Pametnija zgrada: inicijalni radni sto

Da li vas interesuje izgradnja solidnog stana negde u Beogradu po ceni od 300-400-500 €/m2? Nemoguće? 

Polazeći od stava da je pravo na stan osnovno ljudsko pravo, a pomenute cene za većinu Beograđana jedine realne, pred kraj 2012. KO GRADI GRAD pokrenuo je inicijativu PAMETNIJA ZGRADA. Osnovna ideja ove inicijative je promišljanje načina izgradnje stanova u Beogradu koji bi bili dostupni velikom broju građana koji nemaju stan, niti ga mogu steći pri sadašnjim nametnutim tržišnim uslovima.

PAMETNIJA ZGRADA je projekat otvoren za ljude koji žele da zajednički saznaju i praktično nauče kako doći do stana kroz prihvatljivo investiranje i uz minimalnu realnu cenu – ljude koji su zainteresovani ili spremni da se zajedno upuste u planiranje, investiranje i izgradnju – na pametniji način – planirajući kolektivno, investirajući odgovorno (svoje vreme, znanje, radne sposobnosti i/ili raspoložive finansijske resurse) i gradeći inteligentno. Pozivu na inicijalni skup, održan u Kulturnom centru Rex, 14. i 15. decembra, odazvalo se tridesetak zainteresovanih i aktivnih učesnika. Skup smo otvorili razmenom ličnih motiva, očekivanja i rezervi prema ovakvom projektu a nastavili ga diskusijom kako na nivou planiranja jednog konkretnog projekta, tako i na nivou koncipiranja jednog široko primenjivog modela gradnje. Na prvom sastanku načete su neke od tema koje mogu biti od značaja za jednu ovakvu inicijativu, npr. tradicija i praksa samogradnje u Srbiji, mogući oblici saradnje, udruživanja i odlučivanja, kao i pravne mogućnosti i standardi koji bi se mogli primeniti.

---

SADRŽAJ:

Izveštaj: Pametnija zgrada, početak:

---

Pametnija zgrada, početak!

Za razliku od prethodnih skupova, na kojima su predstavljane već postojeće inicijative koje se bave pitanjem uređenja ili (pre)namene gradskog prostora, ovaj put je KO GRADI GRAD uputio javni poziv za otpočinjanje jedne nove inicijative, pod nazivom PAMETNIJA ZGRADA. Na poziv se odazvalo tridesetak zainteresovanih koji su veoma aktivno učestvovali na oba dana skupa, a sve je završeno dogovorom za skori nastavak okupljanja i razradu projekta. (O planu za 2013. čitajte ovde.)Prvi dan, 14. decembar 2012. Razgovor je otvorio Nebojša Milikić iz Kulturnog centra Rex i KGG tima, istakavši da iako je pravo na stanovanje jedna od stavki u Deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, rešavanje pitanja stanovanja je istovremeno integrisano i u mnogim ideološkim narativima koji obezbeđuju hegemoniju vladajućim društvenim formacijama. Projekat PAMETNIJA ZGRADA bi upravo trebao da predstavlja određenu vrstu iskoraka iz postojećih normi i modela nedostižnog stana kupljenog na tržištu, jer je u našem ili bilo kom drugom savremenom društvu norma koja „propisuje” na koji način se dolazi do stana zapravo društveni konstrukt, a ne prirodna činjenica, pa je zato moguće i menjati je. Prevashodni cilj upravo započete inicijative je produkcija modela koji obuhvata sve što treba uraditi i sve o čemu treba voditi računa da bi se jedan ovakav projekat realizovao, a ne toliko praktična izgradnja konkretnog objekta. Stoga se projekat neće baviti (samo) snalaženjem u praksi, već pre svega intervencijom u postojeće stanje i nedostatak alternativa tržišnim spekulacijama. Želja je da se vremenom pridobije što veći broj ljudi koji će promišljati na ovu temu i možda produkovati neke nove modele načina dolaženja do stana. Diskusija je otpočela pozivom svima prisutnima da iznesu svoje motive i očekivanja od učešća u ovom projektu.

