Jednakost u društvu nejednakosti
Četvrti radni sto projekta PAMETNIJA ZGRADA, pod nazivom Jednakost u društvu nejednakosti, održan je 10. i 11. maja 2013. u Kulturnom centru Rex. Na tri prethodna susreta detaljno smo diskutovali i definisali preduslove i principe na kojima bi trebalo da bude zasnovana inicijativa za jedan drugačiji, redefinisani prilaz svima pristupačnoj zajedničkoj stanogradnji. Tema četvrtog susreta bili su izazovi učešća građana sa različitim startnim, pre svega ekonomskim pozicijama i koncipiranje modela zajedničke stanogradnje koja će i tu različitu početnu poziciju prinicipijelno uzeti u obzir. Time smo otvorili raspravu o tome na koji način bi jednakost bila ostvaraljiva u društvu nejedakosti u kojem živimo, i o odnosima nametnutim tržišnom logikom i principima, zbog kojih je mnogo naših sugrađana predaleko od rešenja stambenog pitanja. Kao i kako u datim okolnostima napraviti značajan iskorak ka prevazilaženju predubeđenja i stava da je razmišljanje o alternativnim modelima rešavanja stambenog pitanja uzaludno. U okviru ovoga radnog stola nastavili smo i da se praktično bavimo formulisanjem principa za funkcionisanje buduće stambene zadruge i pozvali učesnike da se pridruže proširenju organizacionog tima projekta.
SADRŽAJ:
Izveštaj: Jednakost u društvu nejednakosti
Mogućnost jednakosti u društvu nejednakosti
Izveštaj: Jednakost u društvu nejednakosti
PRVOG DANA, 10. maja 2013, na programu je bilo teoretsko-filmsko izlaganje Mogućnost jednakosti u društvu nejednakosti, koje je održao Tadej Kurepa, anarhosindikalista, politikolog i urednik bloga “Political Films“. Izlaganje je bilo ilustrovano odlomcima iz filmova: Sećam se (Amarcord, 1973), Matrix (1999), The Wobblies (1979), Akira (1988), Laka lova 2 (Snabba cash 2, 2012), Society(1989), Salo – 120 dana Sodome (1975), Convoy (1978), Za zemlju i slobodu (Land and Freedom, 1995), Priznanje (The Confession, 1970), O jagodama i krvi (The Strawberry Statement, 1970).
Tadej je istakao da, ako govorimo o jednakosti u društvu nejednakosti, pre svega treba reći o kakvom društvu se radi. Tako je u kapitalističkoj društveno-ekonomskoj formaciji nejednakost inherentna, jer se celo društvo zasniva na prisvajanju viška vrednosti od strane kapitalista, tj. na otuđenom radu radničke klase. Nejednakost je ugrađena u same temelje tog sistema koji se održava kako uz pomoć represivnog aparata države (policija, sudstvo, vojska), tako i uz pomoć ideoloških aparata države (školstvo, crkva, porodica, mediji) koji održavaju status quo. Društvena nejednakost je zato strukturalno pitanje, ugrađena je u temelje kapitalističkog sistema, ona nije samo klasna nejednakost, nego i rodna, etnička itd. Ipak, u kontekstu rešavanja stambenog pitanja najrelevantnija je klasna nejednakost, jer ona preseca sve ostale.
Od Tadeja smo čuli da društvo u kojem živimo ideolozi vladajuće klase proglašavaju društvom jednakih šansi. Međutim, treba postaviti pitanje jednakosti kako u kontekstu društvene strukture tako i u kontekstu pojedinca u toj strukturi. Na taj način dolazimo do pojma klase po sebi i pojma klase za sebe. Klasa po sebi znači da radnička klasa postoji kao takva, to je ono što je ona objektivno, dakle, ljudi koji su u društvenoj strukturi prinuđeni da prodaju svoj rad. Radnička klasa za sebe znači da je ona svesna svog položaja, da radnik uviđa da je njen pripadnik i da je svestan postojanja suprotstavljenih interesa sukobljenih klasa koji ne mogu biti prevaziđeni društvenim dijalogom, već samo strukturalnom promenom celog društva.
