Ekonomija na zajednički pogon, radionica
Način finansiranja je jedan od najvećih izazova na putu realizacije ideje Pametnije zgrade. Ali ako stanovanje počnemo da posmatramo kao nešto što je moguće rešiti zajednički, time i ekonomski mehanizmi kroz koje ga rešavamo postaju generator zajednice. U okviru ove radionice tražili smo odgovore na pitanja kao što su: koje su mogućnosti stvaranja novih finansijskih institucija u vlasništvu samih građana? Šta je moguće, a šta nije moguće uraditi kroz zajedničku ekonomiju po pitanju pristupačnog stanovanja ili šire gledano – pristupačnog života?
subota 5. mart 12.00 – 18.00
radionica, deo programa Ekonomija na zajednički pogon
Kulturni centar Rex
Audio snimak: Ekonomija na zajednički pogon, radionica 
Izveštaj: Ekonomija na zajednički pogon
Trećeg dana programa, na radionici u okviru Ekonomije na zajednički pogon, diskutovalo se o načinima finansiranja kolektivne, pristupačne stanogradnje u Beogradu, koji je KO GRADI GRAD započeto kroz razvoj modela Pametnija zgrada, suprotstavljajući ga trenutno jedinom postojećem načinu dolaska do stana – kupovinom na špekulativnom tržištu nekretnina. Radionica se bavila mogućnostima da određeni alternativni ekonomski mehanizmi postanu generatori zajednice. A diskusija je ovom prilikom proširena na polje ideje o održivom životu, širem od samog koncepta održivog ili pristupačnog stanovanja. Radionicu su vodili KO GRADI GRAD i gosti iz Zagreba Goran Jeras, eBanka, etička razvojna banka u vlasništvu svojih članova, i Marina Petrović i Kristina Lauš, Crowdfunding akademija. Radionici se priključilo petnaestak zaiteresovanih učesnika, od kojih oko polovina po prvi put. Značajno je da su se mnogi od učesnika i učesnica članovi organizacija koje se i same bave temom lokalne proizvodnje hrane (Baštalište, Permakultura Srbija), zajedničke proizvodnje (Nova iskra), co-workinga (Impact Hub), lokalnog organizovanja građana (na Petlovom brdu), proširenog delovanja u arhitekturi (Beogradske nedelje arhitekture), kao i pređašnjih finansijskih zadruga (Železnička štedno-kreditna zadruga). Osim želje za rešavanjem sopstvenog stambenog pitanja, koji je osnovni razlog za uključivanje nekih od prisutnih, okupljanje ovakve grupe ljudi ukazuje i na potenicijal u povezivanju već postojećih inicijativa – čime ideja održivog, odnosno pristupačnog života postaje bliža realizaciji.
Kao uvod u subotnju radionicu poslužio je primer iz Liverpula gde su stanovnici kvarta Anfiled (oko stadiona fudbalskog tima Liverpul) bili primoravani da za nisku cenu prodaju svoje kuće opštinskim vlastima u okviru šireg plana regeneracije kvarta. Holandska umetnica Žane van Heisvajk (Jeanne van Heeswijk) locirala je problem stanovanja i započela je svoj angažman kroz radionice projektovanja kuća sa decom u prostoru iseljene lokalne pekare. Ubrzo se suočila sa zahtevima komšija koji su želeli da se pekara vrati. Umetnica je napustila svoju prvobitnu ideju i počela da sa stanovnicima radi na pokretanju pekare. Iz očajničke situacije rasturenog susedstva, kroz otvranje pekare (Homebaked) rodila se zajednica koja se okupila i počela da razmišlja o svojoj zajedničkoj budućnosti. Danas, par godina nakon otvaranja pekare, tema stanovanja u ovoj zajednici ponovo je postala aktuelna. Pekara je organizovana kao zadruga, zadruga je osnovala community lend trust, gde je vlasništvo nad zemljištem odvojeno od vlasništva nad budućim objektima i pripada zajednici, a stanovi će biti realizovani kao socijalno stanovanje. Delovanje ove zajednice prošireno je tako od pekare na izgradnju novih i obnovu starih stanova, ali i sprotskih terena koji će pripadati zajednici.