Motivi. Jedan od često pomenutih motiva bio je egzistencijalne prirode – nemanje sopstvenog stambenog prostora (život sa roditeljima, dugogodišnji podstanarski status) usled nemogućnosti da se do stana dođe pod sadašnjim uslovima („kredit nas vodi u ropski položaj”). Više učesnika navelo je profesionalnu zainteresovanost kao motiv (arhitekte), a bilo je i onih koje uvek zanimaju društveni eksperimenti kao takvi ili neprofitne inicijative. Kao motiv su navođeni i „bolesna” radoznalost, nemirenje sa stvarnošću i verovanje u oglede i vaninstitucionalno udruživanje, želja da se dođe do prostora van pravila koja nameće sistem ili želja da se ne živi ukalupljenim načinom života. Čuli smo da motiv za učešće u našoj inicijativi može biti i zanimanje za organizaciju odnosa među sustanarima u budućoj zgradi i za potencijalno jačanje osećaja zajedništva, npr. kroz zajedničko kuvanje, zajedničko podizanje dece itd. 

Kod brojnih učesnika/ca primetna je mešavina političke i lične motivacije, te je kao bitan motiv isticana politička dimenzija projekta (modela) – svest o tome da zajednicu kao takvu ruinira sam koncept vlasništva koji proizvodi otuđenje ili činjenica da su prijatelji koji su uzeli stambene kredite nestali sa scene društvenog života, da su opsednuti poslom i zaradom kojom moraju da vraćaju kredite. Zbog toga se od ovog modela očekuje da proizvede drugačiju mogućnost rešavanja stambenog pitanja uz iznalaženje novih oblika saradnje i solidarnosti, odnosno, da se na tom modelu konkretnog, stambenog zajedništva iskaže neko opštije i šire, političko zajedništvo. U svakom slučaju, izneti motivi su bili veoma jasni i inspirativni!

Očekivanja. Očekivanja pokretača inicijative za pametniju zgradu variraju od relativno skeptičnih do izrazito optimističkih. Jedni očekuju od modela da bude alternativa postojećim okolnostima, a drugi da poveruju da je „drugačiji svet moguć”. Većina veruje da je ovakav projekat izvodljiv i realan, ali neki ističu potencijalni problem međuljudskih odnosa, odnosno, nepoverenje među ljudima kad su prostor i novac u pitanju. Dok smo, sa jedne strane, čuli skeptične tonove da je za ovaj poduhvat potrebno znatno više „žrtve” nego što su ljudi tradicionalno spremni da podnesu, sa druge strane smo čuli stav da bi prema našem modelu mogla biti izgrađena i višespratna zgrada na Novom Beogradu, a ne samo kuća na periferiji. Konačno, iskazano je i mišljenje da novi model može biti uspešan ako se postavi solidna pravna osnova (čvrst i dobar ugovor) i mišljenje da je sve pomenuto realno izvodljivo ako se istraje „u ludosti i hrabrosti”.

