Na šalteru za kolektivnu samogradnju

November 21, 2015 kogradigrad

Za veliki deo Beograđana pristup stambenom prostoru je postao i ostao goruće pitanje. Ako uzmemo u obzir da grad i država nisu sposobni ili u mogućnosti da ponude alternativu tržištu, postaje ključno prepoznati mogućnosti i značaj udruživanja građana, koje onda menja vladajući odnos između grada i građana. Upravo time se bavila četvorodnevni program Na šalteru za kolektivnu samogradnju. Beograd naravno nije jedini grad sa ovim problemom, već je to izazov s kojim se suočavaju i drugi gradovi i čitavo društvo. Na radionici smo zajednički pokušali da definišemo gde nam i koliko trebaju institucije za ovakav poduhvat, sa kojim predlog im možemo pristupiti i koji su konkretni koraci koji nas mogu dovesti do realizacije prototipa PAMETNIJE ZGRADE u narednih nekoliko godina.

radni sastanak sa grupom: 23, 24 i 26. april 2015.
prezentacija i diskusija: petak 24. april, 18.00, Kulturni centar Rex
radionica: subota 25. april, 12.00-18.00, Učitelj neznalica i njegovi komiteti

Gost i vođa radionice bio je Ari van Vijharden (Arie van Wijngaarden), arhitekta i urbanista, projektni menadžer Agencije za zemljište grada Amsterdama. Radio je kao konsultant na renoviranju socijalnog stanovanja i infrastrukture i na definisanju rente, član je Međunarodne mreže za urbana istraživanja i akciju – INURA. U ime gradske administracije, Ari je bio jedan od ključnih ljudi za realizaciju nekoliko stambenih blokova koje su u Amsterdamu izgradili građani. Ovaj, i u Holandiji relativno novi pristup stanogradnji otvario je pitanja koja su značajana i za Beograd: koji su zadati uslovi za kolektivnu samogradnju, koji su motivi gradskih vlasti za podršku ovakvom modelu razvoja, kako se i da li se situacija menja posle realizacije prvih stambenih objekata ovoga tipa?

Podrška: Creative Industries Fund NL (holandska fondacija za arhitekturu, dizajn i digitalnu kulturu)

SADRŽAJ IZVEŠTAJA:

Podešavanje kursa Pametnije zgrade

Potsetnik – osnovni ciljevi Pametnije zgrade

Predavanje i diskusija: Država i kolektivna samogradnja

Radionica: mogući pristupi Pametnije zgrade javnim institucijama

Podešavanje kursa Pametnije zgrade

Javnoj diskusiji i radionici predhodila su dva pripremna sastanka. Tokom brifinga (23. aprila) Ari van Vijharden nas je još jednom podsetio na važna kontrolna pitanja na koje članovi inicijative Pametnija zgrada treba iznova da odgovaraju kako bi kurs projekta bio jasan. Da li je u pitanju politička borba ili/i model rešavanja problema? Da li je u pitanju socijalni model ili/i arhitektonska ideja? Koliko se želi i može kompromitovati od početne zamisli u procesu realizacije projekta? Kakva je struktura grupe? Kakav je odnos između plaćenog i neplaćenog rada? I ko plaća za rad koji se želi besplatno?

Ari je istakao da se samogradnjom može doći do pristupačne cene. Pre svega to je vezano za uštedu procenta koji uzimaju developeri, ali i ulaganjem sopstvenog rada u slobodno vreme i najvećim delom tokom završnih radova. Takođe je upozorio da moraju da postoje jasne granice kako bi se potencijalna grupa stanara održala. U koliko je potrebno previše vremena da se projekat realizuje postoji opasnost od dezintegracije grupe (prema njegovom mišljenju najkonzistentnija je ona grupa koja već ima rešeno stambeno pitanje). Test za grupu predstavlja dobijanje lokacije što podrazumeva veća lična ulaganja i ozbiljnu odgovornost. Ari je upozoreno i na problem koji se može pojaviti ako je prevelika grupa, što može dovesti do birokratizacije i potrebe da se zaposle oni koji bi se time bavili. Govorio je i o važnosti određivanja vremenskog okvira za realizaciju projekta ukazujući da kraći rok podrazumeva veće kompromise sa poitičkim strukturama.