Pojmu radničke klase po sebi odgovara koncept jednakosti u nejednakosti, koji podrazumeva da su oni koji su eksploatisani jednaki među sobom, a nejednaki u odnosu na eksploatatora. Radničkoj klasi za sebe odgovara koncept jednakosti u zajedništvu, koji znači da su ljudi u nečemu zajedno (borba, rad ili rešavanje stambenog pitanja) i svesni su da su jednaki među sobom u okruženju nejednakosti. Kao drastičan primer jednakosti u nejednakosti videli smo segment iz Pasolinijevog filma Salo (1975), a kao primer jednakosti u zajedništvu deo iz filma Sema Pekinpoa Convoy (1978). Ponekad se jednakost u nejednakosti i jednakost u zajedništvu presecaju, a takav slučaj prikazan je u insertu iz filma O jagodama i krvi (1970). Jednakost u zajedništvu često ima elemente jednakosti u nejednakosti upravo zbog toga što se ljudi okreću zajedništvu jer su svesni da su zajedno u nejednakosti.
Čuli smo i upozorenje na uvek moguću opasnost da u društvu lažno-proklamovane jednakosti ne bude ni jednakosti ni slobode. To je primer nejednakosti u jednakosti, tipičan za leve totalitarne projekte. Rečima Bakunjina, sloboda bez socijalizma je privilegija manjine i nepravda, ali je socijalizam bez slobode ropstvo i brutalnost. U prilog tome pogledali smo insert iz filma Koste Gavrasa The Confession (1970), koji se bavi suđenjem Rudolfu Slanskom 1952. godine, odnosno staljinističkom torturom i isleđivanjem u montiranom sudskom procesu.
Tadej je predstavio moguće probleme sa kojima će se suočiti svaka inicijativa za zajednički poduhvat u kojoj su učesnici na nejednakim početnim pozicijama, bilo da se ta nejednakost ogleda u finansijama, radnim pozicijama, obrazovanju ili slobodnom vremenu. Cilj projekta PAMETNIJA ZGRADA je da eventualni plasirani model bude što fleksibilniji i da u idealnom slučaju uključi i nekog ko je beskućnik i onog ko može da reši stambeno pitanje na bilo koji način. Ovde je reč o jednakosti u zajedništvu, gde je potrebno da se dogovorom oko najmanjeg zajedničkog interesa ili cilja postigne momenat jednakosti koji bar na startnoj poziciji može da prevaziđe zatečenu situaciju u kojoj su ljudi nejednaki. Konkretno, u našem slučaju to znači da bi trebalo da budemo svesni da neko ulazi u projekat samo sa željom da reši stambeno pitanje, a neko zato što želi da unapredi svoj profesionalni status ili obogati svoj portfolio takvim jednim projektom, odnosno zato što mu donosi određeni društveni kapital (recimo, ako u projektu zajedničke stanogradnje učestvuju arhitekta i građevinski radnik, drugi će dobiti samo stan, a arhitekta uz stan dobija i uspešan projekat uz svoje ime).
Kada kolektivno osvestimo sopstvene interese i težnje (u ovom slučaju, o rešavanju stambenog pitanja) i kada definišemo zajedničke ciljeve, onda je od ključne važnosti precizno formulisati međusobne odnose, tj. njihovu strukturu (zadružna pravila), što je preduslov da projekat dođe do faze realizacije (izgradnje). Zaključili smo da je bitno da pitanje jednakosti u našem projektu bude permanentno otvoreno i da može uvek da se pokrene ako neko smatra da je jednakost narušena. Prvi korak ka jednakosti u zajedništvu je kolektivno postavljanje dovoljno jasnog i dovoljno preciznog okvira za saradnju, uz ciljeve koji se mogu smatrati najmanjim zajedničkim sadržaocem pojedinačnih pristupa i interesa. Skupi stanovi i stambeni krediti su jedan od načina za kontrolu populacije i zbog toga je važno da se jedan ovakav alternativan, povoljniji model razvija kako bi ljudi mogli da budu nezavisniji i slobodniji.
DRUGOG DANA radnog stola, 11. maja, otpočeli smo razmatranjem pravila stambene zadruge, koji su sastavili naši saradnici iz organizacije Pro Bono, zatim smo slušali izlaganje Dušana Grlje o ekonomiji jednakosti i tome da li je ona ostvariva ili makar zamisliva u postojećim okolnostima, da bi se potom sa ovim u obzir uzetim teorijskim znanjem ponovo vratili na predložena zadružna pravila. Na kraju smo planirali naredne aktivnosti u okviru PAMETNIJE ZGRADE.