Rezerve. Pred kraj prvog dana skupa govorilo se o rezervama i mogućim problemima u jednom idealnom modelu. Čulo se da problem može biti što tražimo prostor koji nije zauzet od strane postojećih državnih ingerencija (država ne vodi sistematski računa o problemu nedostatka stambenog prostora), a u isto vreme svojim delovanjem možemo na neki način „osloboditi” tu istu državu obaveze da o tome vodi računa. Kao značajan problem istaknuto je to što bi se pronalaženjem novog modela praktično zašlo na teren onih koji grade i prodaju stanove u Beogradu po cenama višestruko većim od cene gradnje, čime bi se došlo u sukob sa interesima krupnog kapitala na tržištu stanova. Iako bi naš model podrazumevao netržišnu izgradnju stanova, zasmetao bi onima kojima nije u interesu da se pravi ovakav novi model koji bi zadovoljio potrebe njihovih potencijalnih kupaca, a van njihove kontrole. Zbog toga bi došlo do pritisaka na zakonodavca, što bi na kraju moglo da nas vodi u sukob sa pomenutim dominantnim, hegemonim ideološkim modelom pa time i sa onima koji ga zastupaju i na njemu grade svoju političku i ekonomsku moć. Istaknuto je i da će se naš model suočiti sa velikom inercijom tekuće prakse (urbanista, građevinske operative…), da značajan problem može biti ako ljudi ne razumeju tačno u šta ulaze, kao i da od države ne treba ništa očekivati jer mnogo toga radi na pogrešan način.Prvi dan susreta KO GRADI GRAD: PAMETNIJA ZGRADA završen je u duhu optimizma – profesor Živojin Bata Karapešić naveo je kabilsku izreku: „Svi su znali da je to nemoguće, on nije znao. I uspeo je.”

Drugi dan, 15. decembra 2012. Ovoga dana održana su četiri radna stola, na kojima je diskutovano o ovdašnjoj praksi samogradnje, o savremenoj zadružnoj gradnji, o mogućim oblicima zajedničkog odlučivanja i o pravnim mogućnostima i standardima koje bi bilo moguće primeniti.

Kako doći do krova nad glavom u Beogradu – na svoju ruku. Za ovu priliku Nebojša Kitanović bio je pozvan da nam predstavi orijentir za poduhvat jeftine stambene izgradnje u Beogradu, bez posrednika i pri postojećim uslovima i cenama. On je izložio jedan hipotetički, ad hoc model prema kojem grupa ljudi počinje da gradi zgradu baziranu na ekonomskom minimumu, a koja obezbeđuje kakav-takav standard. Nebojša nam je predstavio rezultate do kojih je došao istražujući koliko bi koštala gruba gradnja zgrade sa osam stanova ukupne površine 330 m2. Ovde je bilo reči samo o ceni majstorskih ruku i materijala za grubu gradnju (bez vrata, prozora, izolacije, struje, vode itd.). Navedeni model odnosio se na zgradu na dva nivoa (prizemlje i sprat), sa četiri stana po spratu, od kojih bi jedan imao 65 m2, drugi 45 m2, a dva stana bi imala po 22,5 m2.

Na licu mesta je onda izvedena i računica, u kojoj su svoje znanje i informacije dodali prisutni. Birajući između plaćanja po dnevnicama i plaćanja po kvadratnom metru, Nebojša se opredelio za drugu opciju. Dnevnica za majstora iznosi 30-40 evra, a za pomoćnog radnika 20-30 evra, što bi zahtevalo znatno veća ulaganja od plaćanja po kvadratnom metru, jer je za ovakvu zgradu potrebno 8 radnika (pet majstora i tri pomoćna radnika). Kada je reč o plaćanju po metru kvadratnom, cena je 4 evra po kvadratnom metru, što znači da za majstorske ruke treba izdvojiti 2.350 evra (za dve etaža sa pregradnim zidovima). Kada se tome doda 660 evra za temelje, 1.892 evra za cigle, 804 evra za gvožđe, 9.934 evra za cement, 1.042 evra za pesak, 2.779 evra za krov, 2.548 evra za fert gredice i 1.500 evra za građu za krov, dobije se cifra od 25.000 evra. Kako je za izgradnju ovakvog objekta potrebno do 40 dana rada, na hranu i smeštaj za majstore (iz Leskovca) otišlo bi još 3.200 evra, što ukupno čini 28.200 evra za 330 kvadrata grube gradnje sa temeljima – ali bez kupovine parcele, bez dozvola, raščišćavanja terena itd. Nebojša je ukazao da i čak uz moguće odstupanje do 15% od ove ukupne cene, izgradnja kvadratnog metra nikako ne bi prešla 100 evra (po računici ona bi iznosila oko 85 evra po kvadratu.). Što je dovelo do reakcije da bi grupa po takvim cenama odmah mogla da gradi!

