. Bilo je reči i o mehanizmima koji se mogu promeniti u ovom procesu u cilju povećanja učešća i uloge struke i građana u razvoju grada (pogledajte dijagram).
Slučaj tzv. bloka Beko, korak po korak. Usled propasti tekstilne industrije Beko, zbog postojećih dugova svojevremeno je formiran Odbor poverilaca konfekcije Beko, kojima se duguje novac i koji, na osnovu odluke Trgovinskog suda, raspolažu imovinom same kompanije kako bi namirili sopstvena potraživanja. Taj Odbor poverilaca 2007. godine prodaje zgradu bivše fabrike Beko u Bulevaru vojvode Bojovića i pripadajuće zemljište grčkoj kompaniji Lamda Development (registrovanoj u Srbiji pod nazivom Property Development) za 55,8 miliona eura. Bitan momenat je da ovde nije reč o „klasičnom“ procesu privatizacije, jer oni nisu kupili Beko kao fabriku, već samo njenu nekretninu. U novembru 2008. Property Developement (PD) sklapa ugovor sa privatnom firmom Centar za planiranje urbanog razvoja (CEP) koja se bavi izradom prostornih planova, da bi zatim PD pokrenuo inicijativu za izmenu Plana detaljne regulacije kod Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave Beograda, što predstavlja prvu fazu menjanja ovoga plana, koji se odnosi na površinu čitavog bloka i koji je veći od zemljišta koje je kupio PD. Gradski sekretarijat odgovara na ovu inicijativu i traži mišljenje relevantnih javnih preduzeća (Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, Opštine Stari grad, Urbanističkog zavoda itd.) o uslovima promene Plana. Njihova mišljenja šalju se Komisiji za planove Skupštine Grada, koja Predlog izmene Plana prosleđuje Skupštini Grada na usvajanje. Skupštinska Odluka o izradi Plana detaljne regulacije se zatim objavljuje u Službenom glasniku, što je prvi trenutak u kojem javnost postaje obaveštena o promeni Plana detaljne regulacije za blok oko Beogradske tvrđave. Ovo se dešava u decembru 2009, čak godinu dana nakon sklapanja ugovora između PD-a i CEP-a. Dakle, javnost se obaveštava tek nakon usvajanja Odluke o promeni Plana detaljne regulacije. U Odluci piše da je CEP izradio plan, a da je PD (privatni investitor) finansijer izrade Plana. Paradoks je da u toj Odluci stoji i da je javni interes prva stvar koja treba da se utvrdi, a u ovom slučaju to utvrđivanje javnog interesa plaća sam privatni investitor.
Nadalje, CEP izrađuje prvi Koncept Plana, a nakon pribavljenog pozitivnog mišljenja institucija koje su u prvom koraku dale uslove novog plana, CEP izrađuje i Nacrt plana, koji se šalje Komisiji za planove i Opštini Stari grad. Nakon toga je organizovan Javni uvid u Nacrt plan (avgust-septembar 2011), kojem ponovo sledi sednica Komisije za planove Skupštine Grada, na kojoj predstavnica CEP-a prezentuje novi plan. Tada gospođa Aleksandra Banović, direktorka Gradskog zavoda za zaštitu spomenika u penziji i autor Detaljnog urbanističkog plana Kalemegdana iz 1969. godine, iznosi podatke i dokumentaciju koji osporavaju planirane izmene u regulaciji oblasti oko Kalemegdana. Na sednici Komisije izloženo je ukupno 5 primedbi na izmenu Plana, nijedna od njih nije prihvaćena, a o tome se odlučivalo na zatvorenom delu sednice, kojem nisu mogli da prisustvuju pojedinci koji su izneli primedbe na Nacrt plan. Sprečavanje njihovog prisustva odlučivanju pravdano je Pravilnikom, prema kojem zatvorenom delu sednice mogu da prisustvuju svi članovi Komisije, obrađivač Plana, institucije i pojedinci (uz tumačenje same Komisije da se to odnosi na pojedince iz institucija, a ne na zainteresovane stručnjake i građane). Nakon ove sednice Komisije za planove CEP izrađuje finalnu verziju Plana, koja se ponovo prosleđuje istoj Komisiji, a zatim i Gradskoj skupštini, koja 9. marta 2012. na sednici izglasava Odluku o usvajanju Plana detaljne regulacije za blok između ulica: Dunavska, Tadeuša Košćuška i Bulevar vojvode Bojovića. Za ceo kompleks oko Kalemegdana do mesec dana pre toga važeći planski dokument bio je Detaljni urbanistički plan iz 1969. godine, koji je kao rešenje predlagao izmeštanje fabrike Beko i izgradnju parka i rekreativnog prostora na tom mestu. Međutim, kao osnova pri izradi novog Plana detaljne regulacije iskorišćen je Generalni urbanistički plan (GUP) iz 2003. godine, u kome je namena ovoga bloka već bila izmenjena u tzv. gradski centar, i u kojem stoji da raniji detalnji planovi nisu obavezujući ako su izmene u skladu sa GUPom.