Članovi grupe su podvukli da su svesni da stvarna grupa ne sedi za stolom, već da su samo pojedini zainteresovani za život u Pametnijoj zgradi („U pitanju je drugačija zajednica od nas samih.“). Ponovljeno je da je grupa zainteresovana da stigne do prototipa jer je to stejtmant kroz projekat. Istaknuta je i želja da se napravi kontinuitet sa kod nas prisutnom tradicijom samogradnje, gde ljudi (ilegalno) rešavaju svoje stambeno pitanje, ali ne kroz individualni već kroz kolektivni pristup. Naglašeno je da niko još nije išao ovim putem što opravdava pristup učenja kroz rad koji grupa praktikuje. Kao snaga ali i slabost projekta istaknuta je želja da se kroz projekat generiše zaposlenje i zanatsko znanje, što može da deluje „kao velika fantazija“.

Ari je podsetio da zadruge u Holandiji često bivaju prinuđene da se pretvore u kondominijume (kombinovani oblik individualne i zajedničke svojine nad stanom i pripadajućim idealnim delom zajedničke imovine u okviru celine koju čine jedan ili više stambenih objekata), koji podrazumevaju da postoji individualno vlasništvo zbog mogućnosti uzimanja individualnog kredita. Na ovu opasku grupa je istakla da je u lokalnom kontekstu najveći problem nemogućnost većine da dođe do individualnog kredita zbog čega se model zadruge čini i u praktičnom smislu pogodnijim. Dalje je raspravljano o pitanju priuštivosti kao načinu otplaćivanja i visini mesečnog učešća.

Ari je takođe upozorio da se u većini slučajeva samogradnja nije ispostavila kao jeftinija jer se ušteđeni novac ulagao u poboljšanje kvaliteta stanovanja. Što se tiče veličine grupe i projekta istaknut je problem da mala zgrada može pojesti svu energiju grupe. Prema njegovom mišljenju ima više smisla naći najpre lokaciju a zatim sa ljudim razvijati projekat. Takođe se postavilo i pitanje razloga za učestvovanje onih sa višim i visokim prihodima koji je objašnjen kao želja za učestvovanjem u važnom socijalnom projektu. Zaključeno je da prototip ima šansu za olakšice kod birokratskih struktura kao inovacija.

Grupa se složila da nam je potreban intelektualni proboj kako bi se izašlo iz cirkularne logike u koju je zapala i koja je drži u neproduktivnoj situaciji. Kao potencijalan put predloženo je fokusiranje na ishod ali i na poverenje i potrebe. Takođe istaknuto je da ukoliko nema produkta koji je više od našeg iskustva sve predstavlja trčanje u krug. Predloženo je i da se analizira ova obeshrabljujuća situacija.

Kao potencijalni izlaz iz cirkularne logike u kojoj se nalazi grupa predloženo je nekoliko trenutno mogućih strategija. Jedan od predloga je izgradnja kancelarije Pametnije zgrade kao materijalnog doprinosa društvenoj debati. Istaknuto je da je ideološki pritisak prevelik u odnosu na naše želje, a da ovakav pristup može biti početak nečeg novog. Kancelarija bi bila izgrađena od samodoprinosa trenutne grupe a zatim bi se na tu konstrukciju mogao prema potrebi dodati kulturni centar, a kasnije i stanovanje u zavisnosti od stvarne potrebe. Na ovaj način bi se ljudi povezali na simboličkom nivou i stvorili bi prostor za razmišljanje o alternativama. Ovakakv pristup takođe ne bi zavisio od lokalnih birokrata. Predloženo je da se baci seme i da se stvari generišu oko nje. To bi takođe moglo da pomogne da se odgovori na pitanje da li grupa može biti kolektivni developer ili ne, kao i da se preispita ubeđenje da je grupa dovoljno jaka da se konfrontira sa sistemom.

Predloženo je i da se iskoristi strategija „preuveličavanja projekta“ koji bi se pokazao na sajamskom štandu u vidu lifleta i brošura kako bi se na jedan bizaran način došlo do šire populacije. Kao i da se postavi štand u centru grada i prihvatiti činjenicu da se sve može završiti tamo.

Kao pozitivan primer pomenuti je zadružni pokret Dabrovi (Castors) iz okoline Bordoa koji su posle Drugog svetskog rata dobili kredit na osnovu svog rada i izgradili naselje u koje su se uselili tek nakon što su sve kuće bile dovršene. Kako bi došli do ovog modela kreditiranja, Dabrovi su vršenjem pritiska na ulicama (peške su otišli od Bordoa do vlade u Parizu) uspeli da promene i zakonsku regulativu.