Nakon Nebojšinog izlaganja usledila je kraća diskusija o uslovima u kojima borave radnici na gradilištu, o nastanku takozvanih divljih naselja u Beogradu 1970-ih godina, o opštem odnosu države prema potrebama njenih građana i o drastičnoj razlici između tog odnosa danas i onog pre četrdesetak godina. Ali i o tome da u našem slučaju nije isključeno razmišljanje u pravcu gradnje bez dozvole, ako bi se objekat gradio na periferiji (na primer, oko Pančevačkog mosta u Trećem Beogradu), koji bi se kasnije legalizovao. 

Neke prednosti i problemi savremene zadružne gradnje. Drugu sesiju otvorila je Paola Petrić koja je govorila o stvarnosti današnjih stambenih zadruga u Beogradu. Ona je predstavila jedan primerbezuspešnog pokušaja zadružne gradnje – iz ličnog iskustva. Grupa građana-podstanara, među kojima je bila i Paola, želela je da izgradi kuću po modelu zadruge u kojoj će svi oni zajedno živeti i pomagati se, kao jedna šira zajednica. Stupili su u kontakt sa predstavnicom Stambene zadruge Stari grad u nameri da realizuju svoju zamisao. Prvo što je trebalo uraditi je da se svi učlane u Stambenu zadrugu i da po principu ko-gradnje (zajednička početna sredstva) jedan deo sredstava daju budući stanari, a drugi (veći) deo Zadruga. Nakon završetka izgradnje članovi grupe građana mogli bi da uzmu kredit kojim bi isplatili Stambenu zadrugu. Iako su očekivanja ove grupe bila da principi zadružne izgradnje funkcionišu drugačije od principa regularne prodaje stanova na tržištu (koreni Stambenih zadruga kod nas potiču još iz vremena socijalizma, početka 1960-ih, kada su one tako i funkcionisale), u praksi su se, međutim, suočili sa time da bi sve bilo isto kao da su se obratili bilo kom privatnom investitoru. Tako zadruga kao što je ova, ne omogućava nikakvu pogodnost osim izbora lokacije, a cena kvadrata je čisto tržišna, tipična za deo Beograda o kojem je reč. Ispostavilo se da ovakva stambena zadruga zapravo figurira kao neka vrsta menadžerske agencije, odnosno, indirektnog investitora, i da pod imenom zadruge radi sve ono što se i inače danas radi na tržištu stanova u Beogradu. Iako je u ovom konkretnom slučaju određeno poverenje ulivala činjenica da konkretna stambena zadruga ne radi više projekata (zgrada) u isto vreme, već se na novu zgradu prelazi tek kad se završi prethodna, kao i činjenica da Zadruga uvek ima u ponudi više lokacija sa urednim papirima, grupa građana srećom nije ušla u aranžman sa Zadrugom jer nisu imali ni taj prvobitni novac koji je trebalo uložiti.

Izneto je i nekoliko primera co-housing modela iz drugih zemalja, posebno iz Francuske gde je ovakav tipa stanovanja do 1970-ih godina bio zakonski moguć, a kada se prešlo na dominatno vlasnički model, i model socijalnog stanovanja, ovaj zakon je izmenjen. Ono što je interesantno je da danas na nivou čitave Francuske postoji organizacija Habicoop koja se bavi ponovnim uvođenjem co-housinga, kao zakonski mogućeg neprofitnog modela stanovanja, a u različitim gradovima deluju mnoge grupe koje po principu odozdo-na-gore ovakav vid stanovanja implementiraju. Zato bolje razumevanje ovoga primera može biti informativno i inspirativano i za nas.U diskusiji koja je potom usledila čuli smo, između ostalog, važan predlog kako treba težiti tome da tema co-housinga, odnosno, pristupačnog stanovanja bude otvorena za sve i da treba da bude konstantna tema u političkom prostoru, pa i u lokalnim i republičkom parlamentu. Takođe, nije dobro ako petoro ljudi nakon uspešnog rešavanja svog problema (useljenja u zgradu) prestane da se bavi tim pitanjima, već oni treba da budu prisutni kako bi podržavali one koji tek ulaze u sličan proces.