Zašto je ovo problematično? Na radnom stolu smo imali prilike da čujemo da je u novom Planu detaljne regulacije sporan urbanističko-arhitektonski aspekt, tj. sam predlog rešenja koji podrazumeva izgradnju hotelsko-poslovno-stambenog kompleksa sa preko 100.000 kvadratnih metara, koliko recimo iznosi površina Gornjeg grada Beogradske tvrđave. U pitanju je izuzetno masivna intervencija, sa 7 do 10 spratova, na svega 20 metara od fortifikacionih elemenata same Tvrđave. Ovaj novi bedem Beograda, visok 23 metra, „unakaziće” panoramski izgled grada iz pravca Ušća, ali i sa leve obale Dunava. Ceo ovaj poduhvat u suprotnosti je sa prihvaćenim principima integrativne konzervacije i održivog razvoja, koji kulturno dobro tretiraju kao neobnovljivi resurs razvoja (kad se jednom drastično izmeni, šteta je nenadoknadiva). U novom Planu problematično je i to što je Plan posmatrao samo taj blok a ne celinu Beogradske tvrđave.
Kako je ovde reč o kulturnom dobru najviše kategorije za Republiku Srbiju, u diskusiji je iznet stav da direktnu odgovornost za izmenu Plana snosi direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koja je izdala uslove za Plan, kako smo čuli bez znanja ili saglasnosti stručne službe Zavoda. A time se Zavod saglasio sa svim zahtevima privatnog investitora na ovoj lokaciji. Ministar kulture i njegovi pomoćnici nisu ni reagovali, a prvi glasovi pobune došli su tek od grupe (uglavnom penzionisanih) arhitekata na sednici Komisije za izradu planova.
Peticija građana. Miladin Lukić, član ove inicijative, inače zaposlen u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, istakao je da je posle Javnog uvida, a pre usvajanja novog Plana, podneta peticija građana kako bi se sprečila izgradnja pomenutog objekta. Pošto je za podnošenje amandmana potrebno bar 500 potpisa birača sa teritorije Beograda, peticiju za izmenu Regulacionog plana za celu teritoriju Kalemegdanske tvrđave, a prvenstveno za prostor fabrike Beko potpisalo je 580 građana. Iako su podneli molbu da prisustvuju sednici Skupštine grada, prvobitno na sednicu nisu pušteni uz izgovor o nedostatku slobodnih stolica. Kada su tražili da im se to pismeno saopšti, ustupili su im dve stolice, iako je bilo puno slobodnih mesta. Po mišljenju prisutnih građana, na raspravi u Skupštini Grada odbornici su bili nezainteresovani za ovu temu, po svemu sudeći niko od njih nije pročitao amandman koji su građani potpisali, a vlast je tada, 9. marta 2012, usvojila novi Plan detaljne regulacije.
A područje Beton hale? Na skupu MEGDAN OKO KALEMEGDANA vođena je kratka diskusija i o budućoj planiranoj gradnji 24.000 kvadratnih metara kod Beton hale, sa druge strane Kalemegdana, što je povod da se slučajevi Beton hale i fabrike Beko nazivaju „blizanačkim pričama”. Vlasnik Beton hale je bila država, sada je to Grad Beograd. Grad je upravljanje Halom poverio Javnom preduzeću Zelenilo Beograd, koje iznajmljuje lokale u Hali, a to bi trebalo da radi Poslovni prostor Opštine Stari grad. U toku 2011. održan je javni konkurs za obalu Save kod Beto hale koji zaobilazi Društvo arhitekata što je, kako smo čuli od prisutnih nedopustivo i presedan, a pravdano je javnim nabavkama. Konkurs je raspisao Urbanistički zavod u dogovoru sa Gradom.
Mogući, stvarni prostor za građanske inicijative? Urbanista Darko Polić, ukazao je da je osnovno pitanje kako se od jedne inicijative dolazi do konačnog, usvojenog Plana detaljne regulacije, koji pretstavlja zakonski dokument na lokalnom nivou i kojim treba da se konkretizuje javni interes. Moć, koja je nekada bila rezervisana samo za državni nivo, sada se disperzira, tako da jedan njen značajan deo treba da „pripadne” i građanskim inicijativama.
