Žao mi je društva

ŽIVOT POSLE ISELJENJA

Sada te teraju da se pomiriš sa tim da ćeš završiti na ulici. U Beogradu postoji toliko praznih kuća i stanova da bi svako mogao da bude zbrinut…

– Saša Perić i Ana Toader –

Mnogi slučajevi prinudnih iseljenja poslednjih meseci uspevaju na kratko da privuku pažnju medija i šire javnosti, ali nakon toga ljudima koji su ostali bez doma preostaje da sami iznova grade svoje živote i bore se za egzistenciju. Takav je slučaj bio i sa Brankom Havatmi (70), čiji je stan na donjem Dorćolu prodao privatni izvršitelj po ceni tri puta manjoj od tržišne, da bi naplatio dug od nekoliko hiljada maraka, star više od 20 godina. Isti je slučaj i sa Julijanom Terek (59) koja je od 1990. godine živela u prostoru u okviru opštinske barake na Dedinju, koji joj je bio ustupljen na korišćenje, a ona je kao kompenzaciju organizovala humanitarne predstave za decu i druge slične društveno korisne programe. Nekoliko meseci nakon što su izbačene iz svojih domova, razgovarali smo sa njima o tome kako žive danas i kako se snalaze u novoj situaciji.

 

Branka: Moja priča počinje kada sam iseljena iz stana, 9. juna 2017. godine. Imam dvoje dece, sina i ćerku. Ćerka je ranije živela sama, a ja sam živela sa sinom pošto je cerebralni bolesnik. Iseljeni smo iz stana bez bilo kakvog prava na žalbe. Nikakve pomoći nije bilo, jer je potražilac duga od 6.400 evra lično insistirao na sudu da se proda moj stan, da moj sin i ja budemo iseljeni, i njegova želja je uslišena. Mi smo iseljeni iz trećeg puta, prvi put su dolazili bez asistencije policije, očekivao je da ću se ja preplašiti i izaći, drugi put me je zaštitio predsednik opštine, ali sam saznala da je on dva dana kasnije dobio pismo od suda u kojem mu je rečeno da kao državni službenik nema pravo da se meša u sudske odluke. Na trećem iseljenju već nije bilo nikakve pomoći pošto su došle tri interventne policijske brigade, vatrogasci koji su bili spremni da uskaču preko krova, hitna pomoć… Moj sin Tarek je sedeo i doručkovao u trenutku kada su oni provalili u stan, došli su sa nečim što je seklo vrata, sve je to trajalo dva minuta… Kada su provalili u stan nikome nije više dozvoljeno da uđe, ni mojoj ćerki, čak ni stanari zgrade nisu mogli više da uđu u zgradu. Samo je moj advokat uspeo da uđe, a kada je izvršitelj počeo da pretura po mojim ormarima, advokat je pokušao da ga zaustavi, rekao mu je da to ne sme da radi i tada je sva policija skočila na njega, njih petnaestak koji su bili u stanu počeli su da tuku čoveka od 65 godina i izbacili su ga napolje… Ja sam policiji rekla: “Deco, nemojte da ostajete u policiji, vidite šta rade sa vama, kako vas eksploatišu, kako manipulišu sa vama. Doveli su vas ovde da izbacujete mene, staricu od 70 godina, i invalidnog čoveka. Doveli su vas ovde, niste ni znali gde idete, mislili ste da idete da hvatate teroristu. Da li vam ja ličim na teroristu?”

Julijana: Moja muka je trajala sedam godina. Sedam godina strepnje i čekanja. Kao neki osuđenik. Sve je izgledalo kao neka igra u kojoj vam neko određuje svaki potez koji morate da povučete. To je sve državna vežba kojom treba da vas nauče da se što brže iselite, čim dobijete nalog za iseljenje, da ne biste prošli kroz ovakvu muku kroz koju smo prošle Branka i ja, i mnogi drugi. Mi smo samo prvi na stubu srama. I ranije se iseljavalo, čak i za vreme Tita, ali se podrazumevalo da ljudima odmah treba dati neki socijalni smeštaj. Sećam se da su se ljudi useljavali svugde, u hodnike, u zajedničke prostorije. Koliko god je to bilo nemušto, ipak se na neki način stambeno pitanje rešavalo. Sada te teraju da se pomiriš sa tim da ćeš završiti na ulici. U Beogradu postoji toliko praznih kuća i stanova da bi svako mogao da bude zbrinut… Ja sam prostor u kojem sam živela sa sinom dobila kao privremeni smeštaj. Ali jedna vlast donese neku odluku, i čim se promeni vlast oni promene i odluku. Većina njih samo gleda kako da ugrabi nešto za sebe dok su na toj poziciji. Čuju da negde ima neki plac, neka polusrušena kuća, neka starija žena sa invalidnim sinom koju je lako iseliti… Ja sam se sedam godina bojala da mi neko iz opštine ne zakuca na vrata… A kada mi se desilo to što mi se desilo, onda sam rekla: “Hvala Bogu, sada mi je odjednom lakše. Više nemam čega da se bojim.”

