U Beogradu i našem regionu, biciklisti se shvataju više kao anomalija nego redovni učesnici saobraćaja. Ipak, u poslednje vreme, sve je više pojedinaca i grupa koji se trude da promene tu paradigmu i nametnu bicikl kao daleko bolji vid prevoza kako za pojedinca tako i za celu zajednicu. KO GRADI GRAD je 19. i 20. oktobra u Kulturnom centru Rex organizovao skup SA IVICA ULICA, okupljanje biciklističkih inicijativa iz regiona koje promovišu bicikl kao lak, zdrav i održiv vid prevoza i bore se za bolju infrastrukturu i veća prava biciklista u urbanim sredinama. U ova dva dana, pokušali smo da analiziramo trenutno stanje i tendencije razvoja biciklističe kulture i infrastrukture, a bavili smo se i mogućim pravcima aktivističkog angažmana biciklista.

SADRŽAJ:

Izveštaj sa radnog stola:

        Biciklistička infrastruktura

        Bicikl kao prevozno sredstvo i biciklistička udruženja

        Modeli razvoja i promocije gradskog biciklizma

Epilog – formirana beogradska Komisija za biciklizam

Izveštaj: Okupljanje biciklističkih inicijativa iz regiona

Biciklistička infrastruktura

Predstavljanjem stanja biciklističke infrastrukture u Beogradu otpočela je prva sesija na kojoj su govorili Novica Mićević i Dragan Radivojević, predstavnici Sekretarijata za saobraćaj Gradske uprave Grada Beograda, koji su ukazali i na napore Sekretarijata i celokupne Gradske uprave da se uveća udeo biciklističkog saobraćaja, što je planirano i po Generalnom urbanističkom planu. Trenutno, u Beogradu manje od 1% stanovništva koristi bicikl kao primarno prevozno sredstvo, i u tom smislu Beograd zaostaje za tendencijom razvoja nemotornih vidova saobraćaja u cilju smanjenja zagađenosti i buke i povećanja kvaliteta života. U samom planiranju saobraćaja, biciklisti i pešaci se vide kao sporedni učesnici, a da bi se ta paradigma promenila, u Sekretarijatu smatraju da je neophodno povećanje broja biciklista, kako bi mogli da kontriraju sada najdominantnijim i najbučnijim učesnicima saobraćaja – vlasnicima privatnih motornih vozila. U Evropskoj praksi, na koju se u Sekretarijatu oslanjaju, postoje dve strategije uvećanja udela biciklističkog saobraćaja: razvoj infrastrukture i edukacija građana.

U svakom smislu najzahtevnija je izgradnja biciklističkih staza, koja pored visokih troškova iziskuje i dug proces planiranja i saradnje između različitih organa uprave. Daleko pristupačnije infrastrukturalno rešenje su zone 30 (u kojima je 30 km/h maksimalna dozvoljenja brzina za sva vozila) i na njihovom širem uvođenju se već intezivno radi. Biciklisti često navode i nedostatak parkinga kao problem, pa je rešavanje prostora za parking bicikala takođe u planu. Kako su trenutno u izradi planovi generalne regulacije za čitavu teritoriju Beograda, omogućeno je svim zainteresovanima da predlažu putanje staza, a Gradska uprava se aktivno bavi svim prijavljenim problemima na postojećoj saobraćajnoj infrasturkturi.

Pored rada na infrastrukturi, organizuju se ankete, okrugli stolovi i biciklijade u sklopu kampanje edukacije ljudi da više koriste bicikl kao prevozno sredstvo i apelovanja na druge učesnike u saobraćaju da više pažnje obrate na bicikliste. Insistiranje na ovom tipu popularizacije biciklizma ima svoje opravdanje u iskustvu nekih evropskih gradova gde se počelo sa ozbiljnijom izgradnjom infrastrukture tek kada je pokazana i masovnija zainteresovanost za urbanim biciklizmom. Iz publike je naveden kontra-primer Sevilje i drugih gradova koji su izgradnjom infrastrukture uvećali udeo biciklističkog saobraćaja i do 7 puta u vrlo kratkom roku. U tom kontekstu, ponovo su spomenute zone 30 kao najpristupačnije rešenje.

Bicikl kao prevozno sredstvo u gradovima regiona i biciklistička udruženja

U sklopu druge sesije predstavile su se sve prisutne biciklističke inicijative: Novosadska biciklistička inicijativa (Vladimir Mrkajić), Vozi ulice iz Šabca (Nemanja Manjenčić), NaTočak iz Skoplja (Vasko Cacanoski), Sindikat biciklista iz Zagreba (Marko Gregović i Iris Jeričević), Ljubljanska kolesarska mreža (Janez Bertoncelj), i dve grupe iz Beograda: Ulice za bicikliste (Zoran Bukvić, Mladen Jablanović i Nada Nikolić) i Ciklo svet Srbija (Ivan Puja i Jelena Mijatović). Svaki od predstavnika je govorio o trenutnom stanju biciklizma u gradu iz kojeg dolazi, kao i o aktivnostima koje njihova organizacija sprovodi u cilju poboljšanja uslova ili promocije biciklizma.

U Ljubljani je trenutni udeo biciklista u ukupnom saobraćaju oko 10%. Veliku zaslugu za ovakvo stanje ima uvođenje bikesharing sistema javnih bicikala, u kojem se jedan bicikl iznajmi 7 puta na dan a ukupno se ostvari oko milion iznajmljivanja godišnje. Takođe, značajan napredak je i nedavno usvojena nova saobraćajna politika koja odustaje od stare paradigme po kojoj je auto glavni učesnik u saobraćaju i koja do 2015. predviđa povećanje biciklističkog saobraćaja za 40%. Ljubljanska kolesarska mreža broji oko 200 članova, ali svega 10 aktivnih i ima širok spektar aktivnosti, od organizovanja biciklističkih parada do konkretnog rada na rešenjima izrade infrastrukture u saradnji sa gradom.

U Zagrebu se udeo biciklista u saobraćaju ne meri ali je opšti osećaj da on raste. Sindikat biciklista, koji je nastao pre godinu i po dana, ima ambiciozni plan da u narednih 5 godina taj broj treba da dostigne 17%. Sama organizacija je trenutno u transformaciji od pokreta ka udruženju: planiraju da uvedu članarinu, osiguraju prostor za rad i obezbede dodatno projektno finansiranje. Trenutno imaju 1900 članova u detaljnoj bazi podataka što im olakšava da dođu do pravih ljudi za različite tipove pomoći koje im trebaju u radu. Organizuju kritične mase i proteste, biciklistički festival Pedalafest i druge aktivnosti, a u svom radu prepoznaju tri bitne komponente: rad sa birokratijom, rad na stručnim analizama i predlozima rešenja, i medijska promocija za šta im najviše koristi društvena mreža Facebook. Ipak, još uvek nije napravljen nikakav pomak po pitanju infrastrukture, što smatraju najvažnijm aspektom njihovog rada.

Ni u Skoplju ne postoje tačna meranja učešća biciklista u saobraćaju ali je procena da je reč o 1% s tendencijom porasta. U Skoplju postoji sistem iznajmljivanja javnih bicikala ali sa samo 3-4 punkta i bez servisiranja, pa je tako većina bicikila neupotrebljiva zbog puknutih guma i sličnih problema. Inicijativa NaTočak se nudila da servisira šta može, bez ikakve nadoknade, ali im nije dopušteno. NaTočak je neformalna grupa, započeta organizacijom prve kritične mase preko društvenih mreža. Vremenom su hteli da prošire spektar aktivnosti pa su napravili spisak dostupnog parkiranja ispred srednjih škola i fakulteta, a trenutno sprovode anketu među biciklistima kako bi videli u kom smeru treba da razviju svoje aktivnosti. Sami prepoznaju 2 smera: da se bave sistematskim prijavljivanjem infrastrukturalnih problema, i da deluju ilegalno, postavljajući rampe i signalizaciju tamo gde smatraju da bi trebalo da bude.

Šabac, kao ravničarski grad sa širokim ulicama, ima preduslove da jednostavno reši biciklističku infrastrukturu, ali zbog parkinga motornih vozila to nije moguće. Ljudi u nadležnim institucijama ne prepoznaju bicikl kao prevozno sredstvo, a javnost je generalno nezainteresovana, nekonfliktna i inertna. I pored svega, bicikl je rasprostranjen a mlada inicijativa Vozi Ulice broji 150 zainteresovanih ljudi, ima nekoliko organizovanih kritičnih masa iza sebe i sekciju za urbanizam unutar koje saobraćajni inženjeri rade alternativne planove, povoljnije za nemotorne učesnike saobraćaja.

U Novom Sadu je, po nepouzdanim procenama, udeo biciklista u ukupnom saobraćaju 2.5% i Novi Sad generalno nema problema sa prepoznavanjem biciklista kao jednakih učesnika u saobraćaju, pošto postoji razvijena kultura biciklizma i bicikl se smatra neslužbenim simbolom grada. Infrastruktura je solidna, pogotovo u odnosu na druge gradove u Srbiji, a dodatna srećna okolnost je što je prethodni gradonačelnik veliki entuzijasta u vezi veće upotrebe bicikala pa je izgrađeno novih 30 km staza i uveden je sistem javnih bicikala. Međutim, nema podataka da se usled ovih intervencija povećao broj biciklista, pa se postavlja pitanje efikasnosti izvedenih investicija, odnosno značajnije – nepostojanje strategije razvoja biciklizma kojom bi se rukovodilo svih 16 aktera na nivou grada koji su nadležni za određene aspekte problematike biciklizma. Novosadska biciklistička inicijativa je nastala iz spontanog protesta biciklista kada je saobraćajna policija počela da kažnjava bicikliste, i izrasla je u medijatora između biciklista i brojnih institucija od gradonačelnika, preko departmana za saobraćaj, do javnih preduzeća.