Radni sto otvorio je Nebojša Milikić, objasnivši ideju permanentnog vršenja monitoringa i istraživanja sopstvenih pozicija kroz intervjue i razgovore sa učesnicima u projektu, kako bismo naš model stanogradnje učinili što primenljivijim u različitim okolnostima. Želja je i da ovaj poduhvat otvori put pregovaranju sa institucijama sistema i sa lokalnim vlastima, čime bi se stvorili novi mogući pristupi stanogradnji, relevantni za svaku opštinu.
Istovremeno, Nebojša je ukazao na opasnost od stavljanja pokretača PAMETNIJE ZGRADE u privilegovanu poziciju, odnosno na opasnost od ulaska u zonu u kojoj se lični interesi predstavljaju kao opšti. Naime, iako nevladin sektor (kome pripada i ova inicijativa) ima važnu funkciju u društvu, primedbe o tendenciji pojedinaca koji u njemu rade, da predstavljaju privatne, lične ili klasne interese kao opšte interese, uglavnom su tačne. U većini slučajeva civilni sektor zapravo ne kritikuje sistem već pokušava da u njemu pronađe što bolje mesto za sebe, koristeći pritom rečnik kao da dela za opšte društveno dobro. Nevladin sektor ima ogroman kapacitet, ali ograničen efekat, upravo zato što se odmah kod ljudi javljaju sumnje u pogledu finansijera određenog projekta ili pravih interesa učesnika. Zato, kako je projekat PAMETNIJA ZGRADA relativno ambiciozan u polju socijalnog preduzetništva, i ima taj opšti cilj, ne smemo dozvoliti da se njegov primarni cilj izjednačava sa rešavanjem sopstvenog stambenog pitanja. Zbog toga, iako nema rešeno stambeno pitanje, možda i nije poželjno da u samoj stanogradnji učestvuje neko od inicijatora i koordinatora projekta. Potrebno je napraviti i razliku između projekta PAMETNIJE ZGRADE i potencijalne buduće Pametnije zadruge, pa zato i do sada sastavljena pravila posmatrati kao osnovu za ovaj, ali i druge moguće poduhvate koji bi je čak i nezavisno nastavili.
Zadružna pravila. Sa Milošem Veselinovićem, pravnikom iz organizacije Pro Bono, i ovoga puta smo nastavili rad na zadružnim pravilima (statutu) Pametnije zadruge.
Počevši od razlike između imperativnih i dispozitivnih pravnih normi, Miloš je pojasnio da zadruga funkcioniše u skladu sa imperativnim pravnim normama koje su postavljene u pravnom poretku i koje se moraju poštovati, ali i u skladu sa dispozitivnim pravnim normama koje članovi zadruge (zadrugari) mogu menjati i prilagođavati svojim potrebama. Ako postoji saglasnost između članova zadruge da se funkcioniše na određeni način, zadrugari će uvesti određena pravila, makar se ona donekle i kosila sa pravnim normama.
Jedno od najvažnijih zadružnih pravila koje smo diskutovali u našem nacrtu je da član zadruge može biti samo lice koje nema rešeno stambeno pitanje, čime bi se sprečilo stvaranje profitera na račun zadruge, npr. da neko ko već ima par stanova ne bi mogao da kupi još jedan čijom bi daljom prodajom profitirao. Sa prethodnih susreta ostala je sporna sama definicija nerešenog stambenog pitanja. Sada je usaglašeno da se pod nerešenim stambenim pitanjem podrazumeva situacija u kojoj neko ili uopšte nema stan ili nema stan koji je adekvatan njegovim potrebama. Predloženo je da se koristi definicija nerešenog stambenog pitanja koja prati objektivne kriterijume (recimo, zakonski propisan broj kvadrata po članu domaćinstva), a ne subjektivne (nekome i stan od 100 kvadrata može da bude nedovoljan), kako bi ovaj pravilnik mogao da posluži kao primer i u komunikaciji sa državnim ili lokalnim vlastima. Pošto je projekat usmeren i na podizanje kvaliteta stanovanja, pod nerešenim stambenim pitanjem smatrao bi se i neadekvatan stambeni prostor u smislu loših uslova stanovanja (vlaga, manjak svetlosti), bez obzira na eventualno postojanje dovoljnog broja kvadrata. Razmotrena je i mogućnost da član zadruge tokom procesa izgradnje nasledstvom stekne nekretninu (reši stambeno pitanje), kao i mogućnost da u toku gradnje dobije decu. Predloženo je da se u obzir uzima faktičko stanje u trenutku sticanja članstva, i da je dobro razmišljati o prostornoj varijanti koja bi unapred ostavila otvorenu mogućnost dogradnje u slučaju proširenja domaćinstva (primer projekta grupe Elemental iz Čilea).