Kao izlaznu taktiku Arie je predložio skvotiranje zemljišta ako se parcela ne dobije od grada ili saradnju sa etičkim diveloperima sa sličnim metodama.

Pojedini članovi inicijative istakli su da je imperativ prevazilaženje individualističke ideologije kako bi se izašlo iz cirkularne logike koja se sastoji iz kombinovanja naših individualnih ambicija. Takođe je ukazano na problem čestog izostavljanja onih koji „nemaju prihode“ u korist onih sa „različitim prihodima“ u poslednjih nekoliko razgovora o projektu u čemu je prepoznata dezorijentacija projekta i sve više okretanje ka onima koji su privilegovaniji.

Podsetili smo se i da projekat Pametnija zgrada takođe ima kulturnu dimenziju, što znači da je njegov zadatak da propituje dominantnu ideologiju.

Pojedini članovi su insistirali na tome da ovo za njih nije umetnički projekat ili univerzitetski esej i da s toga ne možemo da dokazujemo da je projekat nemoguć jer je ulog prevelik („Ja mislim da moramo da izađemo iz ideje kulturnog projekta. Ja hoću da vidim nesto što je praktično i materijalno na kraju.“) Ipak izrečena je i rezerva da čak i ako se realizuje projekat grupa nije dokazala da je to moguć model za sve.

Kao argument u korist značaja kulturne i umetničke komponente istaknuto je da prostor kulturne proizvodnje nudi mogućnost za refleksiju koju drugi prostori ne nude. Ova perspektiva je u stanju da radi i sa potencijalnim neuspehom („Biti poražen pred 200.000 ljudi koji plaćaju rentu je uspeh.“), kao i da nastupa direktnije („Da li želite da nam se pridružite na putu koji ne znamo gde će završiti?“). Iako je u pitanju takođe marktinški pristup, on bi omogućio da se o tome javno govori, kao i da se radi sa problemima sa kojima se grupa suočava na ozbiljniji način („Niste strpljivi i zato ćete zavrsiti u dugovima. Budite strpljivi i možda uspemo nešto zajedno.“).

Istaknuto je da je lokalni kontekst neuporediv sa bilo kojim drugim kontekstom. „Ovde je drugačije nego bilo gde zbog specifične istorije. Ljudi i dalje očekuju da će neko rešiti za njih problem. Ovo su posebne okolnosti. Iz tog razloga je važno da razvijamo svoj način.“ U tom smislu zaključeno je da kao celina projekat mora da misli o kulturno politčkim i ekonomskim kapacitetima da se obrati ovom pitanju.

Podsetnik: osnovni ciljevi Pametnije zgrade

Na narednom sastanku (24. aprila) napravljena je lista ciljeva i zadataka. Kroz diskusiju grupa se podsetila osnovnih ciljeva, koji su artikulisani u sledećoj rečenici koja sadrži šest glavnih tačaka, po prioritetnom redu:

Kolektivna samo-gradnja i upotreba stambene zgrade
za značajno nižu cenu od tržišne
uključujući ljude različitih primanja
na način koji je umnožavajući
i ne-spekulativan
u roku od 5 godina.

Artikulisana i su i dva glavna načina za ostvarenje prototipa Pametnije zgrade:

Uradi sam način, koji je prema mišljnju grupe najbrži i ne oslanja se na državne strukture. Ovaj model je najizvesniji ukoliko se izabera lokacija izvan centra grada. Takođe moguća varijacija ovog modela bilo bi pregovaranje sa privatnim vlasnicima parcele ili objekta pod drugačijim uslovima od onih koje nude investitori.
Model saradnje sa državom, u kome je potrebno pronaći narativ koji bi bio prihvatljiv birokratskim strukturama i koji bi grupi omogućio izgradnju na boljoj lokaciji u gradu.

Grupa je razgovarala i o neophodnosti testiranja ciljeva. Diskutovalo se o problemima kolizije sa „postojećim igračima“, koja može biti problem, ali i prednost projekta. Razgovaralo se o mogućim kompromisima koje bi grupa potencijalno morala da pravi, od moguće političke kontaminacije početne ideje u saradnji sa vlastima gde postaju vidljivi i tuđi ciljevi, do pitanja životnog stila i funkcionalnosti svakodnevnog života.