U razgovoru su pomenuta i dva arhitektonska projekta u kojima je osnovna konstrukcija objekata izgrađena a svakom od stanara je data mogućnost da ih sami dovrše. Prvi primer je projekat grupe Elemental, iz Čilea, koji je rađen kao socijalno stanovanje u kome vlada ulaže 7.500 dolara po stanu, a stanovnici imaju mogućnost da sami dograde onoliko kvadrata koliko je već izgrađeno (uz veoma male troškove). Drugi projekat je u okviru IBA Hamburg, kod njega će se betonski skelet i instalacije biti izgrađeni, a budući stanari onda sami biraju kako će izvesti ostalo. Ono što je ovde interesantno je da ovakav projekat zadovoljava čak i stroge nemačke standarde. 

Oblici direktno demokratskog odlučivanja i upravljanja zajedničkim inicijativama. Treća sesija, na kojem je bilo reči o teoriji, domaćoj praksi i iskustvima direktno demokratskog odlučivanja, kao prikladnog za razvoj ovakvog projekta u koji bi bio uključen veći/veliki broj ljudi, otvorio je Tadej Kurepa iz Anarho-sindikalističke inicijative (ASI). Čuli smo da je direktna demokratija sistem odlučivanja u kojem svi na koje se odluke odnose imaju pravo na jednaku ulogu u njihovom donošenju, a pod ulogom se podrazumeva predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima. Za sprovođenje odluka biraju se delegati koji imaju imperativni mandat, što znači da delegat ne može da izvršava odluku na svoju ruku, odnosno, da je menja. Iako se ponekad odluke menjaju u hodu u skladu sa situacijom, uvek se pred kolektivom podnosi račun za sve što je rađeno. Jako je bitno da svi učesnici imaju pristup relevantnim informacijama. Odluke uvek donosi kolektiv, a direktna demokratija se primenjuje kako u otvorenoj formi (svako može da učestvuje – zbor studenata, zbor meštana) tako i u zatvorenoj grupi. Od velike važnosti je kontrola učesnika nad procesom – ne postoji hijerarhijska struktura koja bi omogućila nekom da donosi odluke u tuđe ime. Direktna demokratija obezbeđuje strukturu u kojoj učesnici imaju oruđe kojim mogu da zauzdaju autoritarne i hijerarhijske tendencije (ako delegat izmeni donetu odluku u nekim pregovorima, on više neće biti delegat). U direktnoj demokratiji ljudi su znatno više spremni da se angažuju na sprovođenju donetih odluka jer su uključeni u proces njihovog donošenja. Ovaj oblik odlučivanja ima mnogo više birokratske kontrole („slobodarska birokratija”) od drugih oblika odlučivanja; ljudi su više posvećeni sprovođenju odluka i manje podložni ucenama, podmićivanju itd. (ako 2/3 ljudi donosi odluku, potrebno je podmititi 2/3 ljudi). Ključno pitanje je ko donosi odluke, a odgovor je kolektiv. Ako se neko i nametne, kolektiv ima mehanizme kojima se brani – preglasavanjem, odbacivanjem predloga, isključivanjem – za razliku od predstavničke demokratije u kojoj se sprovodi volja hijerarhijski pozicioniranih pojedinaca, odnosno, moć manjine.

