Izveštaj: NE DA(VI)MO BEOGRAD

U utorak 22. jula održana je javna sednica Komisije za planove o Nacrtu Izmena i dopuna Generalnog plana Beograda 2021. na koji je 21 institucija i 238 građana podnelo preko 1200 pisanih primedbi. Najveći broj ovih primedbi je zajednički sastavilo stotinjak stručnjaka i građana na radnom stolu u Kulturnom centru REX, 4. jula.

Ono što je jasno i letimičnim pogledom na ove izmene je da se one donose kako bi se omogućila realizacija projekta “Beograd na vodi”, odnosno kako bi se ugodilo interesima krupnog kapitala. Tako se bez ikakvog (zakonskog i stručnog) utemeljenja brišu i menjaju odredbe Generalnog plana iako se ništa drugo, osim pojavljivanja potencijalnog investitora, nije promenilo u uslovima koji su odredili njegov originalni sadržaj.

Pred samu sednicu, građani su se okupili ispred zgrade Gradske uprave u čijem suterenu se održavala sednica i isticanjem transparenata “Stop investitorskom urbanizmu” i pesmom “Beograde, Beograde” uz vođstvo hora Horkestar započeli dugu borbu za zaštitu javnog interesa. Zbog velikog broja zainteresovanih i male sale, svi koji su želeli nisu mogli da uđu u salu (iako je to jedinstvena prilika da se javna sednica čuje pošto je njeno snimanje zabranjeno).

Posle inicijalnog pozivanja na Poslovnik Komisije za planove sa obe strane stola, krenulo je čitanje primedbi i odgovora od strane obrađivača plana, Urbanističkog zavoda Beograda a podnosioci primedbi su mogli da daju dodatno obrazloženje. Na osnovu svega toga, Komisija za planove treba da definiše konačan oblik Izmena i dopuna Generalnog plana na zatvorenoj sednici. Ipak, brzo je postalo jasno da su odgovori obrađivača tipski i šturi, da ne uzimaju u obzir predočenu argumentaciju, a često ni elementarne osnove logike.

To je izazvalo negodovanje prisutnih i poziv da se omogući ozbiljnija rasprava o predmetu javne sednice. U svojim obraćanjima, građani pozivaju na stručnost, političku i etičku odgovornost, buduće generacije, neutemljenost izmena Generalnog plana, neopravdanost projekta Beograd na vodi i načina na koji se nameće. U prvih dva sata, atmosfera je burna sa puno aplauza i dobacivanja a predsedavajući (inače zamenik predsednika Komisije za planove), uz sitne intervencije, dopušta svakome da govori iako je struktura “primedbe i tipski odgovori” zadržana. Sednici je prisustvovao i Gradski arhitekta, koji je i predsednik Komisije, ali nije govorio (samo je na insistiranje prisutnih da bi po Poslovniku on trebao da vodi sednicu, rekao da je ipak nov i da ne bi)

Tipski odgovori koje smo dobili su sledeći:

Najčešći odgovor je bio da “primedba nije osnovana”, odnosno da Urbanistički zavod ne može na nju da odgovori. Ovo se dešavalo u dva slučaja: kada se primedba odnosila na deo plana koji nije bio predmet izmena i dopuna (regulisanje određenih parcela, restitucija, visina mostova i sl.) i kada je dovođen u pitanje pravni osnov za same Izmene i dopune Generalnog plana. I mada Urbanistički zavod zaista nije nadležan da ulazi u pravni osnov za izradu plana, ostaje pitanje ko jeste (odluku je donelo Privremeno veće koje više ne postoji) i zašto, pored velikog broja primedbi na ovu temu, Komisija nije našla za shodno da pozove nekoga ko može da odgovori na same primedbe.

Sledeći na listi najčešćih odgovora je bio onaj koji se odnosio na brisanje stavova u poglavlju “Savski amfiteatar, Prokop.” Bez obzira da li se primedba bavila konkursom, železničkom infrastrukturom, vizurama, saobraćajnicama, proporcijama javnih površina ili objektima javne namene i bez obzira na argumenntaciju, odgovor je uvek bio da se stavovi brišu zbog “detaljno prejudiciranih rešenja vezanih za buduću namenu prostora” kao da ideja planiranja nije da se nešto prejudicira i kao da stavovi koji se brišu tu nisu originalno dospeli na osnovu nekih, i dalje važećih, uslova i normi.