Sastavljen je pregled koraka – A) definisanje ciljeva, B) pronalaženje lokacije, C) formiranje grupe direktno zainteresovanih, D) definisanje programa zgrade, E) projektovanje, F) izgradnja, G) useljenje + finasije koje prate proces u svakom od koraka (sa sve većom preciznošću) – kao i pregled podkoraka (I-IV) koji su poslužili za konceptualizovanje radionice koja je održana narednog dana.

Predavanje i diskusija: Država i kolektivna samogradnja

Audio snimak: predavanje i diskusija
PDF: prezentacija Arija van Vijhardena

U petak 24. aprila, u Kulturnom centru Rex otpočeli smo sa prezentacijom i diskusijom o odnosu države i kolektivne samogradnje. Posle kraćeg pretstavljanja Pametnije zgrade (Ana Džokić i Ana Vilenica), svoja iskustva preneo nam je arhitekta i urbanista Ari van Vijharden, projektni menadžer Agencije za zemljište grada Amsterdama. Ari je održao predavanje pod nazivom Država i kolektivna samogradnja u okviru koga je govorio o situaciji vezanoj za stanovanje u Holandiji. Ari je najpre objasnio osnovne vrste stanovanja u Holandiji: urbane zone (u kojima postoje privatni stanovi, stanovi koji se rentiraju od privatnih vlasnika, i stanovi u sistemu socijalne rente), predgrađa (u kojima dominira kućevlasništvo i socijalno stanovanje) i sela (u kojima dominira samogrdnja). Tokom 1960-ih godina u Holandiji je razvijen model zajedničkog stanovanja (centraal wonen ili co-housing) koji je podrazumevao stvaranje intencionalnih (sa svrhom formiranih) zajednica od 20-60 domaćinstava, koje žive u individualnim stanovima, dok je deo prostora za život zajednički (na slici Vierwinden house, objekat je završen 1990). Takav model prihvatila su i starija lica koja svoji život često organizuju kroz ovakav model stanovanja. Takođe, posebno u Amsterdamu, zajedničko stanovanje razvijalo se kroz skvoterski pokret, a većina ovih skvotova je danas legalizovana.

Tokom 1990-ih došlo je do zaokreta u javnim politikama u pravcu razvoju orijentisanom ka konzumentima. Te promene su obavezale opštine da prodaju zemljište privatnim klijentima ili grupama, a obezbeđivana je i podrška za održive projekte. Rezultati ovog zaokreta ogledaju se u nešto većem udelu privatnih naručioca (5%) od developera i stambenih asocijacija. Razvijen je model urbanog razvoja putem privatnih naručioca, na primer u naselju Homerus, u gradu Almare gde je 1.500 parcela prodato klijentima uz obezbeđene kredite, ili naselje Stijgerisland u predgrađu Amsterdama Ijburg sa 200 prodatih pojedinačnih parcela. Od posebnog značaja za model Pametnije zgrade je kolektivno stanovanje koje je realizovala grupa stanara u istom naselju, u zgradi pod nazivom Vrijbrucht. O ovom projektu završenom 2007. godine imali smo više prilike da čujemo u janurau 2014. od jednog od pokretača projekta, arhitekte Hajn de Hana. Grad Amsterdam je posle izgradnje ovog objekta pokrenuo i mapu lokacija posebno predviđenih za samogradnju, na kojima građani pojedničano, ili kolektivno mogu da konkurišu za zakup placeva.

Sa aktuelnom krizom zaustavljene su investicije developera i stambenih asocijacija a došlo je i do pojave velikog broja nezaposlenih arhitekata. Kao rešenje ovog problema arhitekte razvijaju svoje projekte i počinju da funkcionišu kao developeri na parcelama koje se intenzivnije prodaju privatnim vlasnicima. Grad takođe nudi postojeće zgrade koje nisu u upotrebi privatnim grupama i pojedincima. Jedan od primera je investiranje u De Flat (na fotografijama ispod) u naselju propalog projekta socijalnog stanovanja Bijlmermer, gde je grupa zainteresovanih zajedno sa arhitektama koje su ovaj projekat pokrenule rešila svoj stambeni problem.

