Izveštaj: NE DA(VI)MO BEOGRAD
U utorak 22. jula održana je javna sednica Komisije za planove o Nacrtu Izmena i dopuna Generalnog plana Beograda 2021. na koji je 21 institucija i 238 građana podnelo preko 1200 pisanih primedbi. Najveći broj ovih primedbi je zajednički sastavilo stotinjak stručnjaka i građana na radnom stolu u Kulturnom centru REX, 4. jula.
Ono što je jasno i letimičnim pogledom na ove izmene je da se one donose kako bi se omogućila realizacija projekta “Beograd na vodi”, odnosno kako bi se ugodilo interesima krupnog kapitala. Tako se bez ikakvog (zakonskog i stručnog) utemeljenja brišu i menjaju odredbe Generalnog plana iako se ništa drugo, osim pojavljivanja potencijalnog investitora, nije promenilo u uslovima koji su odredili njegov originalni sadržaj.
Pred samu sednicu, građani su se okupili ispred zgrade Gradske uprave u čijem suterenu se održavala sednica i isticanjem transparenata “Stop investitorskom urbanizmu” i pesmom “Beograde, Beograde” uz vođstvo hora Horkestar započeli dugu borbu za zaštitu javnog interesa. Zbog velikog broja zainteresovanih i male sale, svi koji su želeli nisu mogli da uđu u salu (iako je to jedinstvena prilika da se javna sednica čuje pošto je njeno snimanje zabranjeno).
Posle inicijalnog pozivanja na Poslovnik Komisije za planove sa obe strane stola, krenulo je čitanje primedbi i odgovora od strane obrađivača plana, Urbanističkog zavoda Beograda a podnosioci primedbi su mogli da daju dodatno obrazloženje. Na osnovu svega toga, Komisija za planove treba da definiše konačan oblik Izmena i dopuna Generalnog plana na zatvorenoj sednici. Ipak, brzo je postalo jasno da su odgovori obrađivača tipski i šturi, da ne uzimaju u obzir predočenu argumentaciju, a često ni elementarne osnove logike.
To je izazvalo negodovanje prisutnih i poziv da se omogući ozbiljnija rasprava o predmetu javne sednice. U svojim obraćanjima, građani pozivaju na stručnost, političku i etičku odgovornost, buduće generacije, neutemljenost izmena Generalnog plana, neopravdanost projekta Beograd na vodi i načina na koji se nameće. U prvih dva sata, atmosfera je burna sa puno aplauza i dobacivanja a predsedavajući (inače zamenik predsednika Komisije za planove), uz sitne intervencije, dopušta svakome da govori iako je struktura “primedbe i tipski odgovori” zadržana. Sednici je prisustvovao i Gradski arhitekta, koji je i predsednik Komisije, ali nije govorio (samo je na insistiranje prisutnih da bi po Poslovniku on trebao da vodi sednicu, rekao da je ipak nov i da ne bi)
Tipski odgovori koje smo dobili su sledeći:
Najčešći odgovor je bio da “primedba nije osnovana”, odnosno da Urbanistički zavod ne može na nju da odgovori. Ovo se dešavalo u dva slučaja: kada se primedba odnosila na deo plana koji nije bio predmet izmena i dopuna (regulisanje određenih parcela, restitucija, visina mostova i sl.) i kada je dovođen u pitanje pravni osnov za same Izmene i dopune Generalnog plana. I mada Urbanistički zavod zaista nije nadležan da ulazi u pravni osnov za izradu plana, ostaje pitanje ko jeste (odluku je donelo Privremeno veće koje više ne postoji) i zašto, pored velikog broja primedbi na ovu temu, Komisija nije našla za shodno da pozove nekoga ko može da odgovori na same primedbe.
Sledeći na listi najčešćih odgovora je bio onaj koji se odnosio na brisanje stavova u poglavlju “Savski amfiteatar, Prokop.” Bez obzira da li se primedba bavila konkursom, železničkom infrastrukturom, vizurama, saobraćajnicama, proporcijama javnih površina ili objektima javne namene i bez obzira na argumenntaciju, odgovor je uvek bio da se stavovi brišu zbog “detaljno prejudiciranih rešenja vezanih za buduću namenu prostora” kao da ideja planiranja nije da se nešto prejudicira i kao da stavovi koji se brišu tu nisu originalno dospeli na osnovu nekih, i dalje važećih, uslova i normi.