Branka: Isto to sam i ja osetila. Kada su nas izbacili, rekla sam: “Bože, sada neka bude šta bude. Makar smo živi…” Onog trenutka kada čovek vidi da mu se život raspada, poptuno se menja odnos prema materijalnim stvarima. Shvatate da su materijalne stvari nebitne i kažete – hajde samo da spasem sebe i svoju porodicu… Meni je na iseljenju prišao vožač hitne pomoći kada je video da je mom sinu loše i rekao: “Gospođo, dajte da izvedemo vašeg sina, može da doživi moždani udar.” Posle mi je rekao: “Gospođo, vi ćete izaći odavde ili dobrovoljno ili sa nogama unapred.”

Šta se dešavalo nakon iseljenja?

Julijana: Tada je krenulo plakanje. Pa plakanje. Pa plakanje. Nisam više imala maramice da obrišem sve te suze… Bilo mi je žao društva. Srbija je jako velika zemlja za ovako malo ljudi. Da u ovolikoj zemlji neko bude beskućnik… Kada sam išla u centar za socijalni rad, oni su mi objasnili da se ne uklapam u profil onih koji dobijaju jednokratnu pomoć. Ja ne znam kakav profil je potreban da bi se neko uklopio. Da znam, obukla bih neki kostim i otišla tamo… Onda mi je socijalna radnica rekla: “Zar je moguće da ste vi toliko decenija tu i da nemate nijednog prijatelja kod koga biste se smestili?”

Branka: Ja sada živim kod ćerke, spavam u trpezariji, sin je u jednoj sobi, a ćerka spava u dnevnom boravku. Ja ne mogu tako da živim. Ja sam navikla da radim i da živim lepo od svog rada. Ne mogu tako da završim… Da se razbolim i da hitna pomoć dolazi po mene u kuhinju. Na šta to liči… Ja ću privatno da radim, našla sam posao, počinjem sutra ujutro. Meni je samo cilj da radim i da obezbedim stan za moju ćerku. Neću da umrem dok to ne uradim. Ja radim od svoje dvadesete godine i spremam se da radim još 20 godina… Ali to me ubija, što ja na pošten način radim da steknem nešto i onda dođe mafija koja ti u jednom danu otme život. Ono što sam sticala 50 godina, oni su meni pokrali, polupali i uništili.

Julijana: Ja sada živim kod prijatelja, ali ja sam na teretu svima, bez obzira koliko ljudi žele da mi pomognu. Moje subjektivno osećanje da sam nekome na teretu je neprijatno. Nije to normalno kada nemate privatnost, slobodu. Otkako sam iseljena, pokušavala sam da pronađem neki posao, ali ne ide, ne mogu da se utrkujem sa mladima u ovim godinama. Ja ne želim da meni moj sin daje džeparac. Mi nismo takva generacija, mi smo navikli da radimo za svoje pare…

Koliko ste morali da se oslonite na pomoć drugih ljudi nakon iseljenja?

Julijana: Ljudi dođu da pomognu kada se desi neki problem, ali posle niko ne pita šta se dešava. Telefon ne zvoni. Ljudi se boje, toliko su u strahu da ne mogu ni da me pitaju kako mi je. Moj telefon je ranije stalno zvonio, imala sam poziv preko poziva… Ali ja razumem ljude, oni se boje.

Čega se boje?

Julijana: Nisu platili Infostan, imaju kredit u švajcarcima, nisu sredili neke papire… Svi imaju nešto. Ja imam 59 godina, ali još nisam upoznala nekoga ko može da protumači svoj račun za struju ili Infostan.  

Branka: Od mojih 20 najbližih prijatelja svako je imao neki problem sa kreditom, sa Infostanom…

Julijana: Ljudi se plaše, svako samo ćuti, gleda svoja posla, gleda TV, plaši se da otvori frižider ili rernu jer odatle može da iskoči Vučić, može da iskoči neki drugi bivši ili budući predsednik.

Šta vam daje snagu i optimizam posle traumatičnog iskustva kroz koje ste prošle i teške situacije u kojoj se nalazite?

Julijana: Ja sada živim od pomoći dobrih ljudi, živim od vazduha, od svega onog najlepšeg, a sve najlepše i najbolje stvari u životu su besplatne. Ali to su ljudi zaboravili, nažalost. Samo povremeno se sete toga… Država vas ubije jednom, pa drugi put, pa treći put, pa oguglate na kraju. Ali moje srce ne da da oguglam. Zbog vas mlađih. Ne mogu da vas pustim da živite našu sudbinu.

Branka: Kada imate jedan prutić, lako ga savijete i polomite. Kada skupite više prutića, teže malo ide. Što više skupite, to teže ide, probajte slobodno. Ako se mi svi skupimo i kažemo – stop, ne može više tako, ne smeju ljudi da završe na ulici, ne može majka dvoje male dece da završi na ulici, bez obzira na to kakav je slučaj u pitanju, onda više ovakve stvari neće moći da se događaju… Potrebno je promeniti zakon.

Julijana: Potrebno je promeniti Ustav i zagarantovati svakom građaninu pravo na krov nad glavom i pravo na rad.

 

Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).