Međutim, u ovdašnjoj praksi tek Nacrt Plana ide na Javni uvid, dok pre toga javnost o Planu ne zna ništa. Građanima koji na Javnom uvidu daju neku primedbu na Nacrt neophodan je odgovor Komisije za planove povodom njihovih pitanja. Potrebna je povratna reakcija od Komisije, koja sada ne postoji, već se o primedbama na Nacrt Plana odlučuje na zatvorenom delu sednice. Ovim sistemom formalizovano je učešće javnosti, kojeg zapravo nema. U Komisiji za planove sede stručnjaci, ali njih postavlja gradska vlast, a trenutno u Komisiji nema nijednog člana koji se profesionalno bavi zaštitom kulturnog nasleđa. Na sednici na kojoj se odlučivalo o novom Planu, dakle neposredno pre prosleđivanja Plana odbornicima, nijedan profesionalac ni iz Gradskog ni iz Republičkog zavoda nije bio prisutan. Sve to govori da se moramo boriti za omogućavanje Javnog uvida u Plan već nakon izrade Koncepta Plana. Nije dovoljno prisustvo svega nekoliko protivnika Nacrta Plana na otvorenom delu sednice Komisije za planove, već se mora napraviti širi front.
Istaknut je i poguban uticaj ovakve procedure na život ljudi u neposrednoj blizini lokacije o kojoj je reč. Naime, Skupština Grada ne bi smela da ne obaveštava javnost o ovim procesima sve dok se ne usvoji Odluka o izradi Plana, jer se regulacioni planovi i građevinske dozvole donose bez saglasnosti suseda, a time je moguće nekome ugroziti kvalitet života ako se, recimo, umesto parka koji je predviđen regulacionim planom podigne zgrada od 10 spratova, koja zaklanja dolazak svetlosti u stan.
Postavljeno je i pitanje zaštite kulturnog nasleđa, jer Beogradska tvrđava ne predstavlja samo srpsku kulturnu baštinu. Na toj liniji čuli smo i predlog da ovakvi forumi prerastu u jedinstvene nevladine organizacije, koje bi zapravo bile interesne grupe za lobiranje pri relevantnim evropskim institucijama za zaštitu spomenika kulture. Iako Grad Beograd izražava veliku želju da Beogradska tvrđava dođe na UNESCO-vu listu kulturne baštine, veliki problem je i Zakon o kulturnom nasleđu iz 1994. godine koji ne prati aktuelne standarde.
Borba Davida i Golijata – kako dalje. Na radnom stolu MEGDAN OKO KALEMEGDANA stekao se utisak da je posredi borba Davida i Golijata i da je pitanje svih pitanja: šta mi možemo da uradimo? Izražena je vera u mogućnost i nužnost borbe i postavljeno je pitanje koje strategije i taktike tom prilikom treba koristiti. Predložene su peticije koje uvek dospevaju u javnost, ali i mogućnost pokretanja postupka pred Poverenikom za zaštitu informacija od javnog značaja. Čuli smo predlog obaveznog postavljanja sajta koji bi se bavio samo problemom Kalemegdana, kao i organizovanja što masovnijih protesta kako mediji ne bi mogli da ih zaobiđu. Kao ozbiljno ograničenje sa kojim se ova inicijativa suočava istaknuta je zatvorenost medija. Brojni mediji (Blic, Studio B i drugi) napravili su izveštaje u prilog inicijativi protiv novog Plana, ali ih ipak na kraju nisu objavili. Na Studiju B je čak iz TV priloga isečen deo sednice Skupštine Grada na kojem je podnet ranije pomenuti amandman građana.
Jedan od organizatora ovog skupa, Nebojša Milikić, zaključio je da se treba fokusirati na sistemske probleme, na to kako se inicijative građana potiskuju i ignorišu, kako nadležne službe ne rade ono što bi bile dužne da rade. To treba da bude praćeno personalizacijom – recimo, treba prozvati onog ko je odgovoran za izbacivanje iz TV izveštaja dela sednice na kojoj je podnet amandman, jer taj pojedinac dobija platu iz budžeta Grada da predstavlja inicijative građana, a ne da ih isključuje.