Primedba o uvođenju mogućnosti da se postojanje Železničke stanice Beograd i četiri koloseka može planom nižeg reda “promeniti ili ukinuti” je delimično usvojena tako što se izbacila reč “ukinuti” ali ne i problem da plan nižeg reda, suprotno zakonu i logici planiranja može da menja ono što je definisano višim planskim dokumentom.
Primedbe na prepuštanje izgradnje visokih objekata parcijalnoj analizi i arbitraži Komisije za planove nisu uvažene (osim dodavanjem kriterijuma koji bi trebalo da meri “doprinos zaštiti vizura i kultuno istorijski značaj”) obrazloženjem da je i ranije bilo moguće graditi visoke objekte na teritoriji celog grada a da se ovim to polje samo preciznije reguliše (što je posebno zabavan argument u svetlu toga da je Studija o visokim objektima ukinuta istog dana kada se pristupilo izmenama Generalnog plana).
Primedbe u vezi omogućavanja preparcelizacije za parcele na kojima su predviđeni ili postoje objekti javne namene, spomenici kulture i drugi objekti od javnog interesa su delimično usvojene tako da saglasnost za preparcelizaciju, u slučaju kad je reč o parcelama na kojima su spomenici kulture, daje Zavod za zaštitu spomenika kulture. Ostale parcela sa javnom namenom su prepuštene slobodnom usitnjavanju.
Na sve (osim jedne) primedbe koje su se odnosile na ukidanje obaveze međunarodnog konkursa za Savski amfiteatar kao celinu i na uvođenje mogućnosti da se obaveza konkursa izbegne odlukom Vlade odgovoreno je cinično da se time “ne isključuje mogućnost raspisivanja konkursa za te lokacije.” Apsurdnost ovakvog stava ilustrovana je analogijom sa ukidanjem obaveze pravičnog suđenja i branjenjem takve odluke time da je ostavljena mogućnost da do istog ipak dođe.
Izuzetak u odgovorima koji su se odnosili na konkurs došao je na primedbu da “Vlada Republike Srbije nema nadležnost da proglašava lokacije od značaja za Republiku Srbiju” na koju je Urbanistički zavod rekao da “nema ingerencije da procenjuje nadležnosti Vlade.” Izvlačanjem logičkih konsekvenci iz ovog stava, jasno je da Urbanistički zavod onda takvu odredbu nije ni mogao da stavi u plan koji potpisuje. Pitanje je samo da li Komisija za planove misli da ima ingerencije da proširuje nadležnosti Vlade.
Sednica je trajala preko 6 sati, ljudi su se vremenom osipali, članovi Komisije izlazili iz svoje uloge i pozivali prisutne da razumeju situaciju i da uvaže da onaj ko ima novac “ima pravo da postavi šahovsku tablu.” Vremenom govori postaju više politički i emotivno nabijeni ali ne manjka ni stručnih obrazlaganja ali i poneko čitanje poezije.
Nema mnogo izgleda da je Komisija za planove na zatvorenoj sednici u četvrtak 24. jula zauzela drugačiji stav od onoga koji je dao Urbanistički zavod. To sugeriše i insistiranje da predstavnica Društva arhitekata Beograda ne bude prisutna na ovom delu sednice, iako po Poslovniku na to ima pravo. I mada se čini da je svaki pokušaj odbrane javnog interesa u datim okolnostima osuđen na neuspeh, građani su velikim brojem primedbi i prisustvom na javnoj sednici pokazali da se ne mire sa takvom situacijom.
Možda je protivnik jači a borba duga i teška ali mi smo ti koji će živeti sa posledicama. Pred nama je još puno proceduralnih, pravnih i simboličkih instanci u kojima trebamo da reagujemo. Pored nas je još puno sugrađana koje treba ohrabriti da se uključe odbrani zajedničkih interesa. Beograd nema nikog drugog osim nas samih!