Ari je izneo i uporedne podatke vezane za Holandiju i Srbiju:

	Holandija	Srbija
Populacija (u milinonima)	16	7
Broj osoba po domaćinstvu	2,39	2,54
Socijalno stanovanje	30%	2%
Privatno rentiranje	10%	4%
stanovlasništvo	60%	83%
Proizvodnja novih stanova na godišnjem nivou	35.000	10.000

	Amsterdam	Beograd
Populacija u široj gradskoj zoni	2,3	1,7
Populacija u gradskoj zoni	0,8	1,1
Socijalna renta	46%	2%
Rentiranje privatnih stanova	22%	3%
Sstanovi u vlasništvu	32%	95% subletting?
Cena/m2 centrana gradska zona	€ 3800	€ 1900
Cena/m2 periferija	€ 2200	€ 1100

Na kraju izlaganja Ari je govorio o mogućim perspektivama za razvoj Beograda. Pozitivne prakse koje bi Beograd mogao da razvija bile bi podstaknute davanjem (u zakup) zemljišta za manje projekte, zatim konverzijom napuštenih zgrada u (kolektivno) stanovanje, logističkom podrškom za grupe, kao i subvencijama za socijalne i kulturne inicijative. On je istakao i neophodnost stvaranja mogućnosti za one kojima je potrebna pomoć kao što su hendikepirani ili starije osobe.

U razgovoru nam se zatim pridružio Đorđe Mojović, stručnjak iz oblasti stanovanja, pokretač Programa za urbani razvoj iz Beograda. Đorđe je odmah na početku ukazao da nema puno smisla porediti se sa Holandijom jer to nije funkcionalno. Kako je istakao Mojović stambena politika počiva na finansijama, a Srbija je siromašna država koja treba da usmeri energiju i sitne pare u pozitivnom smeru. „Mi smo jedan od najgorih primera država koje su potpuno prepustile stanovanje tržištu u tranziciji dok je javna intervencija ostala u tragovima.“ Kako je istakao, sredinom 2000-ih svi koji su bili bliski izvorima budžetskih sredstava bavili su se svojim interesnim grupama. Razne subvencije su stalno prolazile, a depoziti za stambene kredite su služili da spuste kamate kod komercijalnih banaka. To je bio državni poklon. Do 2012. oko 60 miliona evra budžetskih para je uloženo u ovakav vid subvencija koje su netransparentno usmeravane i klijentelistički, a ne sistemski ulagane. Svoje zalaganje opisao je kao rad u pravcu ostvarenja sistematskog ulaganja i kanalisanja državnim sistemom sa vidljivom državnom politikom usmeravanja i povrata novca. Prema njegovom mišljenju ključna stvar je da se uspostavi komunikacija i da se odredi kako će se budžetska sredstva trošiti, čemu bi trebao da doprinese i pritisak civilnog društva za participativno kreiranje budžeta.

Zatim je naveo tri adrese na koje bi prema njegovom mišljenju inicijativa trebala da se obrati. U pitanju su Republička agencija za stanovanje, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – grupa za stambeno pravo, kao i Agencija za stanovanje i investicije Beograd.

Naglasio je da je neophodno izaći iz okvira kukumavke, sklopiti projekt i krenuti u prodaju. „Zašto nam ne date 20 ari da pravimo etažnu svojinu?“

U daljoj diskusiji je bilo reči o reformama u oblasti politika stanovanja koje su započele 2003-4. kako bi se uredila tržišna situacija i krediti za stanovanje. Sa jedne strane banke su započele da daju kredite jedanoj grupi stanovništva, dok je paralelno razvijana politika socijalnog stanovanja. Od 2004. započeo je državni projekat testiranja izgradnje za rentiranje pod neprofitnim uslovima u nekoliko opština putem sedam novoformiranih stambenih agencija. I u Beogradu je osnovana agencija za stanovanje i investicije ali je do danas ostala bez jasnog pravnog okvira. Zakon o socijalnom stanovanju usvojen je 2009. godine, a 2012. je doneta strategija. Ovom zakonskom okviru nedostajao je samo zakon o Upravljanju stambenim zgradama. Ova dobra baza je prema Mojoviću do danas ostala neiskorišćena, a dobra strategija je u fijoci. Takođe on je rekao da pitanje stanovanja nije pitanje koje se rešava za jednog mandata i da zato niko ne želi da se bavi njime jer je politika koja se vodi u Srbiji populistička. Đorđe je podsetio da je ove godine ugašen jedan takav stambeni kredit 1,5 i 2,5 posto sa grejs periodom od 5 godina, jer je bilo je komplikovano institucionalno održati ga sa neškolovanom administracijom.

Što se tiče polisija o zemljištu po njegovim rečima glavni problem je sa politikama zemljišta u pojedinačnim gradovima. U široj zoni malo je građevinskog zemljišta, a gradovi su blokirani jer je poljoprivredno zemljiste na periferiji izgradjeno. Na pitanje da li postoji brža linija da se dođe do zemljišta za Pametniju zgradu, Mojović je savetovao: „Budite fini i smešite se.“

U razgovoru smo dobili i važnu informaciju da je trenutno u izradi novi Zakon o stanovanju koji će staviti van zakona sve trenutno važeće zakone. U ovom zakonu će se najverovatnije izgubiti pojam socijalno stanovanje koji je po rečima sagovornika samo izazivao zabunu svojom širinom. Osnovna ideja novog zakona će biti kombinovano pomaganje „motornoj snazi društva“, a ne samo onima kojima je najpotrebnije. Zakonom se planira i nova afirmacija stanovanja pod zakup jer prema rečima Mojovića stanovlasništvo nije za svakoga.

Radionica: mogući pristupi Pametnije zgrade javnim institucijama

Drugi deo programa činila je radionica u subotu 25. aprila (12-18h), u prostoru Učitelja neznalice i njegovih komiteta, na kojoj smo se bavili različitim mogućim pristupima Pametnije zgrade javnim institucijama i modelima komunikacije sa državnim strukturama. Radionicu je vodio Ari van Vajnharden. Na početku radionice su dogovorene tri stvari o kojima je potrebno razgovarati: detaljnija rasprava o tri aspekta komunikacije sa birokratskim strukturama vlasti, pripajanje akcija posebnim fazama projekta i osmišljavanje brošure.

Kao okvir za rad na modelu uspostavljanja odnosa sa državom predložena su tri moguća puta, kroz:

Zakon o socijalnom stanovanju, ili kako posmatrati Pametniju zgradu kao projekat socijalnog stanovanja
Privatno-javno partnerstvo
Recikliranje zgrade ili lokacije u javnom vlasništvu.

1. Pametnija zgrada kao socijalno stanovanje

Analizom Zakona o socijalnom stanovanju iz 2009. godine utvrđeno je da postojeći okvir prepoznaje kao aktere neprofitne stambene organizacije. Trenutno prema znanjima grupe funkcioniše 15 javnih neprofitnih stambenih organizacija i nekoliko NVO-a. Kako bi mogla da funkcioniše u ovom okviru Pametnija zgrada bi morala da se registruje kao neporofitna stambena organizacija i da se upiše u registar istih što bi omogućilo dobijanje licence za rad. Zakon o socijalnom stanovanju podrazumeva rešavanje stambenog pitanja za one koji nemaju rešeno to pitanje, koji žive u neadekvatnim uslovima i za one koji nemaju prihode. Za takve projekte zakon omogućava dobijanje dugoročnih kredita i subvencija iz budžeta Republike Srbije ili iz drugih donacija. Tokom razgovora je postavljeno pitanje o mogućnosti stvaranja kombinovanog modela koji bi se oslanjao delimično na subvencije, a delimično na model samofinansiranja. Takođe je iznesena bojazan vezana za činjenicu da su postojeća sredstva za subvencionisanje vrlo mala. Benefiti koja bi se otvorili ovim modelom rada ogledaju se u mogućnosti dobijanja zemljišta po ne-tržišnoj ceni ili besplatno, dobijanje kredita i potencijalno subvencija. Kako bi se saznalo više detalja o ovom mogućem putu odlučeno je da se organizuju informativni razgovor sa predstavnicima pojedinih tela zaduženih za stanovanje kao i sa pojedinim akterima na sceni: Grupa za stambeno pravo u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (kontakt osoba: Svetlana Ristić), Republička agencija za stanovanje, Agencija za stanovanje i investicije Beograd, Gradska stambena agencija Pančevo, Fondacija Vlade Divac, Housing centar (kontakt osoba: Branislava Žarković), Ovča – projekat socijalnog stanovanja (kontakt osoba: Pavle Stamenković). Za sastanke je dogovoreno da će biti pripremljena dokumentacija uređena u brošuru.