Kao što je već ranije rečeno, u Beogradu ima nešto manje od 1% biciklista u saobraćaju i nekoliko biciklističkih organizacija koje retko sarađuju. Glavni problemi su vezani za nepostojanje infrastrukture. Udruženje Ciklo svet Srbija postoji već 11 godina a u poslednje 2 su počeli aktivno da se bave uslovima vožnje bicikla u gradu. Organizacija ima 72 člana koji plaćaju članarinu za koju dobijaju osiguranje i popuste na opremu. Redovno učestvuju na radionicama koje organizuju UNDP i Sekretarijat za saobraćaj preko kojih su došli do raznih vladinih agencija, upoznali se sa zvaničnicima, i tako uticali na donošenje nekih odluka važnih za urbani biciklizam u Beogradu. Ulice za bicikliste su neformalna grupa nastala pre godinu i po dana oko organizacije kritične mase, koju prave svake poslednje subote u mesecu. Pored toga, mapiraju i prijavljuju probleme na postojećoj infrastrukturi. Oko 80% prijava se reši sa zadovoljavajućim ishodom.

Tokom ovog radnog stola, više puta je isplivala dilema između opcije legalno organizovane i opcije gerilske kritične mase. Gerilski događaji su zahvalni za građenje uže aktivističke grupacije, dok širenje ideje i same mase tj. broja učesnika iziskuje bolju organizaciju koja će uliti dovoljno poverenja svima zainteresovanima. Više učesnika je istaklo da su redovni sastanci važni, pre svega zbog građenja interne kohezije samog udruženja ili neformalne grupe. Broj aktivnih ljudi često opada pošto su konkretni rezultati retki a uticanje na zvanične odluke je dug i neprimetan proces, pa je teško održati entuzijazam velikog broja ljudi. Raspravljalo se i o uvreženoj percepciji javnih investicija u biciklističku infrastrukturu kao neisplativih troškova, što je jedna od prepreka većim ulaganjima i razvoju. Kako su ekološki, pa i socijalni razlozi, često nedovoljni, predloženo je da se insistira na ekonomskim: ako se poveća broj biciklista, smanjiće se uvoz nafte, ujedno i javni deficit; sa većim brojem biciklista, opašće broj saobraćajnih nesreća koje državu koštaju i po nekoliko miliona dinara svaka.

Modeli razvoja i promocije gradskog biciklizma

Poslednju sesiju je otvorio Ralph Van Der Zijden iz IbikeBelgrade-a koji smatra da fokus biciklističkog aktivizma ne treba da bude na novim stazama nego na uvećanju broja biciklista i ljudi koji se zalažu za bolje uslove biciklizma. On je naveo primer Holandije u kojoj je do promene politike prema biciklistima došlo tek 1972, kada je 555 biciklista poginulo u saobraćaju i kada su na protestima za veću bezbednost biciklista i bolje uslove došli roditelji i drugi zabrinuti građani, a ne samo biciklisti. Paralelno sa tim, odvijala se i naftna kriza pa je sve više ljudi bilo prisiljeno da koristi bicikl što je sve zajedno nateralo vlasti da obezbede bolje uslove za vožnju bicikla u gradu. U vrbovanju novih bicilista treba obratiti pažnju na ispunjavanje potreba ljudi, a to su najčešće zdravlje i novac. Bicikl nudi oba: najzdraviji je način prevoza u svakom smislu i štedi novac. Ralph naglašava da se sa biciklima može i zaraditi, što i sam čini kroz IbikeBelgrade koji nudi turističke ture na biciklima posetiocima Beograda.

Kosta Ćirić iz Inicijative za održivu urbanu mobilnost predstavio je sopstvena iskustva sa projektom Cikliranje koji je pokrenut u aprilu 2010. Oni su, po uzoru na preko 130 gradova u kojima postoji, predložili bikesharing sistem koji bi mogao da se implementira u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Projekat je brzo uvršćen u Strategiju razvoja grada Beograda, ali od tada je bilo malo pomaka od strane Gradske uprave. Na svakom koraku, od svih institucija, dobijali su implicitne poruku da treba da odustanu. Inicijativa je uspela da obezbedi neophodna sredstva od privatnih firmi za realizaciju pilot projekta ali nisu uspeli da nađu javno preduzeće koje bi preuzelo ceo sistem parkinga i bicikala i održavalo ga, a sami nisu bili spremni da preuzmu tu odgovornost. Problem je delom i u tome što ne postoji zakonski okvir koji omogućava uspostavljanje sharing sistema. Drugi deo problema je što projekat, onako kako je sada postavljen, ne generiše profit a traži logistiku i održavanje, pa niko nije zainteresovan da to preuzme na sebe. Potencijal samog projekta je u mogućnosti da stvori trend biciklizma među određenim grupama ljudi, recimo postavljanjem stanica s biciklima kod fakulteta i studentskih domova, čime bi se udeo bicikala u ukupnom saobraćaju povećao.

Epilog – formirana beogradska Komisija za biciklizam

Drugog dana skupa, aktivisti iz Ulice za bicikliste su poveli goste iz drugih gradova na vožnju po gradskim stazama i ukazali na stanje biciklističke infrastrukture. Nakon toga, održan je sastanak svih prisutnih incijativa na kojem se pre svega govorilo o organizacionim problemima biciklističkih udruženja. Na samom kraju, predstavnici Ciklo svet Srbije su predložili da se organizuje sastanak svih biciklističkih udruženja i grupa iz Beograda kako bi mogli da deluju jedinstvenije prema Gradskoj upravi. Prvi ovakav sastanak je organizovan već 12. novembra, a drugi dve nedelje kasnije. Nedugo nakon ovih sastanaka, zajedno sa Sekretarijatom za saobraćaj, beogradska udruženja su formirala Komisiju za biciklizam, unutar koje predstavnici udruženja, neformalnih grupa, državnih i gradskih organa, međunarodnih organizacija i privatnih firmi mogu da sarađuju i koordiniraju aktivnosti vezane za pitanja biciklističke infrastrukture, bezbednosti i edukacije.

KO GRADI GRAD pokrenuli smo pre tri godine vođeni uverenjem da dijalog o željenom razvoju grada mora da uključi sve one koji čine taj grad. U toku 2012. godine KO GRADI GRAD 3 je radio kroz format radnih stolova i diskusija. Ovaj koncept je nastao na osnovu iskustava i informacija prikupljenih kroz realizacije Otvorenih razgovora 2010. i Susreta gradskih entuzijasta i majstora 2011, kada smo se upoznali sa aktivnostima brojnih grupa i pojedinaca iz Beograda, ali i drugih gradova Srbije i regiona, angažovanih na artikulisanju pozicije i akcije građana ka (ne)željenom urbanom razvoju. Bilo direktnim akcijama na terenu ili kroz načelno suprotstavljanje volji i odlukama nadležnih organa, ove grupe su proizvele šansu i potrebu za detaljnijim upoznavanjem javnosti i aktivista sa pojedinim slučajevima ili fenomenima ovakvih praksi, koje se na primer zalažu za otvorenije i inkluzivnije urbanističke procedure ili javniji tretman javnih prostora. Iz tog razloga smo radne stolove osmislili kao priliku za bolje razumevanje mehanizama koji oblikuju razvoj grada, ali i za ko-generisanje i raspodelu znanja, metoda i planova među samim inicijativama.

Četiri održana radna stola dovodila su aktere i publiku u nove situacije promišljanja i analize, planiranja i evaluacije. Opšti zaključak bi mogao biti da su skoro svi predstavljani i diskutovani slučajevi pokazatelji jednog šireg društvenog fenomena koji se ogleda kroz sukob interesa i kodeksa onih koji žive na određenim lokacijama ili koriste pojedine gradske resurse i onih koji su u prilici ili poziciji da na tim lokacijama nešto planiraju i realizuju, najčešće dovodeći prvu grupu pred svršen čin. Imajući u vidu da su u prvoj grupi najčešće spontano okupljeni stanovnici ili direktni korisnici pomenutih resursa a u drugoj, znatno malobrojnijoj, ali mnogo finansijski pa time i politički moćnijoj grupi, oni koji date resurse uglavnom posmatraju kao izvor profita ili prestiža, postavlja se pitanje: kako se u ovom odnosu postavljaju i ponašaju institucije nadležne za sprovođenje zakonskih procedura i odlučivanje u vezi sa tim? Dosadašnje iskustvo govori da su pojedine aktivističke grupe najčešće nedovoljno svesne datih procedura, da nemaju ni resursa ni kapaciteta da pariraju njihovoj specijalističkoj i administrativnoj prirodi ili tajmingu, a da na takvu nespremnost upravo i računaju i strana koja pretenduje na drugačiju upotrebu gradskih resursa (najčešće kroz privatizaciju i komercijalizaciju) i nadležne institucije, čiji se rad često fokusira na ignorisanje ili fingiranje javnog rada i odlučivanja, umesto na pažljivo sprovođenje datih procedura i adekvatno obaveštavanje i uključivanje svih zainteresovanih za artikulaciju i odbranu javnog interesa. Upravo na tom razjašnjavanju procedura, davanju podsticaja i mogućnosti susreta sličnih inicijativa, ali i pokretanja novih KO GRADI GRAD gradi svoju ulogu.

U meniju sa leve strane, izveštaji sa prva tri radna stola mogu vam pojasniti ili vas podsetiti na odabrane gradske probleme i postojeće inicijative koje ih tematizuju, a kojima samo se bavili tokom 2012. godine, ali i dati sliku o njihovoj kompleksnosti i potrebi njihovog daljeg detaljnijeg upoznavanja i sagledavanja. Na četvrtom radnom stolu, održanom u decembru, izveli smo neku vrstu inverzije. Ovoga puta, kroz projekat Pametnija zgrada, KO GRADI GRAD pokreće jednu novu inicijativu od pojedinačnog, kolektivnog ali i javnog interesa, kojoj nije u prvom planu profit i komercijalizacija. U 2013. ovu inicijativu nastavljamo kroz dalje istraživanje mogućnosti rešavanja za mnoge nedostižnog problema dolaska do stana, u aktuelnom običajnom, ekonomskom, ideološkom i institucionalnom okruženju.