Predloženo je da se članstvo u zadruzi omogući i ljudima koji imaju rešeno stambeno pitanje, a žele da učestvuju u projektu, pod uslovom da objasne svoju motivaciju, koju bi uprava zadruge razmotrila. To bi na primer mogao biti sociolog, koji bi želeo da tokom godina prati razvoj odnosa koji nastaju u takvoj zajenici. Ovi pridruženi članovi ili članovi specijalnog statusa bi plaćali članarinu, a njihovo članstvo u zadruzi bilo bi definisano kao forma saučestvovanja. Legitiman motiv učestvovanja mogao bi da bude i želja roditelja da ostvari članstvo za svoje dete koje na primer ima 16 godina i zbog godina (članovi su punoletni) je sprečeno da bude član.
Smisao osnivanja Zadruge je ustanovljenje i praktikovanje različitih oblika zajedničke stanogradnje. Minimalni broj zadrugara je 30. Zadružna delatnost podrazumeva: zadovoljavanje potreba zadrugara za stambenim ili poslovnim prostorom, štednju za izgradnju ili kupovinu stambenog i/ili poslovnog prostora, davanje kredita i sredstava štednje svojim članovima, izgradnju ili kupovinu stambene zgrade, stana ili poslovne prostorije, održavanje stambenog i poslovnog prostora, kao i obavljanje investitorskih poslova ili izvođačkih radova na izgradnji stanova svojih članova. Zadruga se može baviti svim ovim delatnostima, ili samo delom.
Dosta predloženih članova zadružnih pravila nije izazvalo nedoumice prisutnih. Tako, na primer, zadrugari imaju mogućnost da isključe iz zadruge člana koji radi protiv njenog interesa ili čije ideje nisu spojive sa idejama zadruge. Zadruga može da stiče imovinu koju će potom koristiti na načine o kojima odlučuju zadrugari. (Na primer, ako je 16 zadrugara skupilo sredstva dovoljna za izgradnju 17 stanova, taj dodatni stan zadruga bi svojom odlukom mogla dati na beskamatni kredit nekome ko je socijalno ugrožen, ili bi se on mogao izdavati a prihod uplaćivati u humanitarne svrhe ili koristi za investiranje u zgradu.) Naslednici imaju pravo nasleđivanja imovine. A jedan od imperativnih članova statuta (koji se ne može menjati) je da član kome je prestalo članstvo u zadruzi odgovara za obaveze zadruge iz perioda njegovog članstva bar još godinu dana nakon prestanka članstva.
Bitno je praviti razliku između novčane članarine za funkcionisanje zadruge od novca i/ili rada koji član ulaže da bi stekao pravo svojine na nekom stanu u zgradi. Pojedinačna dugovanja članova zadruge trećim licima ne mogu se naplatiti od zadruge, time je stambena zadruga u znatno povoljnijoj situaciji nego društva sa ograničenom odgovornošću, gde je takvo potraživanje moguće naplatiti. Važna stvar je i da zadruga eventualnu dobit ne može da raspodeli svojim članovima. Primera radi, ako je u zgradi ostalo par slobodnih stanova koje je zadruga potom prodala, taj novac se ne može raspodeliti članovima zadruge, ali se može staviti u rezervni fond, koji bi mogao da služi kao neka vrsta “crnog fonda”. Potrebno je precizno definisati uslove korišćenja novca iz tog rezervnog fonda.