U kasnijoj diskusiji razmatrano je u kojoj meri je homogenost interesa učesnika preduslov direktne demokratije, odnosno, da li direktna demokratija može biti funkcionalna u izrazito polarizovanoj grupi. Na pitanje šta se dešava sa zajedništvom u direktnoj demokratiji ako većina preglasava manjinu i ako dolazi do disbalansa između većine i manjine dobili smo odgovor da je diskusija kičma direktne demokratije. Međutim, ako postoje nepomirljive pozicije oko suštinskih pitanja, one ne mogu da se usaglase diskusijom, nego isključivo glasanjem. Podrazumeva se da postoji zajednički cilj, a razlike se javljaju po pitanju sredstava kojima se do njega dolazi. Ako, pak, dođe do razlika i u pogledu suštinskih pitanja, raspad grupe je neminovan. Da bi grupa opstala, mora da postoji minimalni zajednički sadržalac, recimo – da postoji apsolutna saglasnost da se prave stanovi zbog rešavanja stambenog pitanja a ne zbog profita, da se koriste zeleni materijali itd.Pričalo se i o tome kada direktna demokratija gubi „svoje ja“ zbog postojanja grupe ljudi koja više orkestrira procese od ostalih i kako se sprečava osoba koja zna više od drugih da preuzme odlučujući uticaj u grupi. Ponuđen odgovor je da direktna demokratija nestaje onog trenutka kada odluka doneta na sastanku bude sprovedena na način suprotan utvrđenom.

Diskutovano je i o motivaciji pojedinca koji ulazi u projekat – za razliku od pojedinca koji se priključuje studentskoj borbi i staje iza parole/modela „Znanje nije roba”, u ovom slučaju osim zajedničkog cilja (izgradnja zgrade) postoji i partikularni cilj zadovoljenja sopstvenih stambenih potreba i za tog pojedinca projekat se ne završava koncipiranjem i afirmacijom modela ako on nije zadovoljio svoju konkretnu potrebu zbog koje je ušao u ceo proces. Takođe, istaknuto je da direktna demokratija nema način da kompenzuje nečiji lični gubitak – npr. ako se nakon završetka gradnje direktno demokratski odluči da neko umesto predviđena 33 m2 dobije stan od 12 m2, iz objektivnih okolnosti ili zato što treba napraviti kotlarnicu pa je to baš zapalo na njegovom delu. Ovo ne bi smelo da se dogodi ako postoji dobro planiranje, a neće se desiti ni u bazično homogenoj zajednici, gde se osnovni principi i vrednosti saradnje, solidarnosti i uvažavanja ni ne dovode u pitanje. Preduslov ulaska u ovaj proces su dobri međuljudski odnosi među onima koji ulaze u zajednički projekat. Direktna demokratija je ovde samo mehanizam, ne i rešenje.

Pravne (ne)mogućnosti udruživanja i uređivanja obligatornih odnosa. Na poslednjoj, četvrtoj sesiji govorili su Miloš Veselinović i Andrej Malobabić iz inicijative Pro Bono koja besplatno nudi pravne usluge, zbog čega je na meti mnogih pojedinaca ili grupa koje to čine na profitnoj osnovi.Miloš je najpre izložio najčešće probleme sa kojima se danas suočavaju kupci stanova na neregulisanom beogradskom tržištu. Stanovi se prodaju po nekoliko puta, previsoka je cena stambenog prostora (tržišna cena stana je duplo viša od realnih troškova izgradnje stana), loš je kvalitet izgradnje (naveden je primer kupca kojem je investitor rekao da ne bi trebalo više od 3 osobe da izlaze istovremeno na terasu), a i pravna nesigurnost je otežavajuća okolnost.

Trenutno je u izradi Zakon o zaštiti kupaca nepokretnosti namenjenih prodaji na tržištu. U toku je podnošenje predloga zakona koji predviđa osnivanje posebnog registra objekata u izgradnji koji bi vodila Agencija za privredne registre (što znači da investitor mora da prijavi gradnju objekta Agenciji), poslovanje preko namenskog računa za svaki objekat (jer mnogi investitori grade više objekata odjednom, prebacuju sredstva sa jednog na drugi, pa neke zgrade nikad ne budu završene) i izdavanje bankarske garancije kupcu stana u izgradnji. Loše strane ovakvog rešenja su dodatno finansiranje (jer cene građevinskog materijala nisu stalne), obaveza unošenja celokupne cene pre početka radova i teškoće u odlučivanju u slučaju udruživanja.

