10 pitanja o stanovima i stanovanju

Politika Magazinu, 8. novembar 2015.

 

Da li veća solidarnost povećava šanse da se dođe do krova nad glavom?

Svi da se okuće

preuzmite članak u PDF formatu

 

Socijalnih stanova u Srbiji ima premalo, a troškovi stanovanja u njima su visoki. – Premalo projekata za najsiromašnije i to uglavnom od stranih donatora. – Mesečni izdaci za manje stanove ne bi smeli da iznose više od 15 procenata prosečnog prihoda domaćinstva

 

Šta su najčešći stambeni problemi u Srbiji? Prinudna iseljavanja, održavanje i upravljanje zgradama, cene komunalnih usluga, podstanari i njihova (ne)organizovanost. U poslednje vreme jačaju organizacije koje pokušavaju da zaštite stanare i prošire njihova prava, a javljaju se i inicijative i predlozi kakao da se kroz udruženja i stambene zadruge više i jeftinije gradi za sve one koji nisu u stanju da reše svoje stambeno pitanje na tržištu.

Jedan od skupova na kojem su dominirala ova pitanja održan je od 22. do 24. oktobra 2015. u beogradskom kulturnom centru “Reks” na inicijativu organizacija “Ko gradi grad” i “Učitelj neznalica” koji je okupio petnaestak udruženja koje se, svako na svoj način, bavi ovim problemom. Da bi se prevazišao dosadašnji princip “svako za sebe”, na samom skupu su preduzete zajedničke akcije solidarnosti i dogovorena dalja saradnja. Naši sagovornici bili su organizatori skupa „Takozvano stambeno pitanje” Ana Džokić, Ana Vilenica, Noa Treister, Ivan Zlatić, Tadej Kurepa i Marko Aksentijević.

 

1. Kakvi su problemi stanarima u socijalnim stanovima ako su već nekako došli do krova nad glavom?

Nakon raspada socijalističkog sistema stanogradnje, izgradnja stanova dostupnih neprivilegovanim delovima društva ne spada u prioritete ni jedne vlasti u Srbiji u poslednjih dvadeset pet godina. Bilo je nekoliko jednokratnih investicija, uglavnom u Beogradu, koje su pre svega pokrenute zbog oporavka domaće građevinske industrije. Realizovano je i nekoliko ad hok projekata koji su po pravilu pokrenuti na inicijativu stranih donatora. Sem što socijalnih stanova u Srbiji ima premalo, troškovi stanovanja u njima su tako visoki da ljudi koji žive od socijalne pomoći nisu u mogućnosti da istovremeno plaćaju obaveze u socijalnim stanovima i da prežive. Na skupu „Takozvano stambeno pitanje” smo od stanara iz naselja Kamendin u Zemun polju saznali da su cene komunalija u socijalnim stanovima tako visoke da obesmišljavaju sam koncept socijalnog stanovanja.

 

2. A samački hoteli koji su bili vrlo česti i popularan vid stanovanja?

Samački hoteli i slični smeštajni objekti bili su nekada uobičajen način na koji su velika preduzeća privremeno rešavala stanovanje radnika iz drugih gradova, dok ne budu u prilici da im dodele društvene stanove na trajno korišćenje. U privatizaciji društvenih stanova početkom devedesetih stanarima samačkih hotela nije bilo dozvoljeno da otkupe stanove u kojima su živeli, a nakon 2000. godine država je, prilikom privatizacija, prodala većinu samačkih hotela zajedno sa ostalom imovinom preduzeća. Ta preduzeća su danas ili u privatnom vlasništvu, ili u stečaju, a radnici i njihove porodice godinama žive pod svakodnevnom pretnjom prinudnog iseljenja, jer vlasnici i stečajni upravnici uglavnom planiraju da ove objekte prodaju.

U samačkim hotelima „Trudbenika“ i „Dvadesetprvog maja“ u Beogradu svedoci smo izrazito neljudskog postupanja prema stanarima samačkih hotela, kojima se isključuju struja i voda da bi sami napustili objekte. Mi smo sa skupa potpisali apel opštini Rakovica i Agenciji za privatizaciju da smesta omoguće da se stanarima samačkog hotela “Dvadesetprvog maja” uključe struja i voda, koji su im isključeni oktobra prošle godine, jer će u protivnom stanari provesti drugu zimu za redom bez osnovnih uslova za život.