U poslednje vreme sve je više grupa građana koje u svojim lokalnim sredinama staju u odbranu zajedničkih dobara koja su se našla pod udarom investitora i lokalnih vlasti. Šume na Zlatiboru i Zvezdari, izvor vode na Miljakovcu, javne zelene površine u naselju Aerodrom u Kragujevcu, Šumicama i Neimarskom parku, samo su neki od primera. Radni sto ZAJEDNIČKA DOBRA smo organizovali 11. jula u Kulturnom centru REX sa idejom da okupimo neke od ovih inicijativa i da, kroz razgovor, vidimo šta su specifičnosti pojedinačnih slučajeva i, što je važnije, šta im je zajedničko. Takođe, ovo je bila prilika da ove inicijative razmene iskustva, ali pre svega, da svi zajedno razmislimo o tome na koji način bi trebalo da reaguje svaka sledeća grupa koja se uhvati u koštac sa sličnim problemom. Naime, ono što sve ove grupe dele je osećaj neverice i dezorijentisanosti u trenutku kada su shvatili da im neko seče drveće ispod prozora, da im bager rastura košarkaški teren ili da se vrše prva premeravanja za građevinske radove u zajedničkom parku. Svaka od ovih inicijativa je morala da krči sopstveni put, ne shvatajući u početku ni šta se tačno dešava ni kome da se obrate za pomoć.

SADRŽAJ:

Izveštaj: Građanske pouke o zaštiti zajedničkih dobaraZimsko pregrupisavanje u Kragujevcu i na Zvezdari Audio snimak radnog stola  

Izveštaj: Građanske pouke o zaštiti zajedničkih dobara

Radni sto je počeo predstavljanjem Zaštitimo Zvezdarsku šumu, inicijative sa najdužim stažom među prisutnima. Vladimir Martinović iz ove inicijative podsetio nas je na dugu hronologiju njihove borbe koja je počela maja 2009. godine kada su saznali da je u toku javna rasprava o novom planu regulacije Zvezdarske šume koji je predviđao seču nekoliko hektara kvalitetne šume i izgradnju saobraćajnice i stambenih objekata unutar same šume. Za postojanje javne rasprave, kao i samog plana, saznalo se sticajem okolnosti, što pokazuje koliko je netransparentan i nedostupan proces unutar kojeg se odlučuje o stvarima koje se tiču života mnogih ljudi. Građani koji žive u samoj šumi i oko nje, a poučeni iskustvom komšija iz Petog parka, na brzinu su odlučili da se organizuju i dignu buku oko celog slučaja. Klasični mediji su bili dosta nepristupačni i nezainteresovani za ceo slučaj, pogotovo u početku, tako da su se najviše oslanjali na društvene mreže i druge mogućnosti na Internetu. Pored toga, organizovali su potpisivanje peticije, priredili performanse i razne druge ulične akcije, a poslali su i mnoštvo pisama raznim institucijama na svim nivoima vlasti. Nakon ovakvog javnog pritiska, Sekretarijat za zaštitu životne sredine je stao iza zahteva inicijative da se odustane od plana, i na taj način je stvoren prostor za ljude iz institucija i stručnu javnost da hrabrije nastupe u svom protivljenju seči i izgradnji unutar Zvezdarske šume. Nakon dve i po godine, sredinom decembra 2011, odustalo se od planirane gradnje ali šuma i dalje nije zaštićena što iziskuje stalnu budnost inicijative. U tom kontekstu, Vladimir je istakao važnost psihičke i fizičke izdržljivosti ljudi unutar ove i ovakvih inicijativa, jer zamor „ljudskog materijala” može značiti i poraz napora građana.

Dejan Restak, koji je govorio o iskustvima inicijative Zaštitimo Šumice, istakao je srećnu okolnost da je njihova inicijativa bila tako efikasna, i u 3 nedelje došla od ilegalne seče do sađenja novih stabala, jer i sam ne zna koliko dugo bi izdržali da se okupljaju po kiši, da tako intezivno obilaze sve nadležne institucije i da drže pažnju medija. Njihove prednosti su bile u tome što je jedan od komšija sačinio snimak ilegalne seče, što su raspolagali potrebnim znanjima i dobrim konktaktima i što je po sredi bio očit primer bahatosti i korupcije. Naime, ista osoba je izdala dozvolu za postavljanje sportskog balona ispred sportskog centra Šumice i rukovodila firmom koja je dozvolu dobila. On je pokušao da iskoristi vakum vlasti i na dan izbora je angažovao ljude da pored sportskog centra, na javnom prostoru, poseku drveće koje je onemogućavalo monitranje objekta. Građani su brzo reagovali i uz pomoć medija ukazali na ovaj slučaj i zaustavili ceo proces. Dejan je istakao da, pored prirode i kompleksnosti problema, na uspeh inicijative presudno utiče kapacitet njenih članova da se bave celim slučajem. Pored neophodnog vremena i odlučnosti, traži se i poznavanje različitih oblasti kao i pristup medijima i ljudima na relevantnim položajima. Obilaženje institucija, razgovori sa svim akterima, sastavljanje prijava i tekstova, i mnoštvo drugih aktivnosti sa ciljem da se kreira spektar pritisaka koji mogu da pomognu rešavanju problema iziskuje stalno zaposlenje. Iako su ih kontaktirale razne organizacije tokom njihove borbe da očuvaju Šumice, svi su nudili samo savetodavnu pomoć, a najveći problem je bio sa logistikom. Izostaje sistemska pomoć, a Dejan vidi rešenje u instituciji ili organizaciji koja pomaže građanima kada se nađu u ovakvom ili sličnim problemima, koja daje pravnu, medijsku i logističku pomoć.

Vladimir Marković, koji je zajedno sa Nebojšom Popovićem predstavio rad organizacije Zeleno naselje Petlovo brdo, rešenje vidi u udruživanju na nacionalnom, sistemskom nivou. Jedan od modela je Nacionalni klaster šumarstva i bliskog sektora koji se bavi stanjem šuma u Srbiji, a uz pomoć struke i javnosti bi mogao da utiče na pojedinačne probleme. Kroz stvaranje zbornih mesta za inicijative koje se bave sličnim problemima u različitim mestima, izbeglo bi se trošenje energije na svađe i kucanje na razna vrata, već bi moglo da se deluje odozgo. Važno je sistematizovati stvari, izboriti se da šume budu prepoznate kao javni interes. Na samom Petlovom brdu, i pored važeće namene zemljišta po GUPu za zeleni pojas i postojeće zaštite same šume koja štiti naselje od buke, zagađenja i klizišta, investitori dobijaju dozvole od opštine da kvazi-legalno seku šumu. Uništava se 5 hektara zelenog pojasa koji stoji između naselja i spajanja kružnog puta i Ibarske magistrale. Građani svojim telima pokušavaju da spreče radove i obliaze sve nadležne institucije ali nailaze na malo razumevanja. Vladimir je istakao da im je formalno registrovanje udruženja pomoglo u prepoznavanju njihovih napora od strane nadležnih institucija, i da su tek tada dobili poziv od predsednika opštine na sastanak. Ipak, odgovori su i dalje nemušti i netačni, tako da po njegovom mišljenju, institucije samo crpe aktivističku energiju. Najbolje čemu ovakva inicijativa može da se nada je da sakupi dovoljno dokaza sa kojima će da izađe pred medije i nekog uticajnog, kao što je gradonačelnik, pa da on pošalje poruku da je degradacija šume nedopustiva. Međutim, i to rešava problem samo jednog lokaliteta ali ne i sistematičnost ovakvih napada na zelenilo. Problem Zelenog naselja Petlovo brdo je što su oni na periferiji i teško dobijaju potrebnu pažnju medija i javnosti.

Grupa građana koja se protivi izgradnji novih objekata u kragujevačkom naselju Aerodrom, o kojoj je govorio Marko iz inicijative Bitka za Aerodrom, takođe ima problem sa medijskom reprezentacijom. Ljudi nisu upoznati sa onim što se dešava, a velika većina vesti predstavlja inicijativu u negativnom svetlu jer su mediji u Kragujevcu uglavnom na gradskom budžetu. Kako puno ljudi zavisi od gradskih vlasti i njihovih poslova, problem je i širi pa tako ni bendovi koji su vezani za Dom omladine ne smeju da sviraju na protestima da ne bi izgubili prostor za probe, a urbanisti koji privatno podržavaju inicijativu ne smeju da se izjasne javno jer ne bi mogli da rade posle. Same vlasti se trude da zaustave proteste, kako pregovorima tako i pokušajima podela kroz sitna potkupljivanja u vidu zadovoljavanja partikularnih potreba različitih kućnih saveta, ali i pretnjama krivičnim prijavama. Međutim, uvidom u ceo slučaj postaje jasno da je izdavanjem lokacijske dozvole za gradnju stambene zgrade na poljani unutar ovog naselja prekršen zakon. Dozvola je izdata u suprotnosti sa GUPom (po parcelizaciji koja više nije važeća) i njegovim parametrima (udaljenost između zgrada), kao i protivno pravilima vatrogasne zaštite koja ima rigorozne standarde. Po već utvrđenom obrascu, za izgradnju novog objekta se saznalo tek kada su se pojavili radnici koji su vršili prva merenja. Građani su brzo reagovali i od tada ne dozvoljavaju bilo kakve aktivnosti vezane za građevinske radove na poljani, već jednom nedeljno, a po potrebi i češće, organizuju okupljanja na kojima je prisutno između 500 i 600 ljudi koji se protive izgradnji koja bi radikalno narušila kvalitet života u samom naselju. Glavna bojazan je koliko dugo može da potraje ovaj entuzijazam. A u njegovom očuvanju pomaže znanje da postoje i druge inicijative koje su se našle u sličnoj situaciji i uspele da istraju u svojim zahtevima. Tako se na poljani u Aerodromu puštao film o borbi građana oko Petog parka i to je diglo veru u uspeh svima.