Na toj liniji odlučeno je i da se treba obratiti direktorki Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ustanove koja je iz državnog budžeta plaćena da štiti spomenike kulture, kao javni interes svih građana. Po rečima prisutnih, direktorka je samoinicijativno, bez konsultacija sa kolegama u svom Zavodu, dala saglasnost na izradu novog Plana, ocenivši da se time ne narušava kulturno dobro. Istaknuto je da treba težiti poništavanju njene saglasnosti, jer se time dovodi u pitanje ceo projekat. A iznet je i stav da slanje protestnih pisama kojima se utiče na nečiju emociju nema nikakav efekat, već da se državnim institucijama mora poslati konkretno pitanje na propisanim obrascima, uz pozivanje na član zakona – na primer, pomenutoj direktorki Zavoda treba postaviti zvanično pitanje na osnovu kog člana kog zakona je potpisala to što je potpisala. U slučaju izbegavanja odgovora ili skrivanja podataka, treba se obratiti Povereniku za zaštitu informacija od javnog značaja.
U cilju dalje tematizacije ovog problema treba se obratiti i ministru kulture i njegovim pomoćnicima, kao instanci koja bi mogla da zaustavi dalji tok projekta. Gradonačelnika, koji postavlja članove Komisije za planove Skupštine Grada (i kojoj je nadređen) treba pitati kojim se kriterijumima rukovodi prilikom izbora članova/ica Komisije i kako se određuje njihova stručnost.Važno mesto obraćanja jesu i mediji, naročito gradska kuća Studio B koja je dužna da se bavi ovakvim inicijativama. Na kraju je iznet i predlog da se treba obratiti svim kandidatima za funkciju gradonačelnika Beograda (na izborima u maju 2012), jer bi bilo dobro ispolitizovati ceo ovaj proces uvođenjem raznih političkih stranaka koje preko svojih kanala mogu da pokreću temu u Gradskom veću, Skupštini Grada ili u medijima.
Pred nama je dug, ali prokrčiv put do epohe u kojoj će u Srbiji procedure odlučivanja biti javne i u skladu sa standardima i principima koji postoje u zakonima. Cilj je primorati institucije (koje su osnovane da bi štitile javni interes) da rade posao zbog kojeg postoje, umesto da permanentno izigravaju čitav set principa, normi pa i zakona iz svoje nadležnosti.
Preuzmite audio zapis radnog stola
Razgovor u Zavodu, bez šaltera i formulara / 21. decembar 2012.
Nakon sumiranja utisaka sa diskusije Megdan oko Kalemegdana, KO GRADI GRAD tim stupio je u kontakt sa direktorkom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Verom Pavlović-Lončarski i zamolio je za razgovor o problemima koji su pominjani ili analizirani na radnom stolu. Nakon više odlaganja (zbog odsutnosti pojedinih članova KGG tima), sastanak je održan u petak 21. decembra u samom Zavodu. Na sastanku su direktorka i arhitekta konzervator Marina Nešković predstavile svoje stavove kao i zvanične dokumente od kojih su mnogi bacili drugačije svetlo, kako na samu problematiku i hronologiju urbanističkog planiranja bloka oko fabrike Beko, promene detaljnih planova, davanja saglasnosti tj. uslova od strane Zavoda, tako i na prirodu do sada primenjenih aktivističkih koncepata i ishode uloženih napora. Bila je to duga razmena misljenja, “bez rukavica” i sa mnogo različitih argumenata jedne i druge strane. Neformalnost razgovora omogućila je razmatranje brojnih, za dati slučaj vezanih, tema i pred KGG tim postavila moguće nove zadatke – koji bi sa (za sada) elementarnog upoznavanja problematike mogli da pređu na ozbiljniju studiju slučaja Megdana oko Kalemegdana.
Zato KGG tim namerava da i u 2013. godini nastavi ovo istraživanje, pre svega kroz razgovore i detaljnu analizu sa svim drugim zainteresovanim aktivistima, arhitektama, planerima i nadležnim institucijama. Aktuelnosti ove teme doprinela je i debata u medijima (npr. tekst Mihajla Mitrovića u Politici) povodom pre par meseci predstavljenog arhitektonskog projekta koji za blok BEKO i firmu Lamda Development uradio arhitektonski biro Zaha Hadid Architects iz Londona, i koji je bio na javnom uvidu u zgradi Gradske uprave 8-16. oktobra 2012. Cilj istraživanja je detekcija i objašnjenje svih postupaka i procesa koji su doveli do postojeće situacije. Ukoliko imate želju ili mogućnosti da se pridružite ovom istraživanju, kontaktirajte nas.