 

3. Imaju li kućni saveti ulogu kakva se očekuje, čime se najčešće bave i koji su kućni saveti najorganizovaniji?

Skupštne stanara danas su uglavnom neoperativne. Održavanje stambenog fonda koji je u socijalizmu bio organizovan na principima solidarnosti danas je postalo individualna odgovornost vlasnika pojedinačnih stanova, a oni koji su devedesetih za male pare otkupili stanove koje su koristili dobili su velike probleme. Ovaj oblik sistematske individualizacije doveo je do međusobnog otuđenja i odsustva solidarnosti među stanarima. Kao rešenje nagomilanih problema danas se nudi prepuštanje upravljanja zgradama profesionalnim zastupnicima, što doprinosi daljoj atomizaciji stanara i definitivno je mnogo skuplje.

U poslednje vreme sve više je samoorganizovanih grupa koje su kroz različite oblike udruživanja stanara i organizovanja započeli manje ili više uspešne borbe za održivo stanovanje. U pitanju su, na primer, Udruženje predsednika skupština stanara iz Niša koji su se organizovali oko komunalnih problema, pre svega visine cene grejanja u Nišu i Inicijativa za udruživanje skupštine stanara iz Novog Sada koja je nastala iz projekta „Lokalne politike i urbana samouprava” na naselju Detelinara.

 

4. Računi predstavljaju opterećenje za budžet osiromašenih ljudi, gde je stanje najurgentnije?

Stanje je najurgentnije tamo gde je najveća nezaposlenost, tako da ne treba da čudi što je pobuna građana protiv visokih računa najviše uzela maha u Nišu. Jug Srbije je najžešće pogođen propadanjem industrije u procesu privatizacije, a Niš je kao najveća urbana sredina na jugu postao najveće žarište nezaposlenosti, siromaštva i bezizlaza.

 

5. Kako je u Nišu udruženje preraslo u pokret i počelo da se bavi drugim vidovima zaštite građana? Šta se o tome moglo čuti na tribini u Reksu?

Danas je jasno da je ekonomski položaj većine građana Srbije posledica upravo politike tranzicije i privatizacije, a ne grešaka i korupcije u njenom sprovođenju. U takvoj situaciji, kada se pojavi neka vaninstitucionalna grupa koja uspe da se organizuje i reši svoj problem, građani joj se priključuju sa poverenjem da će kroz širi front izvršiti pritisak na institucije i po drugim pitanjima. Pokret stanara u Nišu koji je nastao zbog visokih cena grejanja odlučio je da proširi svoju delatnost na druge probleme lokalne zajednice i otvorio vrata za sve građane Niša, a građani su u ovom pokretu prepoznali ozbiljnu društvenu instituciju oko koje ima smisla okupiti se i širiti je.

 

6. Kako je nastao takozvani fenomen „prazne stolice” u rešavanju stambenih problema građana?

Nedavno izvojevana „prazna stolica” u Javno Komunalnom Preduzeću „Gradska toplana Niš” rezultat je borbe pokreta stanara i njihovih pregovora sa lokalnom samoupravom. To rešenje predstavlja institucionalizaciju mesta i uloge pokreta stanara u kontroli rada JKP. Pristup informacijama od javnog značaja nije efikasan način da građani steknu uvid u politiku javnih preduzeća, jer im ne omogućava da razumeju pozadinu donetih odluka i da blagovremeno reaguju protiv štetnih odluka. „Prazna stolica” je mnogo efikasnije rešenje za uspostavljanje transparentnosti rada javnih preduzeća i bilo bi dobro ako bi se ono uspostavilo kao pravilo u celoj Srbiji.

 

7. Kakva je uloga mesnih zajednica u rešavanju komunalnih problema?

Tokom devedesetih godina celokupni sistem društvenog samoupravljanja je doživeo slom, te sa njim i komunalni sistem upravljanja koji je uključivao i mesne zajednice. Danas su mesne zajednice servis aktuelnih vladajućih patijskih struktura koje koriste ovu lokalnu instancu za uvežbavanje novog partijskog kadra i blokiranje komunikacije između građana i viših instanci vlasti.

Mesne zajednice danas ne vrše ni osnovnu funkciju prostornog servisa za lokalne inicijative građana, što potvrđuju predstavnici inicijativa koje su pokušale da od mesne zajednice dobiju prostor za svoje sastanke ili zborove građana. Prostorije koje bi trebale primarno da budu na raspolaganju stanarima okolnih zgrada okupirane su aktivnostima političkih partija i lokalnih partijskih predstavnika.