U nastavku razgovora raspravljalo se o različitim strateškim i taktičkim rešenjima koja su ove inicijative primenjivale, kao i o rešenjima koja bi pomogla svakoj sledećoj sličnoj inicijativi. Tri glavna pravca rada o kojima je bilo reči su: mobilizacija ljudi, mobilizacija resursa unutar lokalne zajednice i šire i pritisak na institucije. Veliki broj ljudi koji protestuje ili se protivi nekoj odluci, vlast ne može lako da ignoriše. U tom kontekstu su zahvalne i peticije, pogotovo u manjim sredinama gde se procentualno relevantan broj potpisa jednostavnije prikupi. U mobilizaciji, pogotovo šire zajednice, važni su mediji ali oni klasični najčešće nisu lako dostupni, tako da Internet u aktivnostima ovakvih inicijativa postaje nezamenjiv. Do medija, ali i drugih važnih aktera, najlakše se dolazi preko ličnih poznanstava. To je jedan od razloga zbog kojih je značaj mobilizacije resursa lokalne zajednice veliki. Poznavanje prava, urbanističkih i drugih propisa, pristup informacijama i donosiocima odluka – samo su neke od stvari koje svaka inicijativa mora da savlada u svom radu. Postojanje ljudi sa stručnim znanjem i dobrim kontaktima to značajno olakšava. Više puta je istaknuto i to da je vreme sa kojim zainteresovani građani raspolažu – resurs od nemerljive važnosti.

Prisutne inicijative su najviše razlike pokazale u odnosu prema pritisku na institucije i saradnji sa političkim partijama. Institucije imaju mandat da štite javni interes, a svaka od ovih inicijativa pokazuje da one to ne rade. Važno je svaki od slučajeva potkrepiti dokazima, a institucije nerado zvanično sarađuju na takvoj potrebi, pa postoje različite strategije kako do dokaza doći. Prva podrazumeva pronalazak saradnika unutar establšmenta, nekoga ko radi unutar institucije ali je nezadovoljan njenim radom, ima simpatije prema inicijativi i njenim ciljevima i hoće da pomogne iznutra. To može biti i neko ko više ne radi u institucijama ali poznaje slabosti sistema, ko zna kako ih iskoristiti ili „koga treba pritisnuti”. Druga strategija je saradnja sa opozicionim strankama koje rado pomažu svaki napad na vladajuće partije i dostavljaju informacije i logistiku. Problem sa tim je što je to najčešće „pakt sa đavolom” koji lako može da se obije o glavu kasnije, optužbama da je cela inicijativa proizvod opozicije ili svojatanjem uspeha od strane samih opozicionih stranaka. Paradoks je u tome što bi bavljenje takvim slučajevima i trebalo da bude posao opozicije.

Oba modela i dalje rešavaju samo pojedinačan slučaj i ne garantuju dugotrajan uspeh čak i na lokacijama gde je pobeda izvojevana, jer sa protokom vremena, promenom vlasti, intervencijom nekog sa višeg nivoa ili dolaskom novog investitora sa malo drugačijim planom i vezama, sve se vraća na početak. U tom smislu, više učesnika je potcrtalo da je ključno raditi na bazi koja bi se suprotstavila svakom sličnom pokušaju, odnosno na širokom društvenom prepoznavanju značaja javnih i zelenih površina kao opšteg dobra. Činjenica da postoje zakoni koji se redovno krše pokazuje da sistem ne funkcioniše i da pritisak mora stalno da dolazi odozdo. Ovakve inicijative, koje predstavljaju pojedinačne ekscese, a ne sistemski odgovor na sveopštu uzurpaciju, ne mogu da imaju iste strategije ali mogu da dele zajedničku politiku i mrežu podrške.

Preuzmite audio zapis radnog stola  

Zimsko pregrupisavanje u Kragujevcu i na Zvezdari / januar 2013.

Šest mešeci nakon radnog stola, situacija u kragujevačkom naselju Aerodrom je mirna. Nakon mnogobrojnih protesta i dugotrajnog izučavanja dokumentacije i zakona, podneta je prijava republičkom urbanističkom inspektoru zbog nepravilnog izdavanja lokacijske dozvole, što je zaustavilo sve pokušaje započinjanja gradnje. U međuvremenu su se otvorile i druge urbanističke afere koje su završile hapšenjima u Direkciji za urbanizam Kragujevca. Rešenje republičkog urbanističkog inspektora da je lokacijska dozvola za izgradnju stambeno poslovnog objekta na Aerodromu suprotna Zakonu o planiranju i izgradnji, doneto je sredinom novembra. Međutim, gradske vlasti ne odustaju od planova da omoguće gradnju na Aerodromu pa su krajem godine doneli odluku o izradi novog detaljnog plana regulacije naselja. Borba građana sa vlastima i investitorima se nastavlja na proleće.

Za to vreme, u Beogradu je pred usvajanjem novi plan generalne regulacije koji pokriva i oblast Zvezdarske šume. Nacrt plana predviđa spajanje dve postojeće ulice, ali je nejasno da li je reč o novoj ulici ili ranije predviđenoj pešačkoj zoni. Na primedbu u vezi Nacrta plana inicijative Zaštitimo Zvezdarsku šumu, Komisija za planove Skupštine grada Beograda je samo šturo odgovorila da je ona neosnovana, još jednom demonstrirajući nespremnost javnih institucija da građanima pružaju precizne informacije o stvarima koje utiču na njihov život.

Predstavljanje pojedinaca i grupa koje na sopstvenu inicijativu, sitnim koracima i velikom energijom unapređuju naš zajednički prostor.

Učestvovali:

Grupa Kobra (Milan Stojiljković), Donja Toponica –

bivši karate klub, danas ekološko udruženje mladih, na mestu divljih deponija izgradili dečji park i izletište, renovirali Dom kulture

Zaštitimo zvezdarsku šumu (Vladimir Martinović), Beograd –

inicijativa za očuvanje i unapređenje zvezdarske šume ugrožene planiranim izgradnjama

Photo Expo (Ivana Branković), Zrenjanin –

Dobro drvo – model za plansko učešće građana u ozelenjavanju

Filip Vukša, Beograd –

student, podnosilac preko 650 prijava, žalbi i predloga za unapređenje grada

Mesna zajednica Rgotina (Jasmina Urošević, Nenad Jeremić, Slobodan Perčić, Zoran Cokić) –

akcija kolektivnog kopanja kanala za potrebe vodosnabdevanja

Skupština zgrade u Ljubinke Bobić 11 (Moma Jovanović), Beograd –

nagrađivani za najuređenije dvorište na Novom Beogradu

Centar za regionalna istraživanja (Anna M. Plestović), Subotica –

istraživanje i edukacija u oblasti prostornog planiranja i uređenja prostora

Mikro art (Ivan Branisavljević i Radomir Lazović), Beograd –

inicijatori Ulične galerije u pasažu kod Bezistana, od ilegalne akcije u zapuštenom prolazu do institucionalno ustupljenog prostora

Treći Beograd (Milorad Mladenović) –

umetnička zadruga koja je samostalno izgradila galeriju, klub i prostor za umetnički rezidens na levoj obali Dunava

Moderirali: Ana Džokić, STEALTH.unlimited i Marko Aksentijević

** PREUZMITE AUDIO SNIMAK SUSRETA **

——————–

Izveštaj sa susreta:

Za kraj skupa „Ko gradi grad” predviđen je nastavak jučerašnjih Susreta gradskih entuzijasta i majstora, a svoj rad i akcije predstavilo je još 9 inicijativa građana.

Prvu među njima, grupu Kobre iz Donje Toponice, predstavio je Milan Stojiljković. Kobre su u početku bile karate klub, da bi kasnije postale neformalno ekološko udruženje mladih. Njihova prva značajnija aktivnost bila je smena rukovodstva lokalne Mesne zajednice. Naime, Kobre su putem Interneta saznale za projekat „Milion stabala” i ponudili su lokalnim vlastima njegovu realizaciju. Kako su bili odbijeni, krenuli su u kampanju od vrata do vrata i pozvali građane na protest, nakon čega je smenjeno rukovodstvo Mesne zajednice. Članovi grupe Kobre prošli su 3 kursa za obuku aktivista nevladinog sektora, a ubrzo su počeli sa konkretnim volonterskim akcijama. Očistili su dve deponije, sa kojih su uklonili 30 kubika otpada, a zatim su organizovali aukciju predmeta sa deponije, kako bi uticali na svest građana o nužnosti čuvanja životne sredine. Na lokacijama bivših deponija napravili su dečji park i centar za rekreaciju, čije održavanje meštani sami finansiraju. Renovirali su i Dom kulture, u kojem organizuju izložbe zanatskih radova i razne kulturne programe, a u planu je i uređivanje centra Donje Toponice. Neizmerni entuzijazam grupe Kobre rezultirao je brojnim nagradama, među kojima je i nagrada Ministarstva omladine i sporta za najbolju volontersku akciju na Fejsbuk stranici.

Sledeća se predstavila inicijativa Zaštitimo Zvezdarsku šumu iz Beograda, koja ima za cilj zaštitu i unapređenje Zvezdarske šume, ugrožene planiranom gradnjom. Vladimir Martinović je istakao da je šuma zapuštena već 20 godina, a da je njihova inicijativa nastala pre par godina, kada su saznali za plan o proširivanju Gradske bolnice na račun šume i o izgradnji saobraćajnica kroz šumu, koje bi svakako pratila i stambena izgradnja. Na taj način Zvezdarska šuma bi faktički bila pretvorena u park. Sastavili su peticiju, sakupili 3000 potpisa komšija i predali ih gradskoj vlasti, a rezultat toga je bila promena odluke o širenju bolnice, čime je jedan deo šume sačuvan. Međutim, još uvek postoji opasnost od izgradnje 2 ili 3 saobraćajnice koje bi išle kroz šumu. Kao značajan problem istaknuto je i nepostojanje kulture posećivanja Zvezdarske šume, usled čega je i zainteresovanost ljudi za očuvanje šume mala, jer nisu vezani za nju kao, na primer, za Košutnjak. Inicijativa Zaštitimo Zvezdarsku šumu trudi se da vrati šumi značaj koji i sama šuma, a i Opservatorija u njoj zaslužuje da ima. Čuli smo i predlog prisutnih da treba postaviti putokaze do Opservatorije, jer se neretko dešava da posetioci ne umeju da je pronađu.

