Novi početak: život u stambenoj zajednici starijih

Prenosimo vam žive situacije iz Ko gradi grad “kuhinje” novog stambenog zadrugarstva. Pred vama je tekst koji je priredila Milena Tomić, koproducentkinja pilot projekta Pametnije zgrade, u razmeni sa pilot zajednicom okupljenom oko ideje eko zajednice starijih Međugeneracijskog volonterskog centra iz Beograda.

–

Kada bi mi dali zadatak da osmislim ponovo svoj život i krenem skoro pa ispočetka, ja bih mnogo toga menjala, volela bih mnogo toga da probam, a nisam se osmelila u ovom svom, stvarnom životu. Recimo, volela bih da pobegnem iz sivkaste realnosti u šarenilo – u cirkus! Tamo se ljudi lepo druže, šiju neobične i šarene kostime, osmišljavaju tačke, svakodnevno uče nove veštine, svoje telo svakim danom unapređuju savladavajući nove teške pokrete, uvežbavajući nove tačke i predstave. Međutim, svesna sam da se bojim visine (a oni se tamo penju po padajućim svilama i na toj visini izvode svakojake uzbudljive vratolomije). Takođe, svesna sam da volim da znam gde mi je dom, a ti slobodni cirkuzanti često žive putujući, spavajući u šatorima i kampericama, ne znajući tačno gde će biti sledeće godine u isto vreme. Zato se i bojim da tako nešto poželim, jer znam svoje mogućnosti i limite. 

Kada sam se u avgustu 2021. pridružila Ko gradi grad timu, dobila sam priliku da radim sa grupom starijih, okupljenih oko Međugeneracijskog volonterskog centra (MVC). MVC je 2017. godine otpočeo kampanju sa idejom formiranja stambene zajednice starijih sa međugeneracijskim boravkom u Beogradu. Ova divna ideja udruženog stanovanja nastala je iz potrebe druženja, uzajamne nege, smanjenja troškova života, učenja novih veština i znanja, rešenja pitanja usamljenosti i sve težeg samostalnog funkcionisanja. Ideja je iznikla iz njihovih dugogodišnjih i brojnih aktivnosti, koje je vreme Covida prekinulo. Covid, ali i veliki porast cena nekretnina, kao i sve veća svest o zagađenju u gradu, dovela je i do toga da grupa počne da razmatra o preseljenju ove ideje u van gradski kontekst! Zainteresovani da zajedničkim snagama izguraju formiranje prve zajednice ove vrste u Beogradu, i Srbiji – javili su se udruženju Ko gradi grad. I tu počinje ova priča.

Slično mom razmišljanju o režiranju drugačijeg života (šta bi radila da sve možeš ponovo ispočetka), sa delom grupe okupljene oko MVC-a radili smo anketu koja se tiče pitanja kako sada žive (obuhvaćene su razne sfere života) i pitanja kako će izgledati budući zajednički život – eko zajednica starijih. Odgovori su bili pomalo iznenađujući!

Pitanje: Koliko imate godina? Od trideset ispitanika, razmatrali smo odgovore dvadeset zaista zainteresovanih za udruženo stanovanje.

Grupu čini oko 30 ljudi, većinom žena, godina od 55 do 80 (najveći broj ispitanica ima između 66 i 75 godina). Svi trenutno žive u urbanom delu Beograda, većinom sami, a neki sa partnerima, članovima porodice i sl. Finansijski uglavnom nisu ugroženi, ali iz straha da ne ostanu prepušteni sami sebi, straha od starosti i bolesti, kao i zbog potrebe za društvom i međusobnom negom, imaju želju da žive u stambenoj zajednici, gde će jedni drugima pružati pomoć (kako fizičku, tako i psihološku, emotivnu, pa čak i zdravstvenu), družiti se, te učiti nova znanja i veštine kroz radionice i razne treninge… 

*Pitanje: Koja je vaša motivacija za život u zajednici? Gotovo svi su se složili da žele humaniji život od onoga koji nude domovi za stare.

Svi ispitanici/e žive u urbanom delu Beograda, veoma blizu prodavnica, pošte, banke, pijace i svojih prijatelja i rodbine, i jako često (jednom ili više puta nedeljno) odlaze do centra grada ili u druge delove grada, radi posete kulturnih događaja ili prijatelja i radi šetnje. 

*Pitanje: Koliko je danas vaš stan udaljen od prodavnica, medicinskih ustanova i drugih usluga? Rezultati govore da svi ispitanici žive u urbanim delovima grada, gde im je sve dostupno “na dohvat ruke”.