Analiza: Javni interes u magli kapitala / januar 2013.
Naša saradnica Dubravka Sekulić, arhitektica koja je od početka angažovana na tzv. slučaju Beko, u tekstu napisanom specijalno za ovaj bilten daje osvrt kako na predmet Megdana oko Kalemegdana, u svetlu nekih vrlo sličnih problema iz regiona. Tekst Javni interes u magli kapitala upotpunjuje razumevanje ovakvog slučaja koji je, po mnogo čemu sudeći, pre pravilo nego izuzetak, pre svojevrsna operativna “mustra” uspostavljena u saradnji investitora i njima podređenih političkih, javnih i medijskih instanci nego specifičnost nekog pojedinačnog slučaja.
Sedmog februara 2011, jedan od najpoznatijih i najpraćenijih blogova o arhitekturi, s fokusom na objavljivanje novih projekata, Dezeen, objavljuje tekst naziva “Koncept vile za golf i spa rizort, Dubrovnik, Hrvatska – Zaha Hadid Arhitekti” (“Concept Villas for Golf and Spa Resort, Dubrovnik, Croatia by Zaha Hadid Architects”). Uz kratko uredničko pojašnjenje da je svrha projekta “definisanje arhitektonskog stila budućeg odmarališta”, tekst u potpunosti prenosi saopštenje o projektu koje je priredila marketinška služba ovog, u svetu jednog od najpoznatijih arhitektonskih biroa. Tekst projekta za dve tipske vile za apartmansko golf naselje u zaleđu Dubrovnika, dotiče se prostornog konteksta tek u par rečenica, uglavnom hvaleći pogled na dubrovački Stari grad, i važnost vizura. Nastavak je, gotovo generički opis arhitektonske dispozicije programa u odnosu na zadat projektni zadatak.
Zbog čega započeti tekst koji se bavi analizom “preuređenja” bloka oko zgrade Beka, pričom o projektu Zahe Hadid na Srđu? Gotovo dve godine kasnije, petog decembra 2012, na istom portalu objavljen je projekt “Beko Masterplan – Zaha Hadid Arhitekti”, u trenutku kada je bio na javnom uvidu u podrumu jedne od beogradskih gradskih institucija. Ova dva projekta su sličnija nego što se čini, i to ne samo zbog toga što ih povezuje ista arhitektica. Interesantno, objavljeni tekst nije stigao iz arhitektonskog biroa, već od strane organizatora Beogradske nedelje dizajna, iza kojih stoji jedna od većih marketinških agencija u Beogradu, glavnog promotera plana. Tekst, u najboljem maniru marketinškog teksta, gotovo slavi vizionarstvo grčkog developera da odabere projekt koji će Beograd napokon staviti na mapu i “postaviti nove standarde na srpskom tržištu, kao i tržištu jugoistočne Evrope, posebno vezano za standard života, ali i u polju arhitekture i građenja.” Ono što samo provejava kroz tekst o projektima na Srđu, u tekstu o Beku postaje potpuno otvoreno, arhitektonski projekat se “prodaje” tako što se prodaje ideja životnog stila čiju sliku projekt treba da stvori. Dodatno, arhitektonski program se ne pravi u odnosu na potrebe i potencijale grada, već, na sličan način na koji se planira marketinška kampanja za neki proizvod, u odnosu na sliku u medijima koja želi da se postigne.