Treća učesnica subotnjih Susreta bila je Ivana Branković iz inicijative Photo Expo iz Zrenjanina, koja je osmislila i realizuje projekat „Dobro drvo” kao model za plansko učešće građana u ozelenjavanju. Inicijatori projekta, Ivana i Vlada, pričali su o mogućim pravcima svog društvenog aktivizma i došli na ideju da sade drveće, ali su shvatili da to u Zrenjaninu nije moguće. Pozvali su nadležne institucije, poput Direkcije za izgradnju grada, koja treba da planira, i Gradskog zelenila, koje treba da sadi. Okupili su pojedince iz tih institucija, između kojih do tada nije postojala nikakva komunikacija. Iako su prihvatili da dolaze na sastanke i sa podsmehom se odnosili prema Ivaninom i Vladinom predlogu ozelenjavanja Zrenjanina, posle desetog sastanka došlo je do preokreta. Projekat „Dobro drvo” je počeo da se ostvaruje i za godinu dana zasađeno je više od 100 stabala. Pozivali su ljude preko Fejsbuka da se uključe, delili su flajere, u projekat su uključili i škole, od kojih je svaka dobila po jedno drvo. Pokrenuli su i Nedelju sadnje na fejsbuku, gde su izložene različite vrste drveća, pa svako ko želi da sadi može da izabere koje drvo želi da posadi. Drveće se sadi u gradu, po parkovima i tamo gde je predviđeno urbanističkim planom i po vrstama drveća. Ivana i Vlada su snimili i 2 reklame kojima pozivaju građane da se priključe akciji ozelenjavanja. Ivana je istakla da je na skupu „Ko gradi grad” dobila ideju da organizuje i diskusije jednom mesečno.

Najduži aplauz „zaradio” je gradski entuzijasta Filip Vukša iz Beograda, student pejzažne arhitekture, javnosti poznat kao podnosilac preko 650 prijava, žalbi i predloga gradskim institucijama u poslednje četiri godine. Sve je počelo vožnjom bicikla stazom od Dorćola do Ade. Suočen sa brojnim rupama i napadima pasa duž staze, Filip je rešio da nešto uradi, da dokaže kako i koliko pojedinac može da utiče na svoju okolinu. Za početak je podneo 150 prijava koje su se odnosile na rupe i nedostatak rasvete na pomenutoj biciklističkoj stazi. Zatim je polje delovanja proširio na ceo grad – pisao bi prijave kad god bi negde video da ne radi sijalica ili da nema drveća tamo gde je predviđeno da bude. Zahvaljujući Filipovim prijavama u Beogradu je posađeno 500 sadnica, a nadležni su čak počeli da upućuju na Filipa ljude koji prijavljuju probleme. Vukša kaže da je najviše pažnje posvetio problemu gradskog prevoza. Uticao je da se reši problem neizvršavanja poslednjih polazaka na brojnim linijama, do kojeg dolazi zbog bahatosti vozača i loše organizacije (dispečeri koji su zaduženi za kontrolu vozača završavaju posao 2 sata pre poslednjeg polaska autobusa). Kao rezultat aktivnosti za vreme letnjeg raspusta, Filip je napisao i elaborat na 100 strana, u kojem je naveo nedostatke na svim autobuskim stanicama na području Beograda. Međutim, od 3500 u elaboratu obrađenih stajališta, do sada je sanirano samo oko 200, što je ipak veliki uspeh. Filip ističe da su ga nadležni vremenom prihvatili i da ga danas svi uvažavaju, iako su se u početku bunili i zamerali mu što ga zanima ono što se dešava oko njega. Naredna Filipova akcija tiče se pokretanja Internet sajta, na kojem će građani moći da nađu ko je nadležan za šta u gradu, kako se piše i kome se upućuje prijava, a verovatno će moći da dobiju i gotovu prijavu na osnovu podataka koje su uneli.

Skupu su se zatim obratili predstavnici Mesne zajednice Rgotina – Jasmina Urošević, Nenad Jeremić, Slobodan Perčić i Zoran Cokić. U ovom selu kod Zaječara živi 100 porodica i kako svakog leta imaju probleme sa vodosnabdevanjem, meštani su pokrenuli akciju kolektivnog kopanja kanala za potrebe snabdevanja vodom. Usled nedostatka novca kojim bi platili majstore, građani su se sami organizovali i počeli da kopaju kanal do rezervoara za vodu. Rad na kopanju kanala dugog 500 metara i dubokog 1 metar organizovan je tako da svaka porodica treba da iskopa po 5 metara. Aktivnost ovih entuzijasta i majstora neodoljivo podseća na neka davna vremena kada se, uz ravnomerno učešće svih, na radnim akcijama dobrovoljno radilo i gradilo za dobrobit svih članova zajednice. Ukazali su i da Rgotina ima veliki potencijal za turizam i da je zbog nadmorske visine i brojnih terena pogodna za pripremu sportista, ali da treba očistiti jezero i uložiti dosta novca u infrastrukturu, za šta oni nemaju mogućnosti.

Skupštinu zgrade u Ljubinke Bobić 11 iz Beograda predstavljao je njen predsednik, Moma Jovanović. Reč je o zgradi koja je nagrađivana za najuređenije dvorište na Novom Beogradu. Moma je govorio o tome kako treba kreativno raditi na uređivanju zgrade i istakao da je neophodno definisati kulturnu različitost zgrade, tj. stvoriti njen kulturni identitet. Potencijal svake zgrade leži u kreativnom istraživanju, a ono zahteva oslanjanje na sebe, na sopstvenu akciju i rad na rešavanju problema. Čuli smo da je bitno probuditi kreativnost stanara i zainteresovati ih, a bilo je reči o tome na koji način se to može postići. Kao mogući metodi izneti su organizovanje izložbi u holu zgrade ili dvorištu, projekcije filmova, ali i bilo šta drugo što će razvijati zajednički duh. U dotičnoj zgradi su pomenutim načinima uspeli da razviju svest stanara o poželjnosti ovih procesa. Iako kreiranje nekog novog duha zgrade uz učešće svih razvija osećaje pripadnosti zgradi i zajedništva među komšijama, ukazano je i da nije zanemarljiv momenat veće vrednosti stana u sređenoj i lepoj zgradi.

Potom je govorila Anna Plestović ispred Centra za regionalna istraživanja (CRI) iz Subotice,  organizacije koja se bavi istraživanjem i edukacijom u oblasti prostornog planiranja i uređenja prostora. Istaknut je značaj i nužnost istraživanja kao takvog, koje se mora sprovesti ako se želi uspešno planiranje urbanog i prostornog razvoja nekog grada. Centar za regionalna istraživanja, osnovan 2005. godine, uradio je jedno takvo istraživanje na području Subotice. Na osnovu toga su izveli zaključak šta se u Subotici ne menja, odnosno, šta su konstante. Istraživanje je pokazalo da se u Subotici ne menja saobraćajna struktura, koja je danas ista kao i 1778, dakle, u 18. veku, tj. da se ne menjaju ulične i putne mreže, ali ni stambeni blokovi. Na osnovu toga je izveden zaključak da se ne menja ni način kretanja društva. Zbog železničke infrastrukture istočni i zapadni deo grada su potpuno odvojeni – grad je ograđen prugama koje su bukvalno presekle grad na pola. CRI je objavio publikaciju u kojoj se nalazi čitav set predloga kojima se može poboljšati uređenje subotičkog prostora. Razmatrane su mogućnosti izgradnje biciklističkih staza, pitanje pruge, korist uvođenja tramvajskog sistema i dilema da li za tramvaj treba koristiti postojeće pruge ili ne. Anna je istakla i da su na prezentaciju ove publikacije iz nevladinog sektora došli predstavnici svih gradskih institucija, što predstavlja svojevrstan presedan u ovoj sredini, a svakako uliva nadu u racionalnije odnošenje prema pitanjima prostornog planiranja.

Pretposlednji učesnici Susreta gradskih entuzijasta i majstora bili su inicijatori ulične galerije Mikro Art, Radomir Lazović i Ivan Branisavljević. Oni su opisali kako su od ilegalne akcije u zapuštenom prolazu (pasažu kod Bezistana) došli do institucionalno ustupljenog prostora. Sve je počelo upoznavanjem umetnika Luke Doninija, koji širom sveta pronalazi ljude koji će u svojim sredinama, na javnom prostoru, lepiti njegove prepoznatljive fotografije. U maju 2010. godine, Radomir, Ivan i prijatelji su jedne noći zalepili Doninijeve slike u prolazu kod Bezistana, na zidu trafike koja prodaje dresove i na kojem je svojevremeno Bioskop Kozara kačio najave filmova. Ujutru su zatekli sve slike na podu pocepane i zgužvane, što je bio odgovor vlasnika trafike. Tad su odlučili da zatraže pomoć institucija da se slične stvari ne bi ponovo desile. Krenuvši od Opštine Stari grad i Kancelarije za mlade, preko Agencije za poslovni prostor i odobrenja gradonačelnika, grad je korišćenje ovog zida dodelio opštini, a opštinsko veće galeriji Mikro art. Opština se još obavezala da će rekonstruisati prostor po projektu arhitektinje Ive Čukić. Galerija samo što nije otvorena, a baviće se angažovanim temama koje nisu u fokusu medija i društva. Radomir i Ivan su zaključili da im je cilj da od ulične galerije Mikro art postepeno nastane centar alternativne kulture u Beogradu.

Susrete gradskih entuzijasta i majstora, kao i ceo trodnevni „Ko gradi grad”, zatvorio je Milorad Mladenović iz umetničke zadruge Treći Beograd, koja je samostalno, na privatnom posedu, izgradila galeriju, klub i prostor za umetnički rezidens na levoj obali Dunava. Radi se o jedinom kulturnom centru sa te strane reke, o mikroutopističkom projektu u koji njegovi članovi čas veruju čas ne veruju, ali istrajavaju u pokušaju da ga razviju sopstvenim sredstvima. Započeli su aktivnosti u polu-završenom objektu jer zbog manjka novca nisu mogli da čekaju da sve bude gotovo. Milorad je kao vodeću istakao ideju samoodrživosti Galerije, koja bi recimo podrazumevala da uzgajaju povrće na tom prostoru i da time pokrivaju račune za sam prostor. Nakon spajanja umetnosti sa rekom i brodovima, sledeći cilj je stvaranje dunavske umetničke mreže, a već su se povezali sa nekim umetničkim društvima iz inostranstva (Ljubljana, Banjaluka). U ovoj nekomercijalnoj galeriji deluje vrlo divergentna ekipa od 10 umetnika iz Beograda, ali se odlično slažu i često organizuju akcije poput kolektivnog ručka (prave hranu na obali, pričaju o budućim projektima, o politici itd). Do sada su radili izložbe i još uvek su u fazi sopstvenog definisanja.