Ova situacija pokazuje da često nije samo stanovanje to koje pokreće lokalnu zajednicu, iako ono jeste okosnica, već to mogu biti i neke druge proizvodne prakse. Model održivog stanovanja koji u sebe uključuje i proizvodne prakse javilo se u diskusiji kao rešenje motivisano problemom oko akumuliranja početnog kapitala za gradnju Pametnije zgrade u situaciji u kojoj su interesi korporacija i vlada iznad interesa ljudi. Kao jedna od okosnica za ostvarenje Pametnije zgrade identifikovano je društveno preduzeće koje bi u pogon stavilo proizvodnju konstruktivnih panela od slame kao osnovnog građevinskog materijala (uz mogoćnost povezivanja sa postojećim fabrikama). Takođe je ukazano da energetski efikasno stanovanje može imati i produktivnu komponentu kao komunalni proizvođač energije.
Skicirana su tri moguće organizacione forme kao modeli nastavka rada na Pametnijoj zgradi. Prvi model polazi od finansijskih usluga ka stanovanju. Uključuje registraciju arhitektonsko-građavinske firme sa fokusom na projektovanju i gradnju koja funkcioniše paralelno sa sestrinskom NVO organizacijom Ko gradi grad. Firma bi trebala da kanališe profit u stvaranje osnovnog kapitala za početak gradnje Pametnije zgrade. Kao osnov za pokretanje proizvodnje služio bi ugledni primer načina gradnje Pametnije zgrade. Ovaj open source model bi bio razvijen i testiran novcem koji bi se prikupio kroz Crowdfunding kampanju. Drugi model zasnovan je na stambenoj zadruzi koja gleda u budućnost. Ovaj model je sličan nemačkom modelu Miethauser Syndikat koji predstavlja umreženi oblik proširenja komunalnog modela stambene samogradnje, gde su stanovi u vlasništvu sindikata bez mogućnosti špekulacije i direktne prodaje na tržištu. Ipak u ovom modelu kao nerešeni problem ostaje problem početnog kapitala za gradnju prve stambene zgrade. Treći model o kojem se raspravljalo započinje od zadruge za pristupačno stanovanje, koja u svom vlasništvu ima različita podružna preduzeća. Ova preduzeća služe isključivo kao generatori održivog života u lokalnoj zajednici, i uključuje sve što bi moglo da doprinese pristupačnom životu u zajednici (energija, hrana, briga za mlađe ili starije, pa čak i zaposlenje).
Kao važan komentar na diskusiju koja se vodila oko novca Goran Jeras je istakao da novac nije primaran, i da će se model finansiranja znati kada se bude znalo koji su resursi i kapaciteti ljudi u pitanju u konkretnoj grupi. Značajno pitanje bilo je i kako stvoriti platformu za transfer poverenja na koju ljudi mogu da priključe svoju ideju o specifičnoj proizvodnji i da integrišu svoju viziju i priključe se ideji. Zaključeno je da nam predstoje jasno i precizno definisanje modela koji predlažemo široj zajednici, dugi razgovori sa ljudima kako bi se pridobilo njihovo poverenje, ali i jasan leadership na tom putu, sa utvrđivanjem uloga i zadataka koje veća grupa zaiteresovanih može da preuzme na sebe. Goran Jeras je predložio najpre formiranje kase uzajamne pomoći (u koju bi npr. svako izdvajao 1% svojih prihoda) za testiranje zadružnog solidarnog modela finansiranja, već na malim primerima. Odatle bi mogao da se razvije organizacioni i etički model raspolaganja zajedničkim sredstvima, koji bi dao i odgovor na pitanje kako pomoći članovima u teškoj situaciji, ali i bio motivacija za uključivanje drugih ljudi.