U subotu 7. decembra organizovali smo sastanak na kome je inicijativa Pametnija zgrada pokrenula sa formiranjem tima koji bi odgovorio na 
Prva lokacija na Savkom Vencu nalazi se u samom centru i prilično je velika, obuhvata prostor između Lomine, Balkanske i novoizgrađenih zgrada u Ulici Gavrila Principa. Na lokaciji ima nekoliko baraka predviđenih za rušenje u kojima i dalje žive ljudi, nekoliko nenastanjenih ruiniranih objekata, dečiji vrtić takođe predviđen za rušenje i jedan veći prazan plac koji gleda ka Lominoj, ali na kome verovatno nije moguće odmah graditi jer temelji počivaju na krovu auto perionice u lagumu koji izlazi na Ulicu Gavrila Principa. Na ovom prostoru nalazi se i nekoliko novijih objekata, poput konzulata Gabona, ali i dosta starih i prepoznatljivih objekata poput zanatskih radnjica u Balkanskoj, čiju pojavnost bi trebalo uključiti u budući projekat. Sve u svemu vrlo izazovna i kompleksna lokacija na kojoj bi bilo potrebno rešiti niz problema – od stambenog pitanja sadašnjih stanara do navale privatnih investitora koja se može očekivati u slučaju gradnje na ovako ekskluzivnoj lokaciji, a čije bi prisustvo u svakom slučaju trebalo anticipirati.
Naredna lokacija na Savskom vencu se ustvari podudara sa Romskim naseljem u Zvečanskoj ulici, koje se nalazi uz samu Kliniku za plastičnu hirurgiju u blizini Partizanovog stadiona. Ova lokacija nalazi se veoma blizu šireg centra grada, u slepom delu ulice, a i pored toga što je pokraj prelaza preko železničkog tunela deluje veoma mirno (nismo prisustvovali prolasku teretnog voza). Imajući na umu očigledan problem sa postojećim naseljem koje vlasti smatraju “divljim”, a u kome žive ljudi čije bi stambeno pitanje bilo potrebno rešiti stanovima ili kućama, a ne metalnim kontejnerima, komplikovanost ove lokacije postaje očigledna. Ovde je ceo zaplet kako angažovati opštinsku i gradsku administraciju da promišljaju ovako neplanski nastala naselja na način njihove infrastrukturne nadgradnje i integracije, a ne ignorisanja u pristupu ili eliminacije u planovima. Za Pametniju zgradu ovakva lokacija produbljuje pitanje jednakosti u nejednakosti, ili konkretnije – na koji način bi i ove ljude bilo moguće uključiti u inicijativu zajedničke stanogradnje.
Naša treća destinacija, na Zvezdari, bila je zatvorena tekstilna fabrika Kluz, u stečaju. Povod za obilazak ove lokacije bila je prošlogodišnja predizborna najava člana Gradskog veća u medijima, da se za fabriku Kluz traži mogućnost dogovora sa malim proizvođačima da nekoliko njih uzme delove objekta, a da se deo ka Bulevaru Revolucije pretvori u stambenu zonu. Očigledno, ovo je bila samo predizborna tema. Ispred same fabrike, obezbeđenje nas je ljubazno zamolilo da se ne vrzmamo previše oko kapije jer nema potrebe da prolaznici pomisle “da igra mečka” nego da bi bolje bilo da kontaktiramo stečajnog upravnika ili još bolje Agenciju za privatizaciju ukoliko smo zaintersovani za dalje informacije. U okviru farbričkog kruga se nalazi pet zgrada. Jedna je već prodata, tri zgrade su uglavnom prazne, dok se bivša kantina iznajmljuje prodavnici nameštaja. Baš ta zgrada, jedina detaljnije vidljiva sa ulice, najviše je privukla našu pažnju svojim pristupačnim dimenzijama i arhitekturom. Bilo bi veoma zanimljivo kada bi se pružila prilika za adaptaciju neke od ovih (ili ovakvih) zgrada u prostor za život i rad, čime bi im bio udahnut novi život, nova namena, novi smisao.