Jedan od organizatora događaja „Ko gradi grad”, Ana Džokić, zatvorila je Susrete gradskih entuzijasta i majstora ukazivanjem da, iako „Ko gradi grad” nekome može delovati kao mikroutopija, brojnost i raznovrsnost priča koje smo čuli za ova tri dana pruža nadu da možda uopšte nije reč o utopiji. Vidimo se dogodine u REX-u!

Subota, 19. novembar, 14:00 – 17:30 

Prezentacija i razmena znanja i veština potrebnih za organizovanje inicijativa koje se bore za veću ulogu građana u razvoju gradova. Šta je potrebno da bi one bile održive, efikasnije i masovnije? I kako doći do predloga za zajedničkiji grad? Radionicu je vodio Teodor Celakoski iz zagrebačkog Prava na grad.

** PREUZMITE AUDIO SNIMAK SUSRETA **
—————-

Izveštaj sa radionice:
Drugu radionicu, subotnju, vodio je Teodor Celakoski iz zagrebačke inicijative Pravo na grad, koja je nastala radi pružanja otpora prekomernoj ekonomskoj eksploataciji javnog prostora i isključivanju građana iz procesa odlučivanja o prostornom razvoju Zagreba. Grupa Pravo na grad sve aktivnosti vrši u partnerstvu sa Zelenom akcijom, a angažuju se na slučajevima neodrživog urbanog razvoja i privatizacije javnog prostora i korupcije koja je prati. Celakoski je istakao da ova inicijativa predstavlja konsolidovanu koaliciju nevladinih organizacija na polju nezavisne kulture. Za uspeh njihove kampanje bio im je potreban i „kvalitetan” (jasno vidljiv i jak) protivnik, a njega nije bilo teško naći.

Na radionici je bilo reči i o trogodišnjoj kampanji koju su Pravo na grad i Zelena akcija vodili protiv Zakona o igralištima za golf. Ukazivali su da taj Zakon, usvojen krajem 2008. godine, omogućava zloupotrebe prilikom izgradnje golf igrališta i tom prilikom ne garantuje uvažavanje ekoloških pravila. Javni interes je očuvanje poljoprivrednog zemljišta i šuma, ali i socijalne pravde i jednakosti ljudi, što pomenuti Zakon osporava. Nakon tri godine protesta, ukidanje ovog Zakona se desilo, ali postoji opasnost da on faktički bude nadomešten usvajanjem „paketa građevinskih zakona”, koji omogućavaju devastaciju prostora, pogoduju isključivo građevinskom lobiju, podstiču korupciju i krše načela održivog razvoja. To je letos dovelo do širokog protesta kojim se zahteva izgradnja golf-igrališta isključivo u zonama sa sportsko-rekreativnom namenom, ali i zabrana podizanja stambenih kompleksa u tim zonama.

Pravo na grad i Zelena akcija organizovali su brojne kampanje, od kojih je svakako najveća bila ona koja se ticala odbrane Varšavske ulice u centru Zagreba, o čemu je Celakoski najviše i govorio na radionici. Kampanja je mogla biti vođena na Cvjetnom trgu, gde je bila predviđena izgradnja velikog komercijalnog kompleksa Hoto grupe ili u neposrednoj blizini, u Varšavskoj ulici, čiju je pešačku zonu trebalo da zameni rampa i ulaz u privatnu garažu te iste Hoto grupe. Varšavska je pažljivo odabrana kao glavna tačka konfrontacije, jer je otimanje pešačke zone radi izgradnje privatne garaže bio direktan udar na javni prostor.

Kampanja „Ne damo Varšavsku” započeta je formiranjem široke koalicije nevladinih organizacija i stručnjaka (arhitekata, urbanista) kako ceo proces ne bi delovao građanima kao običan bunt „alternativnih kulturnjaka” – da bi građani stali iza nečega, moraju biti uvereni da se ne radi o nečijem ličnom ili grupnom interesu. Osnovan je i urbanistički savet sa uglednim stručnjacima, a od neprocenjivog značaja bio je timing – cela kampanja odbrane Varšavske započeta je pre nego što je projekat bio odobren, tačnije, pre nego što je i dospeo u Skupštinu grada. Teodor ističe da šanse za uspeh postoje samo kada se na vreme počne sa senzibilizacijom građana i kada se proizvode medijski atraktivne situacije. Uspeh pridobijanja građana povećan je i udarom na „ključne igrače” u državi i gradu na uvek vidljivom i osetljivom polju urbanizma i njihovim dovođenjem u direktnu vezu sa otimačinom javnog prostora.

Skupljanje potpisa za peticiju protiv devastacije Varšavske počelo je 2007. godine i prikupljeno je čak 55.000 potpisa Zagrepčana (ljudi su čekali u redovima da potpišu). Prvi veliki protest organizovan je u vreme usvajanja detaljnog urbanističkog plana u gradskoj skupštini. Protest, na kojem se okupilo čak 5.000 građana, uzrokovao je polarizaciju i vlasti i opozicije, ali plan je ipak usvojen. Pravo na grad i Zelena akcija nastavili su sa brojnim uličnim akcijama, organizovanim uglavnom ilegalno, jer bi u suprotnom skupovi bili zabranjeni ili bi gradski „šerif” Bandić (gradonačelnik) slao plaćenike da vrše kontraprotest. Medijsku vidljivost postigli su tek u poslednjih godinu i po dana konfrontacije, dok su u vreme izborne kampanje bili potpuno skrajnuti, što je bila posledica totalne medijske kontrole od strane vlasti. Protesti su redovno održavani uz bogat umetnički program pod nazivom „1001 (dana i) noći za Varšavsku”. Uprkos peticiji i građana i ljudi od struke, radovi u Varšavskoj počeli su u 6 ujutru 15. jula 2010. godine, što je izazvalo masovne proteste protiv seče stabala i raskopavanja Varšavske. Aktivisti Prava na grad i Zelene akcije okružili su tog jutra gradilište u Varšavskoj lancima i oblepili ga natpisima „nelegalno gradilište”, jer je dozvola za zauzimanje javne površine za gradnju rampe istekla prethodne godine, a žalbeni postupak na novo rešenje još nije bio završen.

Teodor Celakoski je govorio i o taktici organizovanja ovih masovnih protesta. Postojale su četiri taktička grupe građana. Prvu grupu čini jezgro pokreta. Njihov zadatak je i obaveštavanje druge grupe aktivista, a to su bili oni koji su se ranije obavezali da će, kada počnu radovi, reagovati u roku od sat vremena (takvih je bilo između 150 i 200). Treća grupa, od 500 ljudi, bila je ona koja je obećala da će doći na protest tokom dana, a četvrtu, najbrojniju grupu su činili građani koji su se prethodno javljali na osnovu radio oglasa, a nakon početka radova kontaktirani su sms porukama. Jedno od taktičkih rešenja primenjeno je sutradan – grupa od 200 ljudi imala je zadatak da lupa o ogradu gradilišta najjače što može, kako bi se izazvala veću pažnju, a sve sa ciljem omasovljavanja protesta narednih dana. U brutalnoj reakciji policije uhapšeno je 150 mirnih građana i pokrenuto je preko 100 sudskih postupaka protiv njih. Kada je bilo jasno da je Varšavsku nemoguće odbraniti, postalo je bitno ukazivanje na razmere policijske (državne) represije. Licemerje vlasti ogleda se i u drakonskom kažnjavanju organizatora protesta sa po 4.000 evra, uprkos činjenici da je prvobitni skup bio prijavljen, ali ne na mestu na kojem je održan, već u Varšavskoj ulici, u koju je bilo nemoguće ući zbog jakih snaga policije. Sa druge strane, prijava koju je grupa Pravo na grad podnela protiv gradonačelnika Bandića u vezi sa finansiranjem radova u Varšavskoj i dalje miruje.

Do novog velikog protesta i sukoba došlo je u aprilu 2011. godine prilikom otvaranja tržnog centra „Cvjetni” Hoto grupe i ulazne rampe za pripadajuću mu privatnu garažu u pešačkoj zoni u Varšavskoj ulici. Kako demonstranti nisu pušteni u tržni centar, manji broj njih je kasnije pojedinačno ušao. Zbog bušenja balona bivaju napadnuti od privatnog obezbeđenja Hoto grupe, što je dovoljni dokaz za tvrdnju da se o tom prostoru više ne može govoriti kao o javnom prostoru. Iako je koalicija za odbranu Varšavske na prvi pogled poražena, Celakoski kaže da je značaj višegodišnjih protesta nemerljiv, jer niko ne može reći da je sve bilo u redu, a izvučene su i izvesne pouke za budućnost. Ukazao je i da Hoto grupa nije izvršila ni minimum obaveza u pogledu zadovoljavanja javnog interesa. Jedan deo Varšavske ulice otet je za rampu privatne garaže, a drugi pretvoren u terasu za privatne kafiće unutar tržnog centra Hoto grupe. Reč je o preteranoj komercijalizaciji javnog prostora, usled koje on zapravo postaje privatni prostor. Kako nije napravljen ni prolaz do Gundulićeve ulice kao jedan od glavnih urbanističkih opravdanja celog projekta, jasno je da je priča o javnom interesu bila obična prevara.