Cilj oba projekta, i novog plana za Beko, i golfa na Srđu, je redefinisanje velikih prostornih celina koje imaju potencijal da ključno utiču na budući razvoj grada. Primat i pritisak tržišnog načina mišljenja o gradu kao preduzeću koje treba da proizvodi višak vrednosti, i koji podrazumevaju da je prostor grada primarna roba kojom grad raspolaže, utiču na način na koji Grad pristupa ovakvom tipu projekta. Gradske vlasti, umesto da se bavi razvojem celog grada, ulažu u infrastrukutru i razvoj onih delova grada za koje postoji zainteresovani (komercijalni) investitor, uz nadu da će se profit privatnog investitora preliti i na grad, i tako opravdati budžetsko investiranje u opremanje isključivo onih prostora za koje postoji poznati investitor. Za Grad, investitor je Investitor, benevolentni spasilac koji će pokazati šta i kako s gradom treba. Radi se, dakle, o potpunom prihvatanju ideje investitorskog urbanizma. Sa jedne strane, grad odustaje od ideje planiranja, iako se nominalno prave generalni planovi, što je u stvari jasan znak da grad odustaje od bilo kakve konceptualizacije, ukoliko prostor ne zadovoljava kriterijum robe koju treba po svaku cenu i što pre je moguće eksploatisati. Dakle, imaginacija prostora dolazi isključivo iz pozicije investitora, a nikako iz društvenog imaginarijuma. Lefevr (Lefebvre), francuski teoretičar koji je promovisao sintagmu „pravo na grad“, napade na javni prostor definisao je kroz investitorsko planiranje i urbanizam koji se u stvari osmišljavaju i izvode, bez sakrivanja, za tržište i sa namerom profita. Ono što je novo tu, jeste da investitori više ne prodaju (samo) kuće ili zgrade, već se sada bave prodajom imaginacije. Ovako postavljen sistem vrednosti, gotovo potpuno briše iz jednačine usmeravanja razvoja grada, građane, ne samo kao one aktere na čiji život te odluke direktno utiču, već kao i one koji doprinose ekonomiji grada, bukvalno, plaćanjem poreza i potrošnjom, ali i mnogo više “kapitalom” proizvedenim svakodnevnim životom u interakciji, posebno sa javnim prostorom. Uloga građana u donošenju odluka svodi se na povremeno davanje mišljenja o projektima koji su već završeni, i gotovo odlučeni, i glasanje na lokalnim izborima, i nikada nije vezana za konceptualizovanje budućnosti. Pored uloge građanina kao pasivnog potrošača, ovakav sistem mora da predvidi i arhitektu, koji je protagonist tek manje ili veće umešnosti u oblikovanju prostora na osnovu parametara koje dobiju od strane investora i urbanista, gde se bolje meri količinom kvadrata za prodaju “uguranih” na lokaciju, i spektakularnošću oblika.
Jedna od osnovnih odlika (star)arhitekture je da se ne dovodi u pitanje poreklo kapitala i proces kojim je došlo do projekta na kome su angažovani, niti njegovu primerenost u lokalnom kontekstu. Sa druge strane, profesionalna arhitektonska scena, prihvata ta pravila i često je sklona da “oprosti” poreklo neke arhitekture ukoliko se ona smatra formalnim pomakom u disciplini. Zbog toga i ne treba da čudi stav arhitekte Vuka Đurovića iz CEP-a, koji je bio izrađivač plana detaljne regulacije za blok omeđen ulicama Dunavska, Tadeuša Košćuška i bulevarom Vojvode Bojovića, koji je, upitan da li će novi objekti zakloniti tvrđavu odgovorio: „Sve što nacrt plana predviđa u skladu je sa uslovima koji su dali i gradski i republički zavodi za zaštitu spomenika kulture. Voleo bih i ja da to bude park, ali da je država htela da to napravi, ne bi joj trebalo pedeset godina za to, niti bi to prodala privatnom investitoru“1.
Ova izjava upućuje na dva ključna mesta u, i za razumevanje “slučaja Beko”. Prvo, da je “država prodala Beko privatnom investitoru”, a drugo da je sve što je u planu napravljeno “u skladu sa uslovima” i po propisima. Pitanje da li bi sudbina bloka Beko bila drugačija da su država ili grad raspolagali tim prostorom (primer privatizacije Luke Beograd ne otvara puno prostora za optimizam), ali to ovde nije bio slučaj. Beko (zgradu fabrike) prodao je Odbor poverilaca Beko (fabrike) u stečaju, grčkom investitoru Lamda Development. Grad Beograd otvara prostor za transformaciju bloka oko fabrike Beko, promenama prostornih planova. Zona bloka je važećim Generalnim urbanističkim planom (GUP) označena kao gradski centar. Ovo je tehnička kategorija, koja ne podrazumeva