Našu mini-ekspediciju nastavili smo u pravcu Malog Mokrog Luga. Prvi plac od 5 ari, u Ulici Rade Kontića, ponudio nam je vlasnik koji je i sam veoma zaintersovan da se uključi u projekat Pametnija zgrada. Ipak, ovolika, standarna parcela za porodične kuće u ovom kraju, a uz to već okružena drugim kućama, veoma je malih dimenzija za stanogradnju koja bi uključila već broj ljudi. U blizini ove lokacije pogledali smo još jedan dosta veći plac, čija bi cena bila 2.700 evra po aru ukoliko bismo bili zaintersovani za čitavih 20 ari. Uz konkretne cene i dimenzije, diskusija je počela da postaje opipljivija.
Zaputili smo se ka petoj, finalnoj, lokaciji za ovu priliku. Reč je ovelikoj praznoj površini sa puno placeva od kojih je onaj na kojem smo zastali površine 60 ari na teritoriji opštine Zvezdara, na samoj granici sa opštinom Grocka. Teren se od puta, uz koji se nižu nedovršene kuće, spušta ka zaravni za koju pretpostavljamo da je deponija građevinskog otpada – šuta koji je prekrila zemlja i trava. U razgovoru sa ženom koja živi u blizini i koja je tu skupljala šipurak, saznajemo da je moguće da je ceo teren zapravo klizište koje se spušta ka potoku u samom dnu placa, ali i da je cena veoma niska, čak višestruko niža od prethodnog placa. Ova ili ovakva lokacija (parcela se nalazi na mnogo većem neizgrađenom terenu), je veoma zanimljiva i ima veliki potencijal, jer bi dala najveću slobodu prilikom implementacije osnovne ideje projekta: iznalaženje strategija i modela koji bi omogućili armiji od 200.000 podstanara da kolektivno rešavaju svoje stambeno pitanje.
Posle obilaska vratili smo se nazad u centar grada i seli da zajedno sumiramo utiske i razmotrimo mogućnosti. Zaključak nakon izlaska na teren je da u ovom trenutku postoje tri podjednako zanimljiva moguća scenarija na kojima bi trebalo dalje paralelno raditi. Prvi podrazumeva lokaciju u centru grada i “ugrađivanje” u već postojeći stambeni blok, vrlo verovatno uz intenzivnu ali komplikovanu saradnju sa opštinom – na primer opštinom Savski Venac, na jednoj od dve ponuđene lokacije ili, mnogo verovatnije, na nekoj lokaciji koja će tek biti ponuđena kroz pomenuti konkurs. Druga varijanta je preuređenje (dela) bivšeg industrijskog objekta kao što je Kluz, a treća izgradnja od nule, na potpuno praznom placu na obodu grada, gde trenuno ne postoji infrastruktura, ali na kome je moguće zamisliti izgradnju čak i čitavog zadrugarskog naselja. U svakom od ovih slučajeva, pred eventualne preduzetnike i zadrugare postavlja se isti zadatak: radikalno promišljanje koncepta projekta Pametnija zgrada (model stana za svakoga) i njegovo korišćenje radi rešenja parcijalnih ili grupnih stambenih problema.
Četvrti radni sto projekta PAMETNIJA ZGRADA, pod nazivom Jednakost u društvu nejednakosti, održan je 10. i 11. maja 2013. u Kulturnom centru Rex. Na tri prethodna susreta detaljno smo diskutovali i definisali preduslove i principe na kojima bi trebalo da bude zasnovana inicijativa za jedan drugačiji, redefinisani prilaz svima pristupačnoj zajedničkoj stanogradnji. Tema četvrtog susreta bili su izazovi učešća građana sa različitim startnim, pre svega ekonomskim pozicijama i koncipiranje modela zajedničke stanogradnje koja će i tu različitu početnu poziciju prinicipijelno uzeti u obzir. Time smo otvorili raspravu o tome na koji način bi jednakost bila ostvaraljiva u društvu nejedakosti u kojem živimo, i o odnosima nametnutim tržišnom logikom i principima, zbog kojih je mnogo naših sugrađana predaleko od rešenja stambenog pitanja. Kao i kako u datim okolnostima napraviti značajan iskorak ka prevazilaženju predubeđenja i stava da je razmišljanje o alternativnim modelima rešavanja stambenog pitanja uzaludno. U okviru ovoga radnog stola nastavili smo i da se praktično bavimo formulisanjem principa za funkcionisanje buduće stambene zadruge i pozvali učesnike da se pridruže proširenju organizacionog tima projekta.