Ekonomija jednakosti. Sociolog, teoretičar i radnik u kulturi Dušan Grlja predstavio nam je jednu važnu teorijsku, ali i praktično-političku perspektivu koja može biti korisna za pitanja koja se tiču samoorganizovanja građana vezanih za urbanizam i stambenu politiku. Dušan je govorio o ekonomiji jednakosti, odnosno o pojmu zajedničkog, naspram koncepcije privatne i javne svojine, kao i o mogućnostima organizovanja autonomije.
Dušan je istakao potrebu sistematične analize neoliberalnog kapitalizma, čija ekonomska struktura daje okvir u kojem se odvijaju sve današnje privredne aktivnosti. Već duže vreme svedoci smo razaranja javnih institucija zaduženih za socijalna pitanja (uključujući i stanovanje) i deregulacije usled koje tržišni principi postaju dominantna matrica u rešavanju svih društvenih problema, a slobodno tržište se smatra lekom za sve društvene boljke.
U tim okolnostima sa Zapada nam dolazi nova političko-ekonomska ideja – ideja komunizma. Ovoga puta ideje iz Marksovog Kapitalarevitalizuju se usled posledica finansijske krize iz 2008. godine, kada je kolaps banaka sprečen upumpavanjem novca građana (iz budžeta) u privatne ruke vlasnika velikih banaka. Nova ideja komunizma ne temelji se samo na obnavljanju marksističke političke ekonomije, već sadrži i jedan istorijski novitet – pojam zajedničkog (commons) – oko koga se artikulišu i ekonomski i politički aspekti te nove ideje. Možda je zato komOnizam bolji termin od komUnizma. U engleskom se pojam commons odnosi na specifičan svojinski odnos, zajednička dobra kojima svi pripadnici jedne zajednice raspolažu, dok pojam common označava obične ljude, svetinu koja mora da radi da bi preživela. Novi pojam zajedničkog podrazumeva reaktiviranje ne samo zajedničkih dobara (i sredstava za proizvodnju), zajedničkog upravljanja tim sredstvima, već i ideje ekonomske jednakosti.Zajedničko upravljanje zajedničkim dobrima ne proizvodi samo drugačije ekonomske odnose, nego i dovodi do nastanka jednog novog načina udruživanja i kolektivnog duha.
Dvadesetak godina nakon Drugog svetskog rata, takozvanu “državu blagostanja” (welfare state) na Zapadu, tj. kejnzijanski kapitalizam karakterisali su nezapamćen privredni rast (visok životni standard za široku populaciju i socijalna zaštita za najsiromašnije) i takozvani klasni kompromis; ustupci koji su davani radnicima bili su veći nego ikada pre ili posle u kapitalizmu. Država je bila stimulator i regulator privrednih aktivnosti, intervencijom je suzbijala negativne efekte slobodnog tržišta, a najbitniji sektori privrede bili su u državnom vlasništvu. Čitav sistem počivao je na funkcionalnoj podeli na privatno i javno, koja je odražavala klasni kompromis. Osim privatne svojine kao osnove kapitalizma, kejnzijanski kapitalizam je institucionalizovao i javnu svojinu.
Međutim, od sredine 1960-ih godina “država blagostanja” počinje da se urušava, a 80-ih godina dolazi do prelaza sa kejnzijanskog na neoliberalni kapitalizam. Umesto masovne proizvodnje i potrošnje, standardizovanih proizvoda i velikih i uticajnih sindikata sa dobrom pregovaračkom pozicijom, sada dolazi do razbijanja sistema masovne proizvodnje i do korišćenja novih tehnologija, što za posledicu ima fleksibilizaciju proizvodnog procesa (sve manje i manje proizvodnih jedinica, sve manje zaposlenih, fleksibilno radno vreme, fleksibilni ugovori o radu) i multitasking (rad više različitih poslova od strane jednog zaposlenog). Višak vrednosti se više ne izvlači iz proizvodnog rada, nego kapitalizam samo skuplja kajmak sa onoga što ljudi rade, što nas dovodi do pojma autonomije.