Govoreći o taktičkim mrežama i platformama saradnje u procesu konfrontacije, Teodor je ukazao da je postojanje snažne namere važno koliko i društvena relevantnost plana, što znači da cilj mora biti postavljen na političkom nivou. Jedini ispravan stav jeste „mi hoćemo postići nešto”, a ne „mi propagiramo nešto”. Intenzivna saradnja i otvorenost prema različitim akterima čini da ove mreže budu inter-sektorske i inter-disciplinarne, a ključno je povezivanje sa organizacijama koje nisu iz istog kruga (poput sindikata i studenata). Time se izgrađuje šira javna platforma koja brani javna dobra. Za uspešnu borbu neophodna je i kompleksna, višeslojna organizaciona struktura, kakvu je njihova koalicija imala (četiri pomenute grupe građana, aktivisti, urbanistički savet, krizni štab za Cvjetni trg itd). Bitno je i izbegavati tvrde fraze, bilo da su anarhističke, kapitalističke ili neke treće, kako se nijedna grupa ne bi osetila konfrontiranom prema pokretu. Cilj koji treba ostvariti je participacija građana i uključivanje javnosti – nije bitno pridobijanje jednog stručnjaka da potpiše nešto radi potpisa, već je suština kako se oko bitnih pitanja može postići konsenzus svih stručnjaka. Čuli smo i da je važno koncentrisati energiju na ključne tačke (fokusirati se na neki spoljašnji događaj ili na zasedanje skupštine), a ne neplanski je rasipati (kao što je bio slučaj sa odbranom platana u Beogradu). Bilo je govora i o konkretnim modelima umrežavanja, odnosno proizvodnji institucija koje treba da pomažu nezavisnu kulturnu scenu.

Pred kraj radionice se povela diskusija o tome zašto gradnja hotela od 8 spratova kod fabrike Beko, koja ugrožava Beogradsku tvrđavu, nema veći prostor u javnosti. To je isprovociralo raspravu o razlozima teškoće pridobijanja ljudi u Srbiji da izađu na ulicu zbog određenog problema. Teodor je istakao da bi nekoliko stotina ljudi, ako se protest dobro orkestrira i artikuliše, bilo vrlo zanimljivo za medije, ali da treba pažljivo odabrati problem i udružiti one od kojih se ne očekuje da budu zajedno. Insistirao je i na dostupnosti kvalitetnih ljudskih resursa, poput Aleksandre Banović, a razgovor je zaključio uverenjem da platformu treba raditi samo sa onima za koje smo sigurni da nas neće napustiti ili sa onima čiji eventualni odlazak ne bi doveo u pitanje ceo proces.

Subota, 19. novembar, 11:00 – 12:30 (Inex film, Višnjička 76)

—————-

Izveštaj sa posete:

Program drugog dana završen je izlaganjem Dobrice Veselinovića ispred Ekspedicije Inex film, a Ko gradi grad nastavljen je sutradan u istom duhu! Naime, prva aktivnost koju su učesnici imali u subotu bila je upravo poseta Ekspediciji Inex film. Nakon obilaska zgrade nekadašnjeg Inex filma na Karaburmi, u Višnjičkoj 76, na licu mesta je usledila kraća diskusija. Dobrica je istakao da je suština pokreta u samosnalaženju, poput prikupljanja minimalnih sredstava organizovanjem žurki i raznih kulturnih događaja, a ne pisanje projekta, što bi svakako obezbedilo više novca. Na tragu ideje da ljudi koji su se okupili urade ono što sami mogu i znaju je i cilj pokreta da ne stvara nekakvu instituciju, već mnogobrojne konekcije i neformalne mreže. Prisutne je, između ostalog, zanimalo i šta će biti sa Ekspedicijom kada vlasnik zgrade odluči da je upotrebi. Do tog trenutka treba izgraditi pokret koji će imati svoju ‘priču’ i dovoljnu prepoznatljivost i koji će se širiti u različitim pravcima nezavisno od lokacije. Nije bitan sam prostor, već proces koji se razvija u njemu. Dakle, zgrada koju smo obišli danas otvorena je za svakog.

Predstavljanje pojedinaca i grupa koje na sopstvenu inicijativu, sitnim koracima i velikom energijom unapređuju naš zajednički prostor.

Učestvovali:

Udruženje građana Almašani (Aleksandar Cvetković i Marijan Majin), Novi Sad –

inicijativa građana koja je uspešno uticala na izmene urbanističkog plana za Almaški kraj

Ana Vilenica, Pančevo –

urbane regeneracije: slučaj Tašmajdanskog parka u Beogradu

Vlado Čutura, Beograd –

bivši predsednik Mesne zajednice Kaluđerica

Beobuild Forum, Beograd –

internet platforma o funkcionisanju, izgledu i razvoju Beograda, organizatori radionice za optimizaciju gradskog saobraćaja

Aleksandra Banović, Beograd –

bivša direktorka Zavoda za zaštitu spomenika Beograda, pokretač inicijative stručnjaka protiv izmene detaljnog urbanističkog plana kojim bi se ugrozio Kalemegdan

Inicijativa za Društveni centar (Aleksandar Bede), Novi Sad –

inicijativa za promenu namene kasarne Rudolf Arčibald Rajs

Sačuvajmo beogradske platane (Vladimir Milutinović), Beograd –

grupa za zaštitu platana na Bulevaru kralja Aleksandra

Jugo cikling kampanja (Mirko Radovanac), Beograd –

koorganizatori Ulica za bicikliste i promoteri biciklizma

Ekspedicija INEX film (Dobrica Veselinović), Beograd –

samoorganizovana kolektivna akcija oživljavanja zgrade Inex filma

Moderirali: Ana Džokić, STEALTH.unlimited i Marko Aksentijević

** PREUZMITE AUDIO SNIMAK SUSRETA **

——————–

Izveštaj sa susreta:

Nakon otvorenog razgovora, tokom kojeg se na teorijskom i načelnom nivou promišljala moguća saradnja gradskih entuzijasta i institucija, kao i realnost samoorganizovanja između pojedinaca, bili smo u prilici da čujemo i vidimo ko su istinski gradski entuzijasti i majstori. U dvadesetominutnim izlaganjima saznali smo šta su i na koji način oni praktično i konkretno uradili za dobrobit svojih zajednica, ali i svih nas. Na prvim susretima, održanim u petak, predstavilo se 9 inicijativa, koje neiscrpnom energijom i neumoljivom upornošću čine da njihove sredine i zajednice budu dostojne života u njima.

Prvo se predstavilo Udruženje građana Almašani iz Novog Sada. Među pokretačima Udruženja našlo se 15 građana, okupljenih u cilju sprečavanja drastične promene izgleda (a time i suštine) Almaškog kraja. Reč je o delu grada koji je vrlo specifičan, jer je više od 300 godina urbanistički netaknut. Za formu građanske inicijative odlučili su se jer smatraju da je njihova ideja nadstranačka i da se tiče opšteg dobra. Naime, generalni urbanistički plan za almaški kraj, usvojen pre sedam godina, predviđao je izgradnju modernih višespratnica i velikog bulevara, što bi u potpunosti izmenilo Almašku četvrt. Taj plan je ova inicijativa građana osporila. Najpre su pronašli stručnjake i formulisali alternativni detaljni urbanistički plan, koji su preuzeli čak i njihovi oponenti. Veliki uspeh ovog udruženja ogleda se u tome što su upravo njihovi predlozi postali osnova novog detaljnog urbanističkog plana, koji je zvanično prihvaćen. Nakon spašavanja Almaškog kraja, koji u izvesnom smislu nalikuje beogradskoj Skadarliji, sledeći cilj Udruženja građana Almašani je da ovom delu Novog Sada pronađe pravu namenu.

Zatim smo čuli izlaganje Ane Vilenice o slučaju Tašmajdanskog parka u Beogradu kao primeru urbane regeneracije, koja na brutalan način čini privatizaciju javnog prostora vidljivom i proizvodi u njemu klasnu promenu. Rekonstrukcijom Tašmajdanskog parka 2010. godine, koja je uključila i postavljanje kamera, uništena je njegova nekadašnja intimnost, a ljudi koji su nekad opušteno spavali u parku više na to ne mogu ni da pomisle. Konflikt između interesa investitora i drugih, širih delova društva na ovom primeru je lako uočljiv. Investitor „revitalizacije” parka bila je azerbejdžanska vlada. Da bi se jasno videla bista pokojnog azerbejdžanskog diktatora Gajdara Alijeva, oca sadašnjeg gospodara te zemlje, u Tašmajdanskom parku posečeno je čak 120 stabala. Ceo projekat je rađen praktično u tajnosti, a beogradska vlast je uz Alijeva postavila i bistu Milorada Pavića, izrazitog predstavnika ratnohuškačkog nacionalizma devedesetih godina, zato što u romanu Hazarski rečnik pripoveda o nekadašnjim stanovnicima Azerbejdžana, Hazarima. Vilenica je zaključila da ove dve skulpture, koje simbolizuju autokratiju i šovinizam, drastično menjaju značenje koje je park nekada imao. Bilo je reči i o brojnim akcijama i performansima („Hvala za naftu”, „Nagorno-Karabah je Srbija” itd.), koji su pokrenuti krajem prošle godine u znak protesta protiv promene parka i njegovog otuđivanja od onih kojima bi trebalo da pripada.

Skupu se potom obratio Vlado Čutura, bivši predsednik Mesne zajednice Kaluđerica, koja je poznata i kao najveće bespravno (divlje) naselje na Balkanu. Vlado je poznat po tome što se u duhu istinskog entuzijaste trudio da uvede red u ovo naselje. Kada je sedamdesetih godina postao predsednik Mesne zajednice, Kaluđerica je imala 6000 stanovnika, a nijednu osnovnu školu, čak ni trafiku. Šireći kulturu solidarnosti i zajedničkih, javnih akcija, Vlado se trudio da za svoju ideju humanije Kaluđerice pridobije što više njenih građana i da ih mobiliše i pokrene, naročito obrazovane i intelektualce. Ističe da je bio spreman 100 sati da ubeđuje čoveka dok dotični ne prihvati da „skoči u baru” i da nikada nije odustajao. Kao rezultat takvog rada uveden je vodovod, asfaltirane su ulice i napravljen je detaljan urbanistički plan. U okviru sistema koji je razvijao nije bio problem organizovati radnu akciju, u kojoj je za jedan vikend 2000 komšija očistilo sneg i u najmanjim ulicama Kaluđerice i to kada je sneg bio toliko velik da se od centra Beograda do ovog naselja moralo ići pešice.