PRVOG DANA, 10. maja 2013, na programu je bilo teoretsko-filmsko izlaganje Mogućnost jednakosti u društvu nejednakosti, koje je održao Tadej Kurepa, anarhosindikalista, politikolog i urednik bloga “Political Films“. Izlaganje je bilo ilustrovano odlomcima iz filmova: Sećam se (Amarcord, 1973), Matrix (1999), The Wobblies (1979), Akira (1988), Laka lova 2 (Snabba cash 2, 2012), Society(1989), Salo – 120 dana Sodome (1975), Convoy (1978), Za zemlju i slobodu (Land and Freedom, 1995), Priznanje (The Confession, 1970), O jagodama i krvi (The Strawberry Statement, 1970).
Od Tadeja smo čuli da društvo u kojem živimo ideolozi vladajuće klase proglašavaju društvom jednakih šansi. Međutim, treba postaviti pitanje jednakosti kako u kontekstu društvene strukture tako i u kontekstu pojedinca u toj strukturi. Na taj način dolazimo do pojma klase po sebi i pojma klase za sebe. Klasa po sebi znači da radnička klasa postoji kao takva, to je ono što je ona objektivno, dakle, ljudi koji su u društvenoj strukturi prinuđeni da prodaju svoj rad. Radnička klasa za sebe znači da je ona svesna svog položaja, da radnik uviđa da je njen pripadnik i da je svestan postojanja suprotstavljenih interesa sukobljenih klasa koji ne mogu biti prevaziđeni društvenim dijalogom, već samo strukturalnom promenom celog društva.
Čuli smo i upozorenje na uvek moguću opasnost da u društvu lažno-proklamovane jednakosti ne bude ni jednakosti ni slobode. To je primer nejednakosti u jednakosti, tipičan za leve totalitarne projekte. Rečima Bakunjina, sloboda bez socijalizma je privilegija manjine i nepravda, ali je socijalizam bez slobode ropstvo i brutalnost. U prilog tome pogledali smo insert iz filma Koste Gavrasa The Confession (1970), koji se bavi suđenjem Rudolfu Slanskom 1952. godine, odnosno staljinističkom torturom i isleđivanjem u montiranom sudskom procesu.
DRUGOG DANA radnog stola, 11. maja, otpočeli smo razmatranjem pravila stambene zadruge, koji su sastavili naši saradnici iz organizacije Pro Bono, zatim smo slušali izlaganje Dušana Grlje o ekonomiji jednakosti i tome da li je ona ostvariva ili makar zamisliva u postojećim okolnostima, da bi se potom sa ovim u obzir uzetim teorijskim znanjem ponovo vratili na predložena zadružna pravila. Na kraju smo planirali naredne aktivnosti u okviru PAMETNIJE ZGRADE.