Govoreći o pojmu autonomije, Dušan je istakao da u kapitalizmu standardno postoje 2 klase – oni koji poseduju sredstva za proizvodnju i oni koji ih ne poseduju pa moraju da rade da bi preživeli. Međutim, danas radnici počinju da stiču vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju (računar radnika u IT sektoru, intelektualni kapital, mogućnost rada od kuće), što čini da je kapitalizam danas više zainteresovan za uzimanje rente nego za samu organizaciju proizvodnog procesa. Ta situacija, u kojoj se proizvodni proces otrgao iz ruku kapitala i u kojoj radnici imaju priliku da sami organizuju svoj rad, povoljna je za radikalnu promenu društvenih odnosa. Autonomija živog rada predstavlja ključni politički pojam koji bi mogao da omogući da se desi nešto novo.
Dušan je zaključio izlaganje stavom da se ideja autonomije sastoji od izvesnog isključenja određene grupe ljudi iz tokova kapitala. Pošto radnici danas u izvesnoj meri imaju kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, njima nije neophodan čitav finansijski sistem da bi zadovoljavali sopstvene potrebe, tako da je moguće formirati autonomne organizacije koje prevazilaze te tokove. Problem nastaje ako smo sami sebe primorali da uređujemo svoje živote po logici ulaganja i dobiti i ako prema svim svojim potrebama postupamo kao da ulažemo u nešto i očekujemo neku dobit od toga (ne obrazujemo se da bismo bili kulturni nego da bismo na tržištu ostvarili bolju poziciju za sebe). Sve dok se razmišlja u okviru tog ideološkog konstrukta, u kategorijama ulaganja i povrata, sama ideja zajedništva biće ugrožena.
Diskusija o načinu donošenja odluka. Nakon izlaganja Dušana Grlje poveli smo razgovor o načinu donošenju odluka o bitnim pitanjima zadruge, odnosno o osetljivom odnosu većine i manjine, o čemu je bilo reči i na prethodnim radnim stolovima.
Kada je reč o načinu odlučivanja, jasno je da jedna organizacija ne može da zadovolji želje i interese svih članova u potpunosti, jer udruživanje u neku zajednicu podrazumeva odricanje od dela lične slobode. Međutim, ako se pogleda iz drugog ugla, udruživanje istovremeno donosi i veću slobodu, jer omogućava mnogo toga što se pojedinačno ne može postići.
U diskusiji je ukazano da treba biti svestan da ne postoji idealan sistem odlučivanja za sva pitanja i za sve situacije. Moguće je i poželjno da postoje različiti načini odlučivanja za različita pitanja i u okviru iste zadruge, čak i u okviru iste zgrade (prosta većina, dvotrećinska većina itd.). Ne može se očekivati da svi budu zadovoljni rešenjima za neka ne toliko bitna pitanja (koja će biti boja fasade, na primer), ali je važno da se svi slože oko ključnih pitanja. Ako se radi o praktičnim pitanjima, ne mogu se odluke donositi jednoglasno – ako 30 ljudi bira između 3 lokacije, nemoguće je da svima podjednako odgovara ista lokacija. Važno je razvijati različite forme organizovanja i odlučivanja, a ne unapred zadati jedan kruti model koji će se primenjivati bez obzira na okolnosti. Pokrenuto je i pitanje prevazilaženja situacija u kojima se manjina suprotstavlja većini jer joj većinsko gledište nipošto ne odgovara. Jedan od predloga za tu situaciju je da oni koji se ne slažu sa donetom odlukom ne moraju da učestvuju u njenom sprovođenju, ali ne smeju da sprečavaju većinu da tu odluku sprovede.
Skupštinu čine svi zadrugari, ona donosi zadružna pravila, odlučuje o poslovnim politikama, prestanku zadruge, donosi programe i planove razvoja, odlučuje o raspodeli dobiti, bira i opoziva članove upravnog i nadzornog odbora i direktora zadruge. Upravni (izvršni) odbor zadruge sprovodi odluke skupštine, konkretizuje ih i prilagođava situaciji. On postoji jer verovatno nisu svi zadrugari zainteresovani da se bave svakodnevnim poslovanjem zadruge, već samo žele da odlučuju o poslovanju. Dok zadruga ima mali broj članova, neće biti razlike između skupštine i izvršnog odbora, pa samim tim neće biti potrebe ni za nadzornim odborom. Direktor zadruge uvek mora da postoji. Da bi neko mogao da bude biran na funkciju direktora, treba da ima visoku stručnu spremu i bar 3 godine radnog iskustva, da poseduje organizacione sposobnosti i da nije osuđivan za krivična dela protiv privrede i službene dužnosti.