*Pitanje: Koliko često odlazite u centar grada ili u druge delove grada (radi posete prijateljima, kulturnim sadržajima, radi šetnje…? Rezultati su pokazali da je ovo jedna veoma aktivna grupa ljudi, koja je navikla da joj gradski sadržaji budu pristupačni i dostupni

A onda, ono što me je iznenadilo je da je oko 75% njih odgovorilo da bi njihova stambena zajednica trebala da se oformi van grada, u prirodi, van gužve, saobraćaja i urbanih naselja (idealno do 35 km od centra Beograda). Ta zamena urbanog okruženja ruralnim, i sve aktivnosti koje život u prirodi sa sobom nosi, za jednu osobu u godinama veliki je izazov! Da li se čovek lako navikava da mu je najbliža prodavnica bude udaljena 5km, i kako se do nje dolazi ako je napolju idilično napadao sneg od pola metra visine? Možda i lako, ako smo u snazi da počistimo sneg i ako imamo zajednički kombi (takođe ideja ove zajednice) kojim ćemo jednostavno stići do prve prodavnice! Nameće se pitanje: da li smo u tim godinama sposobni za ozbiljnije fizičke poslove koje život u prirodi zahteva i da li nam predstavlja problem to što nam dosadašnji prijatelji i familija nisu više fizički tako blizu?

*Pitanje: Buduća zajednica treba da bude locirana u urbanom delu Beograda, ili šire? Odgovori su pokazali veliku razliku po pitanju sadašnjeg života ispitanika/ca i navika u odnosu na ono što za sebe žele u budućnosti, na novom mestu stanovanja.

Većina ispitanika/ca žive u stanovima od 40, 60 i više kvadrata, a voleli bi da žive u malim, individualnim apartmanima/kućicama veličine od 18 do 36 kvadrata. Odmah sam se pitala: da li čitav život jedne osobe od 60, 70 godina može da stane u taj broj kvadrata? Da li tu ima mesta za zimsku i letnju garderobu, za slike koje volimo da vidimo na zidovima naše sobe, za omiljeno ćebe, filadendron koji uspešno gajimo zadnjih 20 godina, najudobniju fotelju iz koje volimo da pijemo topli čaj, lične stvari preminulog supruga koje nam daju neki osećaj sigurnosti i povezanosti… i sve uspomene koje brižljivo čuvamo već 40 godina i kojih se nikada ne bismo odrekli? 

*Pitanje: U kolikom prostoru živite danas i da li ste time zadovoljni? Samo 10% ispitanika živi u prostoru koji veličinom odgovara budućem planiranom prostoru u kome će živeti. Dodatno, njih 75% je zadovoljno trenutnim stambenim prostorom, 20% srednje zadovoljno, a samo 5% nezadovoljno uslovima u kojima žive_.

*Pitanje: Koliko bi bio vaš budući prostor za život? Ispitanici/e su spremni da svoj životni prostor svedu na minimum. 

Pored tih, individualnih prostorija, ideja je da se sagrade i zajedničke prostorije (osnovne su zajednička kuhinja i trpezarija, vešernica, biblioteka, dnevni boravak, prostorija za umetničke radionice, prostorija za vežbanje, za zabavu itd.).

*Pitanje: Kako zamišljate zajedničke prostorije (koje su to prostorije i čemu su namenjene)? Najveći broj ispitanika/ca želi multifunkcionalne prostore za dnevna okupljanja, druženja i kulturne sadržaje_. 

Ideja je da se, pored ovih prostorija, sagrade i prostori za: a) dnevni boravak za decu i b) smeštaj/kamp (noćenje sa hranom) za boravak gostiju i posetilaca, čijim bi se upravljanjem i održavanjem bavili stanari zajednice i na taj način učinili zajednicu samoodrživom. Na taj način bi se u novu sredinu preselio deo aktivnosti/radionica koje MVC organizuje već 15 godina. Koliko posla, znanja, energije i truda je potrebno da se takav jedan biznis pokrene i održi, znaju samo oni koji su već probali. 

*Pitanje: Kakva je podrška važna za siguran život zajednice? Vidno je da je ovoj grupi najvažnija prijateljska, emotivna (psihološka podrška), kao i fizička pomoć, u skladu sa njihovom starosnom dobi.