da je zona centar grada, već da se u njoj nalazi koncentracija različitih, uglavnom javnih funkcija, koje su dominantne, i uključuje stanovanje i zelenilo u svoju strukturu. Nakon što je obezbedio vlasništvo nad pomenutim prostorom, grčki investitor inicira promenu Plana detaljne regulacije (PDR). PDR je osnovni operativni alat koji prevodi GUP u konkretne parametre po kome će se neki prostor oblikovati. On je dokument na nivou zakona na osnovu koga se donose sve odluke u prostoru, i definišu parametri za buduće građenje. Jedan od osnovnih zadataka izrade PDR-a je utvrđivanje javnog interesa za neku lokaciju, i taj proces je utvrđen procedurom po kojoj izrađivač plana (Urbanistički zavod Beograda, ili privatni biro sa licencom za izradu urbanističkih planova) kontaktira sve javne institucije od značaja za lokaciju i od njih dobija uslove za lokaciju. Izrada PDR-a je bojno polje na kome se prelama želja investitora za što više kvadrata i komercijalnijim sadržajima, zarad većeg profita i većeg manevarskog prostora za špekulisanje, i svih ostalih javnih interesa. Izradu PDR-a finansira investitor. Do usvajanja novog PDR-a u martu 2012. godine, područje bloka Beko bilo je regulisano Detaljnim urbanističkim planom (DUP) Kalemegdan donetim šezdesetih godina. Grad Beograd je odobrio da se prilikom izrade novog PDR-a, područje bloka izdvoji iz šire celine i planira i programira kao nezavisna celina. Time je narušena ideja da tako veliki gradski potez, treba sagledati u širem neposrednom kontekstu i celini, koja dodatno postaje bitna kada se sagleda centralna pozicija bloka Beko u odnosu na postojeće gradske panorama/vizure, i važnost Kalemegdana, kao neposrednog zaleđa, ne samo za identitet celog Beograda, već i Srbije. U Evropi je uobičajena praksa da za tako bitnu lokaciju grad uključi kao jedan od investitora u proces, često korišćenjem prava prvootkupa ili kupovinom zemlje po tržišnoj ceni, Grad Beograd, i na primeru ove lokacije se vodi neoliberalnim prostornim politikama da tržište najbolje može da odredi šta je potrebno nekom prostoru. Da bi do kraja shvatili drugo ključno mesto moramo razmotriti konceptualnu promenu koja se dogodila prelaskom iz socijalizma u (predatorski) kapitalizam u tretmanu prostora.
Beograd je, kao i svi ostali gradovi bivše Jugoslavije, ušao potpuno nespreman, posebno sa planerske strane, u period posle socijalizma, u kome je prostor od resursa postao roba. Zakonom je bilo regulisano da se prostor planira “u skladu sa ciljevima društvenog i ekonomskog razvoja, očuvanja i racionalnog korišćenja prirodnog bogatstva i zaštite i unapređenja životne i radne sredine”, a zasnovano na “pravu i dužnosti radnika i svih radnih ljudi da raspolažu prostorom, čuvaju prirodne i radom stvorene vrednosti”2 Devedesetih, institucije, kao i celo društvo, fokusirane na preživljavanje, nisu se niti uspostavile kao demokratske, niti pripremile za rad u tržišnim uslovima, to jest, nikada nije promišljeno, kako se u situaciji u kojoj postoji slobodno tržište određuje javni interes, ko u tom procesu odlučuje i najbitnije, kako se u taj proces uključuju građani. Tačke uključivanja građana u proces planiranja, nisu se puno promenile iz perioda kada se mislilo da zbog toga što se planira za narod i ne treba puno pitati taj isti narod. Krhka demokratičnost institucija, pod udarom neoliberalnih transformacija posle 2000. i krupnog (i krupnijeg) kapitala, nestala je, a institucije su počele da rade za slobodno tržište.
U tom kontekstu, procedure, koje su u slučaju bloka Beko u potpunosti ispunjene (proces promene Plana detaljne regulacije trajao je pune četiri godine), ne mogu biti zalog čuvanja javnog interesa, zbog toga što su od nastanka, kao sredstva definisanja i očuvanja javnog interesa, različitim procesima subverzije i mimikrije deregulisane u instrumente koji služe da obezbeđuju korist kapitalu. Izradu Plana detaljne regulacije, na osnovu uslova koje daju gradske institucije, plaća sam investor, zato se i može čuti, kada se postavi pitanje zbog čega se ne uslovi malo više, ako ništa drugo, način utvrđivanja javnog interesa i programa, “ko smo mi da nekom ko je kupio, i ko želi da investira svoj novac, kažemo šta da uradi sa svojim novcem”. U tom kontekstu, realno pitanje onda i postaje, ko smo to mi?