Primedba o uvođenju mogućnosti da se postojanje Železničke stanice Beograd i četiri koloseka može planom nižeg reda “promeniti ili ukinuti” je delimično usvojena tako što se izbacila reč “ukinuti” ali ne i problem da plan nižeg reda, suprotno zakonu i logici planiranja može da menja ono što je definisano višim planskim dokumentom.

Primedbe na prepuštanje izgradnje visokih objekata parcijalnoj analizi i arbitraži Komisije za planove nisu uvažene (osim dodavanjem kriterijuma koji bi trebalo da meri “doprinos zaštiti vizura i kultuno istorijski značaj”) obrazloženjem da je i ranije bilo moguće graditi visoke objekte na teritoriji celog grada a da se ovim to polje samo preciznije reguliše (što je posebno zabavan argument u svetlu toga da je Studija o visokim objektima ukinuta istog dana kada se pristupilo izmenama Generalnog plana).

Primedbe u vezi omogućavanja preparcelizacije za parcele na kojima su predviđeni ili postoje objekti javne namene, spomenici kulture i drugi objekti od javnog interesa su delimično usvojene tako da saglasnost za preparcelizaciju, u slučaju kad je reč o parcelama na kojima su spomenici kulture, daje Zavod za zaštitu spomenika kulture. Ostale parcela sa javnom namenom su prepuštene slobodnom usitnjavanju.

Na sve (osim jedne) primedbe koje su se odnosile na ukidanje obaveze međunarodnog konkursa za Savski amfiteatar kao celinu i na uvođenje mogućnosti da se obaveza konkursa izbegne odlukom Vlade odgovoreno je cinično da se time “ne isključuje mogućnost raspisivanja konkursa za te lokacije.” Apsurdnost ovakvog stava ilustrovana je analogijom sa ukidanjem obaveze pravičnog suđenja i branjenjem takve odluke time da je ostavljena mogućnost da do istog ipak dođe.

Izuzetak u odgovorima koji su se odnosili na konkurs došao je na primedbu da “Vlada Republike Srbije nema nadležnost da proglašava lokacije od značaja za Republiku Srbiju” na koju je Urbanistički zavod rekao da “nema ingerencije da procenjuje nadležnosti Vlade.” Izvlačanjem logičkih konsekvenci iz ovog stava, jasno je da Urbanistički zavod onda takvu odredbu nije ni mogao da stavi u plan koji potpisuje. Pitanje je samo da li Komisija za planove misli da ima ingerencije da proširuje nadležnosti Vlade.

Sednica je trajala preko 6 sati, ljudi su se vremenom osipali, članovi Komisije izlazili iz svoje uloge i pozivali prisutne da razumeju situaciju i da uvaže da onaj ko ima novac “ima pravo da postavi šahovsku tablu.” Vremenom govori postaju više politički i emotivno nabijeni ali ne manjka ni stručnih obrazlaganja ali i poneko čitanje poezije.

Nema mnogo izgleda da je Komisija za planove na zatvorenoj sednici u četvrtak 24. jula zauzela drugačiji stav od onoga koji je dao Urbanistički zavod. To sugeriše i insistiranje da predstavnica Društva arhitekata Beograda ne bude prisutna na ovom delu sednice, iako po Poslovniku na to ima pravo. I mada se čini da je svaki pokušaj odbrane javnog interesa u datim okolnostima osuđen na neuspeh, građani su velikim brojem primedbi i prisustvom na javnoj sednici pokazali da se ne mire sa takvom situacijom.

Možda je protivnik jači a borba duga i teška ali mi smo ti koji će živeti sa posledicama. Pred nama je još puno proceduralnih, pravnih i simboličkih instanci u kojima trebamo da reagujemo. Pored nas je još puno sugrađana koje treba ohrabriti da se uključe odbrani zajedničkih interesa. Beograd nema nikog drugog osim nas samih!