 

8. Kako deluju udruženja koja se bave pre svega stambenim kreditima i šta ona poručuju?

Suština problema građana koji su početkom ekonomske krize uzeli stambene kredite, i to ne samo u „švajcarcima” (kojih je oko 21.000), uglavnom je ostao nejasan i nepoznat onima koji nisu u njihovoj koži. Udruženje bankovnih klijenata „Efektiva”, protestvovalo je masovno već više puta i vodi više hiljada pravnih procesa sa ciljem da se građani zaštite od bankarskog monopola, to jest banaka koje kroz nejasne uslove kreditiranja određuju ljudske sudbine. Dublja poruka je da su krediti zamka iz koje je teško izvući se, i da je na kraju krajeva bolje biti i podstanar nego živeti sa kreditnom omčom oko vrata.

 

9. Kakvi su danas podstanarski problemi?

I kod zakupa stana su ekonomski problemi najveći. No specifičnost podstanarskih problema je u neregulisanosti odnosa između stanodavca i zakupca, kao iznenadno povećanje kirije, kratki otkazni rokovi, neprijavljena adresa stanovanja i narušavanje privatnosti. Ovo polje je zapravo zakonski uređeno ali se zakon ne primenjuje. Zakon o stanovanju predviđa otkazni rok od minimum 90 dana ali je on u praksi daleko kraći. Veoma mali broj podstanara ima potpisan ugovor, a kada imaju tu mogućnost na njih se po pravilu u celosti prebacuje teret poreza od 20 odsto. Država ovako gubi milione evra, a podstanari svoja prava. Važno je naglasiti da neuređeni odnosi neretko idu i na štetu stanodavaca koji imaju problema sa nesavesnim zakupcima.

Na samom skupu u Reksu smo se bavili mogućnostima podstanarskog organizovanja koje gotovo da ne postoji u Srbiji, iako podstanari predstavljaju ozbiljnu ljudsku i ekonomsku silu koja godišnje izdvaja stotine miliona evra samo za zakup stanova. Da li zbog individualne prirode odnosa između stanodavca i zakupca ili zbog vere podstanara da neće večno živeti u iznajmljenim stanovima, borba za prava podstanara je slabo načeta i nadamo se da ćemo u narednom periodu uspeti da okupimo ljude koji su zainteresovani za njen ishod.

 

10. Šta znači projekat „Pametnija zgrada”?

Inicijativu je krajem 2012. pokrenula platforma Ko gradi grad, a trenutno je u njen rad uključeno dvadesetak ljudi različitih profila sa prvenstveno egzistencijalnim i profesionalnim motivacijama. Pristup koji nudi „Pametnija zgrada” želi da prevaziđe model u kome se svako za sebe snalazi sam na tržištu i da iznađe novi model kolektivne stanogradnje zasnovan na saradnji i solidarnosti. „Pametnija zgrada” želi da ponudi način rešavana stambenog pitanja svima onima koji nisu u mogućnosti da se skuće na tržištu. Sam projekat je zasnovan na visokoj energetskoj efikasnosti (tako je jedino moguće ostvariti finansijski prostor za ulaganje u gradnju, umesto u račun za grejanje) i principu „uradimo zajedno”. Jedan od važnih principa „Pametnije zgrade” jeste pristupačna cena, to jest mesečni izdaci, koji za stan od četrdesetak kvadrata ne bi smeli da iznose više od 15 odsto prosečnog prihoda domaćinstva, što je oko 80 evra za stan i komunalije.

Za ovaj poduhvat stanogradnje, prema našim uvidima, najbolji način bi bio udruživanje kroz nove stambene zadruge. Stambene zadruge su u Srbiji bile prisutne i pre jednog veka, ali su u poslednjih dvadesetak godina „skliznule” u tržišne vode. „Pametnija zgrada” radi na osmišljavanju zadruge za 21. vek – kroz preispitivanje sistema individualnog vlasništva i profita.

Trenutno se radi na pronalaženju adekvatne lokacije za realizaciju prve zgrade, kaže Ana Džokić iz inicijative „Ko gradi grad” i dodaje:

–Pred nama su dva puta, jedan je onaj za koji je potrebno da neka od beogradskih opština, Grad ili država prepoznaju značaj ovakvog modela stanogradnje i zemljište ponude na upotrebu pod povoljnim uslovima, a drugi je onaj gde se zemljište po niskoj ceni nalazi kroz direktnu saradnju ili kupovinu od pojedinaca. Inicijativa ima svoje redovne sastanke i u radu mogu da učestvuju svi zainteresovani. Kada model bude zreo za realizaciju nadamo se da će se priključiti svi oni koji prepoznaju ovaj pristup kao moguće rešenje svog stambenog pitanja.

(u razgovoru sa novinarom Politike Dragoljubom Stevanovićem)