Vodili smo diskusiju i o pitanjima predstavljanja zadruge i o mogućnostima sprečavanja prekoračenja ovlašćenja od strane onih koji zadrugu predstavljaju. Iako nas dominantan sistem usmerava ka reprezentativnom (PR) modu (u kojem jedan čovek govori u ime svih, tj. u ime cele organizacije ili u kojem se samo sa jednim predstavnikom pregovara), bitno je da suštinske odluke koje se tiču svih (recimo lokacija parcele) donosi skupština zadrugara konsenzusom, dok direktor zadruge može da pregovara recimo o tehničkim pitanjima u vezi sa odabranom parcelom, ako se ta pitanja ne tiču kvaliteta života svih zadrugara. Još jedan mogući način rešenja tog problema je da svako uvek ističe da govori u svoje ime, a ne u ime zadruge ili da bude potpisan samo kao član zadruge, a ne kao izvršni inokosni organ. Jedan od iznetih predloga je i da se sve što treba da ide u javnost emituje na sajtu zadruge.
Pravila stambene zadruge – nastavak, o jednakosti u učešću i investiranju. Jedno od pitanja o kojem se razgovaralo bilo je da li za svaku pojedinačnu zgradu treba osnovati posebnu zadrugu ili jedna zadruga treba da pokriva više potprojekata (zgrada). Prva varijanta je dosta komplikovanija, a i skuplja zbog dupliranja organa zadruge, tako da se ideja jedne jedinstvene zadruge čini mnogo boljom. Na tragu tog pitanja, razmatrali smo i opcije u slučaju formiranja više različitih grupa (od kojih svaka gradi po jednu zgradu na posebnoj lokaciji) i eventualne propasti jedne od tih zgrada/poduhvata (ako recimo upadne u dug). U pravila smo uneli da u tom slučaju cela zadruga snosi odgovornost. Na pitanje da li članstvo pojedinaca u zadruzi prestaje njihovim ulaskom u stan ili ne zaključili smo da je stvar slobodne volje pojedinca da li će ostati član zadruge i nakon rešavanja sopstvenog stambenog pitanja.
Kada je reč o podeli nadležnosti, svi zadrugari bi trebali da odlučuju o započinjanju novog projekta (izgradnji zgrade). Posle toga, o projektovanju same zgrade, raspodeli stanova unutra zgrade itd., odlučivaće samo zadrugari koji će živeti u toj zgradi. Sa druge strane, svi članovi zadruge odlučivaće o pitanjima koja se tiču svih zadrugara, uključujući korišćenje zajedničkih sredstava. Nakon izrade projekta zgrade i odabira lokacije, zadrugar ulaže novac u stan određene kvadrature, a nakon uplate novca o njegovom trošenju odlučuje zadruga, ne pojedinici.
Neposredno vezano za temu jednakosti, diskutovano je vrednovanje uloženog rada zadrugara na izgradnji zgrade i da li tržišnu vrednost rada treba koristiti kao parametar. Izneta su oprečna mišljenja o tome da li arhitekta koji je član zadruge treba da bude plaćen po tržišnoj ceni njegovog rada na projektu ili ne, kako ustanoviti koliko tačno vredi čiji rad ako se ne primenjuju tržišni principi, odnosno, da li bi trebalo jednako vrednovati (po danu) rad svakog zadrugara bez obzira na posao koji se obavlja. Jedan od iznetih stavova bio je da se radom na pripremi i izgradnji zgrade zapravo zamenjuje novac koji zadrugar nema da uloži (ili ga ima ali želi da radi), a ako među zadrugarima nema onih koji su stručni za potrebne poslove, onda će se od novca zadrugara, po tržišnoj ceni, platiti stručnjak koji nije član zadruge. Zbog toga bi neuzimanje u obzir tržišne cene rada moglo da napravi minus u budžetu celog projekta.