Govoreći o pravnim mogućnostima za projekat PAMETNIJA ZGRADA, Miloš je predstavio četiri moguće pravne forme koje bi se mogle primeniti u našem slučaju: društvo sa ograničenom odgovornošću, ortačko društvo, komanditno društvo i stambena zadruga kao najprihvatljivije rešenje. (Pogledajte prezentaciju)

Društvo sa ograničenom odgovornošću (firma, preduzeće) jednostavno se osniva, ono rešava problem upravljanja, tj. odlučivanja (razdvojeni vlasnici i upravljači), poreski aspekt je negativan, u slučaju uzrokovanja štete članovi društva odgovaraju samo onolikom imovinom koliku su uneli u društvo. Ortačko društvo podrazumeva odgovornost ortaka celokupnom imovinom, ulog je ili u radu ili u uslugama, moguća je prenosivost udela među ortacima, svaki ortak je ovlašćen za upravljanje i može da istupa ispred ortačkog društva, negativan je poreski aspekt. Komanditno društvo je najsličnije ortačkom društvu, a čine ga najmanje 1 komplementar (koji odgovara celokupnom imovinom) i 1 komanditor (koji odgovara samo imovinom do visine uloga u društvo), negativan je poreski aspekt.

Stambena zadruga je ovde predložena kao najadekvatnija pravna forma za model koji tražimo, i van ovakvog pilot projekta. Stambena zadruga se bavi izgradnjom stanova. Zadruga je pravno lice, može da kreditira zadrugare, postoji mogućnost dugogodišnjeg ulaganja, ne podleže porezu na prenos apsolutnih prava što je odličan poreski aspekt, postoji mogućnost obavljanja i drugih delatnosti radi prikupljanja sredstava potrebnih za izgradnju – na jednoj strani moguće je graditi za sebe i prijatelje, a na drugoj graditi po komercijalnim uslovima ili se baviti održavanjem zgrada itd.

Zadruga funkcioniše po sledećem principu – osnuje se, ljudi koji žele da ulažu u stan po netržišnoj ceni pristupaju toj zadruzi (minimum je 30 zadrugara), određuje se ko može, a ko ne može da bude član takve zadruge (recimo, mogu samo oni koji nemaju stan), pojedinac na osnovu uloga koji je uložio u stambenu zadrugu bira stan koji želi. Organi Stambene zadruge su Skupština zadruge, Upravni odbor, Nadzorni odbor i Direktor zadruge. Skupština zadruge donosi zadružna pravila, utvrđuje poslovnu politiku zadruge, odlučuje o statusnim promenama i prestanku zadruge, o osnivanju preduzeća i drugih oblika, a čine je svi zadrugari. Upravni odbor na osnovu skupštinskih odluka sprovodi poslovnu politiku zadruge, razmatra i predlaže Skupštini godišnji obračun. Nadzorni odbor vrši nadzor nad zakonitošću rada Upravnog odbora i Direktora zadruge, koji organizuje i vodi poslovanje zadruge, zastupa zadrugu i odgovara za zakonitost rada zadruge.

Više učesnika/ca se složilo da je struktura stambene zadruge odlična za naš model, jer može lako da se implementira na naš slučaj. (Ali i da je važno da se ovakva zadruga principijelno razlikuje od već pomenutih, postojećih zadruga.) Miloš i Andrej iz organizacije Pro Bono su bili više nego zainteresovani za inicijativu PAMETNIJA ZGRADA i ponudili svoju, pravnu pomoć i u sledećim koracima projekta. (U nastavku možete pročitati i kraći tekst Jeftiniji stanovi, san ili relanost? o koji su za ovaj bilten napisali Miloš Veselinović i Nikola Pantelić, iz Pro Bono, a kao zaključak njihovoj prezentaciji na samom skupu.)