Sledeći su se skupu obratili pokretači internet platforme Beobuild Forum, koja se bavi funkcionisanjem, izgledom i razvojem Beograda, a poseban akcenat stavlja na saobraćajna pitanja u gradu. Forum je pokrenut 2005. godine, a danas ima preko 2000 članova i više hiljada posetilaca. Ovde se ljudi mogu informisati ili izložiti svoja saznanja o gotovo svim prostornim, urbanističkim ili saobraćajnim pitanjima u Beogradu. Na Forumu se diskutuje i o predlozima autobuskih linija preko novog Mosta na Adi, na osnovu čega bi se gradskim vlastima uputili konkretni zahtevi. Koordinatori Foruma ističu da je važno da konačna rešenja zaista budu u interesu građana, što ne bi bio slučaj ako bi se izvršilo puko prebacivanje ili delimična promena postojećih linija. Na ovogodišnjem Mikser festivalu Beobuild Forum je organizovao radionice za optimizaciju gradskog saobraćaja. Svaki građanin imao je priliku da uzme učešće u unapređenju saobraćaja u gradu. Uticaj Beobuild Foruma je vremenom postao toliko značajan da danas predstavnici gradske vlasti gotovo svakodnevno prate diskusije na Forumu i često usmeravaju na Beobuild Forum one koji se kod njih raspituju za određene projekte.

Aleksandra Banović, bivša direktorka Zavoda za zaštitu spomenika Beograda, govorila je kao predstavnik inicijative stručnjaka protiv izmene Detaljnog urbanističkog plana kojim bi se ugrozio Kalemegdan. Istakla je da je prostor Beogradske tvrđave, koja ima status spomenika od izuzetnog značaja, napadnut na više lokacija – i kod fabrike Beko, i kod Beton hale, i kod Donjeg grada, gde opasnost preti od širenja prostora zoološkog vrta. Ovi poduhvati bi onemogućili svrstavanje Beogradske tvrđave na UNESCO listu Svetske kulturne baštine. Ovi procesi ugrožavanja Kalemegdana odvijaju se uz podršku gradske vlasti – predlog novog Detaljnog urbanističkog plana dozvoljava da se u podnožju Kalemegdana, kod fabrike Beko, podigne stambeni objekat od 100.000 kvadratnih metara, sa 8 spratova, na samo 20 metara od Beogradske tvrđave. Taj kompleks bi potpuno zaklonio pogled na Tvrđavu sa Dunava. Aleksandra Banović je povodom uništavanja Kalemegdana dala mnogo intervjua, objavila je dosta tekstova, poslala je puno pisama, pisala je i austrijskom ambasadoru, ali odgovora nije bilo. Ona ističe da investitori ne prihvataju sugestije i da se stručnjaci ništa ne pitaju, već samo političari, kao i da je problem Zavoda za zaštitu spomenika Beograda u tome što se na rukovodeća mesta postavljaju nestručni ljudi po političkoj liniji.

Aleksandar Bede nastupio je ispred Inicijative za Društveni centar iz Novog Sada, koja ima za cilj promenu namene kasarne Rudolf Arčibald Rajs. Prikazan je i film „Otvorene kasarne” u produkciji Centra za nove medije kuda.org. Inicijativa je u početku imala pedesetak pripadnika, sastanke radne grupe održavali su jednom nedeljno, a danas sa 150 članova i programskom, informativnom i arhitektonskom sekcijom predstavlja intenzivnu vežbu direktne demokratije. Ovi ljudi u velikim vojnim kompleksima u Novom Sadu vide potencijal za zadovoljavanje raznih potreba civilnog sektora. Koncentrisali su se na ovu konkretnu kasarnu zbog njenog prostranstva od 7500 kvadratnih metara sa 14 objekata, na kojem bi mogle da se smeste i škole i celokupna neformalna scena Novog Sada. Osim stava da je demilitarizacija grada nužna, Inicijativa na primeru ove kasarne, čiju privatizaciju priprema Republička direkcija za imovinu, želi da istakne i problem javnog dobra u odnosu na netransparentni proces privatizacije. Paradoks u ovom slučaju je da je Vojska zapravo partner Inicijativi, da su ljudi iz Vojske ponudili saradnju u vidu organizacije projekcija filma „Otvorene kasarne” i čišćenja prostora. Aleksandar je ukazao da postoji šansa da se nešto uradi dok Vojska ima kontrolu nad kasarnom, jer su gradske institucije indiferentne. Među članovima Inicijative postoje razmimoilaženja oko toga šta treba uraditi – jedni bi koliko sutra zauzeli kasarnu, drugi bi da teoretski razviju i uobliče ideju zauzimanja kasarne, koje može biti legalno, na sivo ili skvoterski. Svi se slažu u jednom – ako se nešto namerava uraditi, to bi trebalo da bude pre izbora na proleće.

Sledeći učesnici Susreta gradskih entuzijasta i majstora bili su predstavnici grupe Sačuvajmo beogradske platane, koja je nastala spontano u cilju zaštite platana u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, koje je gradska vlast odlučila da poseče zbog njihovog navodnog truljenja. Okupili su se ljudi koji se ne poznaju i pozvali su medije, koji su se do seče slabo odazivali, a kada je seča počela potpuno su zanemeli. Čuvari platana nisu imali gotovo nikakvu moć, sopstvenim telima su branili stabla. Jedno drvo su uspeli da sačuvaju 2 meseca, nekad su čuvali više stabala tokom celog dana, koškali su se sa policijom i nadmudrivali se sa 3 ekipe za seču. Učesnici ove akcije ističu da je većina stabala bila zdrava, da je možda tek poneka grana bila trula i da su opštinske odluke o seči donete samo dan-dva pre seče i to ispravljanjem prethodne odluke. Mediji su najčešće objavljivali potpuno netačne informacije i samo Radio Beograd 202 i E-novine su bili otvoreni za ovu priču. Osim što govori o potpunoj nemoći građana da kroz medije dopru do ljudi, ovo iskustvo je nedvosmisleno potvrdilo i da mediji nisu ništa drugo do čist PR vlasti. Grupa ljudi koja je branila platane ističe i da su upozoravali da će grad kupiti tramvaje koji su infrastrukturno neodgovarajući, što se i dogodilo sa „špancem”, zbog čega su ih takođe u medijima predstavljali kao „gomilu ludaka”. Zaključuju da će ovakve stvari prestati da se dešavaju kada prva osoba iz struke ostane bez licence. Iako nijedan platan nije spašen, ova akcija uliva nadu da će se u vremenu pred nama širiti front ljudi koji su spremni da se bore za svoj grad, kao i njihova svest o važnosti prava na grad.

Među gradskim entuzijastima bio je i Milan Borić iz Jugo cikling kampanje iz Beograda, koja se javlja kao koorganizator „Ulica za bicikliste”. Kampanja „Ulice za bicikliste” sprovodi se svakog poslednjeg petka u mesecu od 5 popodne, kada njeni učesnici voze jedan krug po centru Beograda kako bi skrenuli pažnju na loš položaj biciklista u Beogradu. Radi se o jednoj od najranjivijih kategorija u saobraćaju, što zbog neodgovarajuće infrastrukture, što zbog izuzetno niske saobraćajne kulture (vozači automobila uglavnom nemaju razumevanja za bicikliste). Tradicija spontanog okupljanja i vožnje bicikala ukazuje na ove probleme i ugroženost biciklista. Ona će se nastaviti dokle god budu ugroženi – dok se ne naprave biciklističke staze i u starom delu grada poput onih na Novom Beogradu ili dok se ne obezbedi sigurnost biciklista na kolovozu primenom određenih mera, npr. smanjenjem dozvoljene brzine za automobile. Među njihovim zahtevima je i omogućavanje unošenja bicikala u autobuse i vozove, ali je stav nadležnih bio da to nije potrebno. Aktivisti iz Jugo cikling kampanje rade na svojim zahtevima kontinuirano i istrajni su u ovoj maratonskoj borbi Davida i Golijata.

Drugi dan skupa Ko gradi grad završen je predstavljanjem Ekspedicije INEX film iz Beograda, koju je predstavio Dobrica Veselinović. Reč je o samoorganizovanoj kolektivnoj akciji oživljavanja napuštene zgrade nekadašnjeg Inex filma koja okuplja pojedince i organizacije kojima je neophodan prostor za rad i kulturnu produkciju, a čiji su najčešće jedini resursi sopstveno znanje i volja. Inicijativa je nastala u martu tekuće godine, pozvani su ljudi koji bi mogli da budu zainteresovani i prvi sastanak je dogovoren za 20. mart. Oživljavanje zgrade odvijalo se narednih meseci kroz različite radne akcije poput akcija čišćenja, iznošenja šuta, oslikavanja prostora, ali i organizovanjem kulturnih manifestacija (npr. Pesničenje, koncerti, tribine, izložbe, projekcije filmova itd). Čuli smo da Ekspedicija Inex film istražuje mogućnosti samoorganizovanja, solidarnosti i uradi sam životne filozofije u Beogradu s početka 21. veka. Svaki učesnik Ekspedicije  predlaže i stvara sadržaje koji postaju deo kolektivnog napora da se ovaj prostor osposobi za stvaralaštvo i razmenu ideja. Dobrica je istakao i da se organizovanjem različitih događaja ljudi umrežavaju i da je bitno da se oni vežu za ovaj prostor, ali ne zbog prostora kao takvog, koji je privremena zona Ekspedicije, već zbog procesa koji se razvija u njemu. Saznali smo i da se pojavio vlasnik samog prostora koji je pre par godina kupio ceo objekat sa namerom da gradi stambenu zgradu ali je zbog krize to odloženo i vlasnik se saglasio da Ekspedicija Inex film nastavi da koristi prostor do daljnjeg. Trenutno se uvode struja i voda, zastakljuju se prozori i iščekuju nove akcije i događaji!