Sa druge strane, iznet je stav o potrebi razlikovanja rada za sebe i za druge zadrugare – tj. “za nas”– od rada za drugog, te da takav rad ne treba vrednovati prema spoljašnjim principima tržišta. Tako smo došli i do pojma “suma uštede”. Naime, puno ljudi (zadrugara) ulaže svoj rad koji se različito vrednuje na tržištu i oni zajedno (od nosača cigli do projektanta) čine jednu sumu uštede, koja se potom raspoređuje po interno dogovorenim principima. Ako bismo se vodili logikom tržišta, mogli bismo postaviti i pitanje ko akumulira društveni kapital u ovom projektu. Arhitekta, pravnik i koordinator projekta, primera radi, generišu značajan društveni kapital učešćem u projektu, što je takođe merljivo na tržištu, pa bi, ako nam je stalo do jednakosti, tržišna logika nalagala da takvi učesnici treba da plate da bi uopšte bili deo poduhvata. Zato se nove mogućnosti otvaraju tek kada se izađe iz tog sistema, a to je moguće jer zavisi od samih ljudi, i nije nešto što je prirodno dato. Ovakav model, kome bi trebalo težiti, vezivao bi se za različite oblike solidarnosti, planiranja i inovacije koji otkrivaju nove mogućnosti, novi svet, a pritom bi svako napravio sebi stan i pomogao drugima.
Kako je Dušan Grlja rekao, u neizbežnom kontaktu sa realnošću, projekat PAMETNIJA ZGRADA pokušava da napravi alternativni model ne samo pukog rešavanja stambenog pitanja, nego i model puta koji se prelazi od faze u kojoj se stan nema do faze u kojoj se on poseduje. Odnosno alternativu putu “JA nemam stan – JA imam stan” do modela “MI nemamo stan – MI imamo stan”, dok je u pozadini “SVI nemamo stan – SVI imamo stan”. Ovim modelom se potencijalno obraćamo stotinama hiljada ljudi koji nemaju i ne mogu da dobiju stan pod postojećim uslovima, u želji da se napravi pomak sa principa ja-ja na mi-mi, a sa mi-mi na svi-svi. Ovakav pristup stanogradnji podrazumeva kako odbacivanje postojećeg modela straha i stalno preteće prevare, tako i pozivanje rođaka, prijatelja i kolega da doprinesu stvaranju nečeg novog.
Rad na zadružnim pravilima će biti nastavljen, jer treba napraviti izvesne izmene u formulacijama, dok još nije doneta odluka za par bitnih spornih pitanja. Ključna pitanja o kojima smo danas diskutovali, ali koja još treba promisliti i definisati tiču se principa demokratije (odlučivanja) i valorizacije rada. Svako ko je zainteresovan trebalo bi da iznese svoje predloge za izmenu pojedinih delova statuta, jer ćemo se radu na zadružnim pravilima vratiti na nekom od narednih radnih stolova PAMETNIJE ZGRADE.
PLAN NAREDNIH AKTIVNOSTI. Četvrti radni sto PAMETNIJE ZGRADE okončan je razgovorom o sledećem koraku – sakupljanju ideja i obilasku potencijalnih lokacija – koji će prelaskom na praktične teme i zadatake projektu dati novu energiju. Kako bi smo pokrili što više mogućih scenarija realizacije projekta, predloženo je da prikupljeni predlozi lokacija budu kako u centru grada (gde se na primer očekuje rušenje udžerica), tako i u predgrađu, ali i na nekoj ledini (“na kraj sveta”) gde bi ovakav projekat bio potencijalni okidač i za dolazak drugih graditelja, pa time i za moguću izgradnju novog naselja. Dogovoreno je da svi zainteresovani predlažu potencijalne lokacije putem sajta, a da se onda početkom jula meseca organizuje nekoliko mini-ekspedicija kako bi se ove lokacije videle i diskutovale uživo. Za lokacije je potrebno pribaviti osnovne informacije (kome zemljište pripada, kolika mu je cena, da li su vlasnici voljni da ga prodaju, koji su dozvoljeni parametri izgradnje, koliko je lokacija udaljena od gradskog prevoza itd). Pre samih mini-ekskurzija bilo bi dobro organizovati kratak sastanak radi koordinacije obilaska lokacija. Svi učesnici radnog stola pozvani su da se na različite načine pridruže inicijatorima projekta i tako prošire organizacioni tim, čime bi se omogućilo da se projekat dalje otvori ka dosta većem broju učesnika.
Audio zapisi sa radnog stola
Ovde možete preuzeti audio zapise sa svih sesija radnog stola Svi za jednu, jedna za sve?: