Deložacije

Oduzimanje stanova građanima koji nemaju novca da plaćaju usluge javnih preduzeća ili bankarske kredite, te iseljenje iz nelegalizovanih objekata ili smeštajnih kapaciteta preduzeća u stečaju je olako redukovano na rešavanje dužničko-poverilačkog odnosa, u kojima profitiraju privatni izvršitelji. Ovaj radni sto okupio je stanare koji su pod direktnom pretnjom prinudnog iseljavanja, i koji nemaju drugi krov nad glavom niti sredstva da ga obezbede. Učesnici su zajednički pokušali da formulišu nužni odgovor društva na ovakvu situaciju.

22. oktobar 2015. / 14:00 – 17:00

Učestvovali:

Stanari samačkog hotela Trudbenika, Beograd, Stana Krstić i Dragan Minić
Stanari samačkog hotela DMB-a, Beograd, Samailo Pantović
Stanari naselja Kamendin u Zemun Polju, Beograd, Milovan Pavlović
Sindikat zaposlenih radnika na određeno vreme Srbije, Niš, Miroslav Krstić
Regionalni centar za manjine, Marko Vasiljević
Moderatori: Ivan Zlatić i Tadej Kurepa

Audio snimak: Deložacije  

(ilustracija: protest, blok 72)

---

Izveštaj: Deložacije

 

Ivan Zlatić iz organizacije Učitelj neznalica i njegovi komiteti u uvodu je objasnio da problem deložacija proizlazi iz sukoba prava na imovinu i prava na stan. Naime, Ustav Republike Srbije kaže da je stan nepovrediv i nepovredivosti stana načelno daje prioritet u odnosu na imovinska prava. Na osnovu Ustava bi se moglo zaključiti da je pravo na stan(ovanje) važnije od imovinskih prava, tj. da veća prava ima osoba koja živi u stanu nego vlasnik tog stana (koji u njemu ne živi). U praksi je situacija drugačija, a razlozi zbog kojih se ljudi izbacuju iz stanova uglavnom su imovinske prirode. Dok, sa jedne strane, fizičkim prisustvom ljudi sam čin deložacije može biti spreči, sa druge strane, država preko privatnih izvršitelja (koji u ovim situacijama ostvaruju značajnu finansijku korist) naplaćuje dugovanja tako što ljudima oduzima veliki deo plate ili penzije, čime ih doslovno ostavlja bez ikakvih sredstava za život i tu, za sada, rešenja nema.

O problemima sa kojima se suočavaju prvo su govorili Dragan Minić i Stana Krstić, predstavnici radnika građevinskog preduzeća Trudbenik gradnja, privatizovanog 2008. godine (jedna od 24 sporne privatizacije). Novi vlasnik Dragan Kopčalić, ubrzo posle privatizacije, rasprodao je svu imovinu preduzeća, a radnike je otpustio. Od tada su učestali pokušaji iseljenja radničkih porodica koje već decenijama žive na tri lokacije – u samačkom hotelu u Bloku 70 na Novom Beogradu, u smeštajnim kapacitetima na Konjarniku i u Krnjači (oko 80 porodica sa 250 ljudi). Kopčalić je ignorisao važeće odluke organa Trudbenika iz 2006. godine da se izvrši prenamena ovih objekata u stambene zgrade i počeo da primenjuje razne vrste pritiska kako bi primorao stanare da se isele. Činjenicu da stanari račune nisu plaćali direktno komunalnim preduzećima, već Trudbeniku, Kopčalić je iskoristio da im nagomila dug za struju, vodu i grejanje (ne plaćajući te račune nadležnim firmama iako su stanari svoje obeveze uredno izvršavali), a sve sa ciljem da ih zbog duga izbaci iz stanova kako bi te objekte potom prodao. Trudbenik je završio u stečaju i problemi stanara su prešli u nadležnost stečajnog upravnika.

Dragan Minić, stanar samačkog hotela Trudbenika u Bloku 70, istakao je da su svi stanari prvo ostali bez posla, a zatim su uslovljeni da napuste svoje stanove, što su oni odbili, pošto im je to jedini krov nad glavom i smatraju da imaju pravo da tu ostanu. Već godinama žive pod konstantnom pretnjom prinudnog iseljenja, pokušaji deložacija su povremeni, ali uglavnom neuspešni zbog solidarnog odgovora stanara, njihovih prijatelja i građana koji ih podržavaju. Nadležni im na razne načine život u tom prostoru čine nemogućim, kako bi ih primorali da se isele. U leto 2015. im je isključena struja zbog duga koji su bili primorani da prihvate. Iako su svi redovno plaćali i kiriju i račune, sud je presudio da je svako od stanara dužan između 700.000 i 1.000.000 dinara. Trudbenik gradnjom sada upravlja stečajni upravnik, koji nastavlja sa iseljenjima da bi prodao samačke hotele i isplatio poverioce. Stečajni upravnik na različite načine pokušava da podeli stanare i da stvori utisak da nisu svi podjednako ugroženi. Npr. stanar jedne od 15 stambenih jedinica dobio je rešenje za iseljenje još pre četiri godine, dok pojedini ni do danas nisu dobili takvo rešenje.

Stana Krstić, koja živi u smeštajnim kapacitetima Trudbenika na Konjarniku objasnila je da većina stanara na Konjarniku ima rešenje o korišćenju tih prostorija i da u tim rešenjima ne piše da su oni dužni da ih napuste po odlasku u penziju, tj. prestanku radnog odnosa. Ipak, svi su tuženi za iseljenje i skoro 90% stanara je dobilo presude za iseljenje, mada ima drastičnih razlika u presudama za iste stanove (jedan sudija je odbio tužbu, drugi je naložio iseljenje). Osim tužbe za iseljenje, svi stanari tuženi su i za naknadu štete zbog korišćenja prostorija u kojima žive (jer navodno nemaju pravo na to). Izvršitelji su po presudama, preko banaka, krenuli u prinudnu naplatu. Kako bi ih primorali na iseljavanje, grejanje im je isključeno 2008. godine, a struja 2011. godine, ali su pomoću veza uspeli da je ponovo uvedu (što ih je dodatno koštalo 1.700 evra po stanu). Reč je o ljudima koji nemaju gde da odu, iako su ceo radni vek proveli u Trudbeniku. Zato umesto termina samački hotel, baraka, smeštajni kapaciteti treba insistirati da su to radnički stanovi koje su radnici stekli svojim radom i izdvajanjem u zajednički stambeni fond.

 

O sličnim problemima govorio je Marko Živković, stanar samačkom hotelu preduzeća u stečaju 21. maj iz Rakovice. Iako su se stanari tog objekta legalno uselili pre 20–40 godina, ispoštovali sva pravila kuće, plaćali račune i kiriju godinama, tuženi su zbog enormnih dugova koje oni nisu napravili već su nastali nemarnošću (ili namerom) države. Već godinu i po dana nemaju ni struju ni vodu, a institucije kojima su se obraćali ne reaguju. Naime, Opština Rakovica i Crveni krst Rakovica su nakon poplava u maju 2014. u prazne stambene jedinice u objektu uselili na nekoliko meseci ljude pogođene poplavama. Dug za struju i vodu koji je napravljen u to vreme trebalo je da izmiri opština Rakovica, ali nije to učinila, zbog čega je ceolom objekatu isključena struja i voda.

I u slučaju Trudbenika i u slučaju 21. maja je reč o deložaciji drugim sredstvima, jer stanari nisu fizički izbačeni iz stanova, već se stvaranjem izrazitno nehumanih uslova za život primoravaju na samoiseljenje. Ovo su jasni primeri surovog postupanja i flagrantnog kršenja ljudskih prava od strane države i novih vlasnika, kao i veštačkog generisanja duga, jer su stanari dovedeni u situaciju da plaćaju dugove koje nisu napravili i to tako što im se direktno odbija novac od plata ili penzija, zbog čega im je ugrožen i sam život. Sve što ovi ljudi žele je da ostanu u tim stanovima, uz plaćanje kirije koju firma odredi, dok firma (država) želi da ih izbaci iz objekta po svaku cenu, svesno ignorišući činjenicu da oni nemaju gde da odu. U vezi sa situacijom stanara samačkog hotela 21. maj, učesnici skupa Tzv. stambeno pitanje potpisali su tri apela: Opštini Rakovica (da uvede struju i vodu), Agenciji za privatizaciju (da nađe rešenje koje neće rezultirati iseljenjem ljudi) i pošto ovi apeli nisu urodili plodom, pre nekoliko dana i Siniši Malom, Gradonačelniku Beograda.

    

Marko Vasiljević iz Regionalniog centra za manjine, organizacije koja se, između ostalog, bavi i promocijom prava na stanovanje i sprečavanjem prinudnih iseljenja, istakao da su prethodnih godina zabeležili 20 kolektivnih prinudnih iseljenja u Beogradu, kojima je raseljeno oko 2.800 ljudi (mahom iz neformalnih naselja). Tokom ovih iseljavanja uočili su brojne povrede prava: iseljenja se vrše noću, bez odgovarajućeg obaveštenja, bez sudske odluke, uz pretnje roditeljima da će im deca biti oduzeta i slično. Kod ovakvih iseljenja, država po pravilu ne obezbeđuje alternativni smeštaj prinudno iseljenima, iako je to njena obaveza. Ona proizlazi iz činjenice da je Republika Srbija potpisala međunarodne ugovore (koji su po snazi odmah ispod Ustava), poput Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji zabranjuje prinudna iseljenja (osim onda kada ih je nemoguće izbeći – na primer, iz bezbednosnih razloga) i propisuje da nijedno iseljenje ne sme da rezultira beskućništvom, odnosno, da je država dužna da obezbedi adekvatan smeštaj ljudima koje iseljava. Međutim, organi državne uprave ne uzimaju u obzir međunarodno važeće standarde ljudskih prava, iako su oni deo našeg pravnog sistema, te prema tome, obavezujući.

Regionalni centar za manjine je zagovarao usvajanje zakona koji reguliše pitanje prinudnih iseljenja, a koji bi obezbedio pravnu zaštitu ljudi koji su pogođeni deložacijama. Marko je istakao da je avgusta 2015. godine podneta prva radna verzija tog zakona, a posle skupa Tzv. STAMBENO PITANJE (u novembru 2015.) objavljen je Nacrt zakona o stanovanju u kome su ova prava samo delimično uključena (videti komentar Ivana Zlatića u Danasu).

 

O problemima stanara naselja Kamendin u Zemun Polju govorio je stanar Milovan Pavlović. U okviru projekta socijalnog stanovanja, preko Centra za socijalni rad, socijalno ugroženim licima u najam na pet godina ponuđeno je 176 stanova iz tzv. programa 1.100 socijalnih stanova. Mesečni zakup prvobitno je iznosio 1.900 dinara, ali je vremenom cena komunalija dostigla ogromne cifre, što stanari nisu mogli da izmire od iznosa socijalne pomoći. Koristeći pravo da iseli stanara koji ne plati troškove stanovanja tokom 3 uzastopna meseca, Grad Beograd i Infostan su tužili jedan broj ljudi za iseljenje ili za naplatu duga. Osim što žive pod permanentnom pretnjom prinudnog iseljenja, stanari nemaju sredstva za život jer su im primanja blokirana zbog dugova.

O inicijativi vezanoj za izvršenja koja pokreću javna preduzeća radi naplate potraživanja (dugova) od imovine građana govorio je Miroslav Krstić, predstavnik Sindikata zaposlenih radnika na određeno vreme Srbije. On je ispričao kako su masovno izašli na ulice Niša, udruženi sa srodnim organizacijama, i podneli zahtev za hitno preduzimanje mera kojima bi se zaštitile socijalno ugrožene kategorije stanovništva od postupka izvršenja. Ta izvršenja od 2012. godine sprovode privatni izvršitelji za račun javnih komunalnih preduzeća, bez sudskog postupka, što nije praksa u Evropskoj uniji. Privatni izvršitelj nije sudija i neustavno su mu dodeljena sudska ovlašćenja. Važno je da građani koji se nađu u ovoj situaciji nekako izdejstvuju sudsku parnicu, jer bez učešća suda oni nemaju nikakvu šansu protiv izvršitelja koji imaju ovlašćenje da im blokiraju primanja radi naplate dugova. Miroslav je još istakao da pored zakona o izvršenju, treba insistirati i na donošenju zakona o imovinskom cenzusu, na osnovu kojeg bi se izradile socijalne karte porodica i obezbedila socijalna zaštita ugroženih lica, umesto što se blokadom primanja i/ili (pretnjom) oduzimanjem stanova guraju u bezizlaznu situaciju.

 

Na ovaj skup pozvani su i predstavnici Društva sudija Srbije, kako bi dali perspektivu pravosuđa na pomeranje nadležnosti iz suda ka privatnim izvršiteljima. Iako se nisu odazvali, u pisanom odgovoru na poziv istakli da sprovedenu privatizaciju procesa izvršenja vide kao problem.

Nakon pojedinačnih izlaganja usledila je diskusija sa ciljem iznalaženja pravaca zajedničkog delovanja. Da bi se nešto korenito promenilo u konkretnim situacijama, učesnici skupa odlučili su da se zajednički aktivno uključe u proces donošenja novog Zakona o stanovanju i održavanju zgrada (videti primedbe na Nacrt zakona kolektivno podnete 7. decembra 2015.). I da u konkretnim situacijama deložacije daju solidarnu podrška različitim grupama, da masovno učestvujemo u zajedničkim apelima i pritiscima, sve dok ne izdejstvujemo promenu zakonskih rešenja.

Bilo je reči i o mogućnosti pokretanja tužbe pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Ako neko u slučajevima prinudnih iseljenja donese rešenje za koje ne postoji delotvorni pravni lek, može se neposredno tražiti privremena mera Evropskog suda za ljudska prava, koji je do sada u takvim situacijama zahtevao da se iseljenje obustavi. Čuli smo i da pojedine sudije imaju stav da nikoga ne iseljavaju iz stana jer smatraju da mora da se poštuje potpisana međunarodna konvencija o ljudskim pravima.

Zajednička platforma, pokrenuta tokom samog skupa, treba da postavi stvari tako da bude jasno da se ovde radi o borbi za socijalna prava, za goli život, za egzistenciju. Bez obzira zbog koje obaveze se ljudi suočavaju sa iseljenjem (dugovi prema javnim preduzećima, dugovi prema bankama ili nešto treće), u pitanju je ista borba sa jedinstvenom porukom – da se svakome mora garantovati pravo na krov nad glavom.