2. Privatno-javno partnerstvo

Diskutovalo se o mogućim predlozima za ostvarenje privatno-javnog partnerstva. Jedan od predloga odnosio se na izgradnju prostora za vrtić ali je zaključeno da je uspeh u odnosu na proceduru koju podrazumeva ovaj zakonski okvir (u pitanju je tender) malo verovatan. Takođe je istaknut problematičan odnos koji se stvara kroz model preuzimanja odgovornosti od strane civilnog društva za zadatke koje bi trebala da obavlja država. Diskutovanjem Zakom o privatno javnom partnerstvu zaključeno je da je ovaj zakon u suštini za one koji imaju novac (za investitore) i da se naša namera može shvatiti kao „traženje šanse u lošem zakonu“. Istaknuto je da u ovakvim partnerstvima ne možemo nikako izbeći to da ciljeve definiše država a ne grupa. Sama institucija privatno-javnog partnerstva ocenjena je kao problematična.

U okviru ovog modela diskutovano je i o barteru kao potencijalnom modelu koji podrezumeva direktnu razmenu dobara ili usluga bez medijuma razmene. Govorilo se o mogućnosti da se razmena dogovori sa opštinom u vidu zajedničkog ili socijalnog prostora ili npr. vojskom kao što je urađeno u naselju Stepa Stepanović u kome od 5000 stanova 800 pripada vojsci. Raspravljano je i o modelu neposredne pogodbe i predloženo dalje istraživanje Uredbe o otuđenju koja postoji trenutno samo u predlogu.

3. Imovina u javnom vlasništvu

U razgovoru o nekretninama i zemljištu u javnom vlasništvu registrovana su tri moguće opcije: slobodno zemljište, nezavršene zgrade, neprivatizovane nekretnine u procesu privatizacije. Zaključeno je da je slobodno zemljište moguće naći na obodima urbanog područja, dok odluka o mogućnosti za dodeljivanje ili kupovinu po povlašćenim uslovima u najvećoj meri zavisi od gradonačelnika. Mapirane su takođe neke od nedovršenih zgrada kao što je ona u Šantićevoj ulici koju je započeo Zavod za izgradnju grada, a trenutno se nalazi u pravnom sporu. Što se tiče neprivatizovanih preduzeća koja su u nadležnosti Agencije za privatizaciju razgovaralo se o visokim troškovima raščišćavanja terena i (ne)mogućnosti da se izađe iz logike tendera u kojoj bi inicijativa bila samo jedan od ponuđača. U tom pravcu pominjana je mogućnost da se deo imovine izuzme iz procesa privatizacije što je već bio slučaj, a generalno zavisi od političke volje. Kako bi se dalje ispitale ove mogućnosti predložen je sastanak sa predstavnikom Agencije za privatizaciju jer odluke pre svega zavise od njih, kao i sa predstavnicima opština i grada.

Kao kritika pristupu koji uključuje pregovaranje i saradnju sa Agencijom za privatizaciju istaknuto je da Agencija ima sve karakteristike, a i dugogodisnju praksu, organizovane kriminalne grupe i da je direktno odgovorna za deprivaciju mase stanovništva kroz privatizaciju, pa poduhvat koji bi nastao iz takve formule svakako ne bi bio za većinu društva već samo za one privilegovane koji su se na taj način uspeli da se snađu i reše svoj problem.

Poslednji segment radionice bio je posvećen artikulisanju akcija koje je potrebno sprovesti u narednom periodu. Zaključeno je da je za dalji rad grupe neophodno ažuriranje brošure kroz izradu duže verzije za buduće članove i konciznije verzije za predstavnike vlasti (na srpskom i engleskom jeziku). Predloženo je da se na početku nađe kraće pismo koje bi se koristilo i prilikom zakazivanja sastanaka. Predloženo je da se u brošuru uključi i rezime budžeta, puna cena po m2 i mogući model finansiranja. Određeno je i da se obave konsultacije sa Agencijom za privatizaciju čime bi se proverilo koja su preduzeća dostupna i pod kojim uslovima i pitanja konverzije zemljišta iz industrijskog u građavinsko zemljište. Obavljanje razgovora za predstavnicima vlasti su potrebni kako bi se saznalo o dostupnom zemljištu i nekretninama, kao i o dostupnim subvencijama i mogućoj saradnji, partnerstvu ili zajedničkoj inicijativi i kako bi se dobile moguće preporuke i savete za dalji rad inicijative. Odlučeno je i da se aktivno radi na monitoringu novog Zakona o stanovanju koji je u izradi kao i da se pošalju preporuke grupe. Potrebno je formirati i modela odlučivanja unutar grupe koji bi pomogao da se dođe do rešenja u vezi sa lokacijom Pametnije zgrade (centar ili periferija).

pametnija zgrada