Privatna ruka, javni džep?
IZMEĐU PRIVATIZACIJE I LOŠEG UPRAVLJANJA
Za neke stvari nije ni pametno a ni dobro da budu privatne. Usluge vezane za stanovanje su jedna od tih stvari. Ako želimo da se nešto pitamo, javne usluge moraju ostati u javnom vlasništvu, ali treba menjati njihov format upravljanja.
– Vuk Vuković –
Posle iskustava i peripetija sa Gradskim stambenim, Infostanom, toplanom i EPS-om, nije teško potegnuti za onim da „treba neko da uvede red”. Više ne važi ni ono da je stanovanje možda nekvalitetno, zapostavljeno i očajno, ali je bar jeftino. Iz godine u godinu troškovi stanovanja su sve veći i sve veći broj nas odvaja znatan deo svojih primanja za te rashode. Prema podacima Eurostata, čak 72 odsto domaćinstava u Srbiji preopterećeno je izdacima za stan. U mnogo čemu se Srbija dobro kotira, ali je po visini troškova stanovanja prva u Evropi.
Kada stvari tako postavimo, privatizacija koju predlažu mnogi stručnjaci i ekonomisti, ali i neki državni organi i međunarodne institucije, dođe kao dašak svežeg vazduha, „pravo” rešenje koje znači jasne cene, bolji odnos preduzeća sa nama kao korisnicima i bolju uslugu. Drugim rečima, neke za 21. vek sasvim normalne stvari. Na to su nas svih ovih godina i navikavali, da je bolje privatno zdravstvo, privatna škola, privatni prevoz, privatno osiguranje… Zašto da onda i ove usluge ne budu privatne? Možda ćemo malo više da plaćamo, ali bar ćemo dobiti kvalitetnu uslugu i ljudski odnos. Otkako su privatni izvršitelji krenuli da kucaju na vrata zbog neplaćenih računa i dugovanja, izgleda da plaćanje ne može više da se izbegne – pa ako je već tako, zar nije bolje platiti nekome ko će zapravo uraditi svoj posao?
Možda i nije. Na primer, pre nekoliko godina je očitavanje potrošnje grejanja u Beogradu, a i šire, povereno privatnim firmama. Usluga koja je suštinski bila besplatna sada košta i do nekoliko hiljada dinara godišnje, a stvar je ostala ista – neko dođe, očita to i gotovo. Prema istraživanju Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, iznošenje smeća biće čak četiri puta skuplje zbog sklapanja sporazuma sa privatnim konzorcijumom u vezi sa deponijom u Vinči. Drugim rečima, ako sada odnošenje smeća plaćate 150 dinara mesečno i ne primećujete tu stavku na računu, uskoro će ona iznositi čak 600 dinara. Po toj ceni, na godišnjem nivou razlika je pet hiljada dinara.
Foto: Sanja Kljajić
U svetu na koji se često i ponekad s pravom ugledamo, u mnogo slučajeva se svašta privatizovalo, ali se od toga i odustajalo. Mnogi evropski gradovi (Pariz, Berlin, Budimpešta) davali su u „reformskom ludilu” i vodu i vodosnabdevanje na doboš, ali korisnici nisu od toga dobili ni bolju uslugu, ni niže cene. Naprotiv, događalo se da infrastruktura propada, da su kvarovi česti, pritisak slab, a da cene skaču i da ljude isključuju sa mreže kad kasne sa plaćanjem. Da stvar bude gora, svi gubici i minusi pokrivani su iz gradskih i opštinskih budžeta jer je sve ipak i dalje „u nadležnosti” lokalne samouprave. Zbog toga su u poslednjih nekoliko godina vodovodni sistemi vraćeni u javno vlasništvo i tu će, kako stvari stoje, i ostati.
Za neke stvari nije ni pametno a ni dobro da budu privatne. Usluge vezane za stanovanje su jedna od tih stvari, zato što nisu nešto što možemo da ne uzmemo ako nam se ne dopada ili ako je usluga loša; štaviše, sa tom uslugom se živi. Privatne firme funkcionišu po jednoj logici: što veća zarada, to bolje. I to je u redu kad su u pitanju sladoled, odeća i tome slično, jer tu uvek možemo da izaberemo da ne kupimo. Zato se često veća zarada postiže boljom uslugom i odnosom prema kupcu ili prosto većim budžetom za reklame. Ali vodovod, grejanje, odnošenje smeća, struju, javni prevoz – ne biramo. To su krupni i složeni sistemi koji su stvarani generacijama, sa ciljem da opslužuju stotine hiljada ljudi, a njihova svrha nije zarada nego obezbeđivanje osnovnih uslova za normalan, civilizovan život u gradu za sve. I zato nisu kompatibilni sa privatnim sektorom. Privatnom vlasniku vodovodne mreže, na primer, potpuno je u interesu da zapostavi ulaganje u nju, a da cene rastu i rastu, jer alternativa ne postoji. Bunare da kopamo – ne možemo. Slično važi i za grejanje ili odnošenje smeća.
Naravno, nije rešenje u tome da se ostane na starom samo zato što može da bude još gore. Sad je teško uticati na cene i nivo javnih usluga, ali bi posle privatizacije to bilo još teže, jer bi o njima odlučivala samo privatna firma i niko više. Da ne govorimo o tome da bi privatizaciju verovatno sproveo neko veoma blizak vlastima. Prema tome, ako želimo da se pitamo nešto, javne usluge moraju ostati u javnom vlasništvu, ali treba menjati njihov format. Jedan od načina za bolje upravljanje je i državno podsticanje osnivanja organizacija stanara i potrošača koje bi onda mogle da sarađuju sa aktivnim i doslednim sindikatima zaposlenih u tim preduzećima ili drugim sličnim organizacijama. Uz jačanje nadzornih organa i lakši i brži pristup informacijama – eto zadatka za digitalizaciju javne uprave – svi bismo stekli više znanja o tome kako ova javna preduzeća funkcionišu, a informisanost je preduslov za kontrolu poslovanja. Moguće je propisati i da određeni broj mesta u nadzornim, pa i upravnim telima imaju predstavnici stanara i korisnika. Za neke krupnije ciljeve možda se treba ugledati na Italijane koji su 2011. godine na referendumu odlučili da privatizacija vode nije opcija.
U suprotnom, iza ćoška nas čeka stari poznanik – princip „privatna ruka, javni džep”.
U periodu od 2000. do 2015. godine vodosnabdevanje je vraćeno u javno vlasništvo 235 puta u 37 zemalja, od čega je koristi imalo više od sto miliona ljudi. Jedna od prednosti tog trenda su niže cene vode – u Francuskoj, one su najniže tamo gde vodosnabdevanje obavlja javni sektor, a najviše tamo gde su za njega zadužene privatne firme. U Parizu je otkriveno da je privatnik naplaćivao 25 do 30 odsto više cene od ekonomski opravdanih, pa su nakon poništavanja privatizacije napravljene uštede od 35 miliona evra i usledio je pad cena od 8 odsto.
Objavljeno u novinama „Stambeno pitanje”. Izdanje Ko gradi grad, specijalni dodatak lista Danas (23. februar 2018).