U slučaju bloka Beko pojavila se grupa građana koja je odlučila da postavi pitanje javnog interesa i načina na koji je došlo do promene plana detaljne regulacije bloka, i ukaže na one u lancu donošenja odluka za koje sumnjaju da nisu postupili po propisima i da su izašli iz svojih ovlašćenja. Ta grupa građana, uglavnom urbanista i arhitekata po struci, nije uspela da omasovi svoj protest, niti da svojim prigovorima u svim fazama procesa promeni njihov ishod, time pokazavši da je upitno da li i taj suženi prostor za uticaj građana na promene koje se tiču njihove svakodnevice u gradu stvarno postoji ili se samo formalno odigrava. Iako se može reći da je neuspešna, njihova inicijativa pokazala je koliko je neophodno prisustvo građana kao korektivnog faktora koji čuva, definiše, i usmerava javni interes. Zbog toga je zgodno ponovo se vratiti na slučaj Srđa, gde postoji šira građanska inicijativa “Srđ je naš!” koja deluje u saradnji sa Društvom arhitekata Dubrovnika, čiji je pritisak odigrao ključnu ulogu u tome da Županija odbije ovaj, po mnogo čemu, neadekvatan plan. U trenutku kada se pojavio projekat Zahe Hadid, građanske inicijative doživele su ga kao skretanje diskusije u javnosti sa teme da li je iznad dubrovačkog Starog grada potrebno sagraditi ekskluzivni i zatvoreni kompleks namenjen golfu, veličine Starog grada, koji bi infrastrukturno bio opremljen poreskim novcem i od strane grada, kada je to jedini prostor ostao Dubrovniku da se širi i sagradi neophodne javne institucije – na teme estetike.
Interesantno je da se oko bloka Beko priča fokusirala na odgovornost i ulogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture, uglavnom na nivou Republike, iako je u proces bio uključen i Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Iako tema zaštite nasleđa, ovde ima puno smisla zbog neposredne povezanosti ove lokacije sa lokacijom Kalemegdana, fokus na jednu od perifernijih tačaka u odlučivanju, pomerio je diskusiju javnosti u polje prepucavanja onih koji su protiv razvoja i čuvaju svaku malu kuću i onih koji su za progres. Otvaranje diskusije baš na ovoj tački zasluga je prvenstveno aktivista, od kojih su neki i sami službenici Zavoda, koji su insistirali na nekim nadležnostima Zavoda koje su možda mogle da promene ishod projekta. Sa druge strane, postoji pitanje koliki je kapacitet i stvarna mogućnost Zavoda da stvarno bude ono što se od njega očekuje, brana javnog interesa koja proaktivno razmišlja i budućnost, a ne samo čuva materijalne ostatke prošlosti. Jedan od zaključaka ovog slučaja svakako može biti da je neophodno ponovo promisliti institucije koje se bave planiranjem grada, i načina na koji zastareli alati kojima barataju nisu u stanju da se nose sa pritiscima slobodnog tržišta. Ilustrativan primer je činjenica da je važeći Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. i da je potpuno, čak i terminološki, neprimeren 2012. ili 2013. godini.
Kada je privreda lošim privatizacijama i pritiskom prelaska na privatno vlasništvo uništena, blok Beko u kome nema proizvodnje, još više postaje vidljiv u svojoj “neprimerenosti” u odnosu na centralnu poziciju koju zauzima u gradu, i neupitno je da je tom prostoru trebalo da se desi proces koji bi promišljao, u kontekstu celog grada, šta takav blok treba ubuduće da predstavlja i sadrži. To se nije dogodilo, ali je moguće da će nasleđe bloka Beko biti da će se probuditi veća javna svest oko prava na grad i uticaja građana. Sada kada se pojavio i urbanistički projekt Zahe Hadid, bitno je truditi se da se kritika i diskusija oko projekta ne svede isključivo na estetski kriterijum. Postojeći mediji koji se bave arhitekturom, gotovo su potpuno neupotrebljivi, zbog toga što je estetika jedina razina na kojoj se bave projektima, i to je sigurno polje u kome se mora desiti promena, ne samo ako želimo kvalitetniju profesiju, već i ako želimo kvalitetniji prostor grada. Neophodno je insistirati da prava kritika projekta mora da počiva na kritici procedura i donošenja odluka, i truditi se da se one promene. Samo tako, moći ćemo da utičemo na definisanje javnog interesa i da budemo, kao građani, korektivni faktor da budući razvoj grada ne postane u potpunosti potčinjen interesima kapitala.
Autorka teksta želi da se zahvali Ivi Marčetić za vredne komentare koji su pomogli pri oblikovanju teksta.
fusnote:
1 Izjava objavljena u tekstu “Beogradsku tvrđavu guta stambeno-poslovni kompleks” Politika 29. septembra 2011.
2 izvor: Zakon o planiranju i uređenju prostora iz 1985.
reference: Concept Villas for Golf and Spa Resort, Dubrovnik, Croatia by Zaha Hadid Architects (pristupljeno 13.01.2013), Beko Masterplan by Zaha Hadid (pristupljeno 13.01.2013.)