Kada smo već u prirodi, prvo što bi svakom palo na pamet jeste velika bašta koja nas hrani i koju sami održavamo. Divna ideja, posebno u današnje vreme, kada paradajz koji kupimo na pijaci nema ni miris ni ukus! Ova zajednica ima za cilj da jednu takvu baštu u svom dvorištu zajedničkim snagama održava i tako doprinese zdravijoj i jeftinijoj ishrani svojih stanara. Imajmo u vidu da većina ispitanika/ca ima iskustva samo sa sobnim, saksijskim cvećem, uglavnom iz estetskih razloga. Ako tome dodamo i kompost toalete kojim žele da zamene standardne, eto i izvora đubriva! Međutim, bavljenje kontejnerima za kompostiranje nije lak (a ni prijatan zadatak), pa se to pitanje ipak nekako izbegavalo.

*Pitanje: Na koji način biste pružili podršku u okviru zajednice, šta biste tamo radili? Ispitanici su davali odgovore u skladu sa svojim dosadašnjim iskustvom, sposobnostima, znanjima i veštinama_.

Glavna ideja je da svi članovi zajednice imaju zadatke koji će doprineti održavanju i skladnom funkcionisanju zajednice i objekata u njenom vlasništvu. U tom smislu, jedan član zna da radi sa strujom i drvetom, pa je odlučeno da on bude domar u zajednici. Tri osobe iz grupe su bivše ili sadašnje medicinske radnice, pa je većinsko mišljenje da im medicinska pomoć “sa strane” nije potrebna. Ako bi je ipak imali, obzirom na to da su članovi u već osetljivim godinama, ispitanici su odgovarali da su im najpotrebniji lekar opšte prakse, medicinska sestra, psiholog, fizijatar, kardiolog, koji bi dolazili povremeno ili radili u zajednici u smenama. Pored toga, računaju na pomoć studenata volontera, koji bi (svakodnevno) dolazili i pružali pomoć kome je potrebna. 

*Pitanje: Koja bi medicinska nega trebala zajednici? Iako su u početku smatrali da im ne treba pomoć “sa strane”, nakon ozbiljnijeg promišljanja o trenutnim individualnim potrebama, dobili smo odgovore koji nisu mnogo ličili na početnu zamisao međusobne nege.

Ostale poslove (kuvanje, čišćenje, održavanje…) radili bi svi zajedno, po rasporedu koji bi napravili, ali gotovo niko od ispitanika nije umeo da odgovori koliko bi sati na dnevnom ili nedeljnom nivou mogli da odvoje za te poslove. 

*Pitanje: Koliko biste vremenski bili spremni da pružite podršku u okviru zajednice? Pitanje o količini vremena i angažovanja dalo je malo konkretnih odgovora.

Ono što je važno u ovoj grupi jeste to što imaju osećaj zajedništva, empatije i pozitivne energije ka ostvarenju ove lepe ideje, ali mi se čini da je takođe važno da se realno i racionalno sagledaju mogućnosti i dometi svih članova, kako bi zaista zajednica uspela da se ostvari i u ideji udruženog stanovanja i postala i ostala održiva u tom smislu.

I tu dolazimo do pitanja odabira lokacije. Iako primamljivo, preseljenje u prirodu – daleko od komunalnih servisa i društvenih sadržaja – za poduhvat grupe koja je do sada bila uslovljena životom u gradu predstavlja najveći izazov. Da li je ono rezultat stvarne želje za izmeštanjem u prirodu (van okruženja koje im je blisko i poznato) ili je odraz finansijskog pritiska života u gradu sa sve nižim i neizvesnim penzijama? Kakav bi bio izbor ukoliko bi postojala institucionalna podrška za ovakvu vrstu stambenog samoorganizovanja? 

Izmeštanje ove osetljive društvene grupe van grada delom rešava stambene potrebe njihovih potomaka – kroz nasledstvo stanova u kojima trenutno žive. A to dodatno opterećuje već postojeći izazov koji sa sobom nosi realizacija kolektivnog stambenog poduhvata. Stoga je od velike važnosti da se ovakve hrabre inicijative, koje prave iskorak iz dominantog narativa života starijih u našem društvu, prepoznaju i svesrdno podrže. Na taj način bi se stvorila alternativa za sigurniju, priuštiviju i udruženu starost.

I za kraj. Znam da ja baš i nemam načina da se vratim u svoje dvadesete i pobegnem sa cirkusom, a da je ova grupa na dobrom putu da ostvari svoju zamisao. Vreme pred nama će dati odgovore i pokazati šta sve možemo, a  gde su naši društveni limiti. A ima i ona, već poznata, rečenica: “Pazite šta želite, možda vam se i ostvari”!

–

Ovaj članak je napisan u okviru projekta Novo stambeno zadrugarstvo: promena paradigme kroz kolektivno upravljanje, zajedničko vlasništvo i ekonomsku solidarnost, podržanog od strane Fondacije za otvoreno društvo iz Beograda.