Jedno od najvažnijih zadružnih pravila koje smo diskutovali u našem nacrtu je da član zadruge može biti samo lice koje nema rešeno stambeno pitanje, čime bi se sprečilo stvaranje profitera na račun zadruge, npr. da neko ko već ima par stanova ne bi mogao da kupi još jedan čijom bi daljom prodajom profitirao. Sa prethodnih susreta ostala je sporna sama definicija nerešenog stambenog pitanja. Sada je usaglašeno da se pod nerešenim stambenim pitanjem podrazumeva situacija u kojoj neko ili uopšte nema stan ili nema stan koji je adekvatan njegovim potrebama. Predloženo je da se koristi definicija nerešenog stambenog pitanja koja prati objektivne kriterijume (recimo, zakonski propisan broj kvadrata po članu domaćinstva), a ne subjektivne (nekome i stan od 100 kvadrata može da bude nedovoljan), kako bi ovaj pravilnik mogao da posluži kao primer i u komunikaciji sa državnim ili lokalnim vlastima. Pošto je projekat usmeren i na podizanje kvaliteta stanovanja, pod nerešenim stambenim pitanjem smatrao bi se i neadekvatan stambeni prostor u smislu loših uslova stanovanja (vlaga, manjak svetlosti), bez obzira na eventualno postojanje dovoljnog broja kvadrata. Razmotrena je i mogućnost da član zadruge tokom procesa izgradnje nasledstvom stekne nekretninu (reši stambeno pitanje), kao i mogućnost da u toku gradnje dobije decu. Predloženo je da se u obzir uzima faktičko stanje u trenutku sticanja članstva, i da je dobro razmišljati o prostornoj varijanti koja bi unapred ostavila otvorenu mogućnost dogradnje u slučaju proširenja domaćinstva (primer projekta grupe Elemental iz Čilea).
U tim okolnostima sa Zapada nam dolazi nova političko-ekonomska ideja – ideja komunizma. Ovoga puta ideje iz Marksovog Kapitalarevitalizuju se usled posledica finansijske krize iz 2008. godine, kada je kolaps banaka sprečen upumpavanjem novca građana (iz budžeta) u privatne ruke vlasnika velikih banaka. Nova ideja komunizma ne temelji se samo na obnavljanju marksističke političke ekonomije, već sadrži i jedan istorijski novitet – pojam zajedničkog (commons) – oko koga se artikulišu i ekonomski i politički aspekti te nove ideje. Možda je zato komOnizam bolji termin od komUnizma. U engleskom se pojam commons odnosi na specifičan svojinski odnos, zajednička dobra kojima svi pripadnici jedne zajednice raspolažu, dok pojam common označava obične ljude, svetinu koja mora da radi da bi preživela. Novi pojam zajedničkog podrazumeva reaktiviranje ne samo zajedničkih dobara (i sredstava za proizvodnju), zajedničkog upravljanja tim sredstvima, već i ideje ekonomske jednakosti.Zajedničko upravljanje zajedničkim dobrima ne proizvodi samo drugačije ekonomske odnose, nego i dovodi do nastanka jednog novog načina udruživanja i kolektivnog duha.
U diskusiji je ukazano da treba biti svestan da ne postoji idealan sistem odlučivanja za sva pitanja i za sve situacije. Moguće je i poželjno da postoje različiti načini odlučivanja za različita pitanja i u okviru iste zadruge, čak i u okviru iste zgrade (prosta većina, dvotrećinska većina itd.). Ne može se očekivati da svi budu zadovoljni rešenjima za neka ne toliko bitna pitanja (koja će biti boja fasade, na primer), ali je važno da se svi slože oko ključnih pitanja. Ako se radi o praktičnim pitanjima, ne mogu se odluke donositi jednoglasno – ako 30 ljudi bira između 3 lokacije, nemoguće je da svima podjednako odgovara ista lokacija. Važno je razvijati različite forme organizovanja i odlučivanja, a ne unapred zadati jedan kruti model koji će se primenjivati bez obzira na okolnosti. Pokrenuto je i pitanje prevazilaženja situacija u kojima se manjina suprotstavlja većini jer joj većinsko gledište nipošto ne odgovara. Jedan od predloga za tu situaciju je da oni koji se ne slažu sa donetom odlukom ne moraju da učestvuju u njenom sprovođenju, ali ne smeju da sprečavaju većinu da tu odluku sprovede.
Kada je reč o podeli nadležnosti, svi zadrugari bi trebali da odlučuju o započinjanju novog projekta (izgradnji zgrade). Posle toga, o projektovanju same zgrade, raspodeli stanova unutra zgrade itd., odlučivaće samo zadrugari koji će živeti u toj zgradi. Sa druge strane, svi članovi zadruge odlučivaće o pitanjima koja se tiču svih zadrugara, uključujući korišćenje zajedničkih sredstava. Nakon izrade projekta zgrade i odabira lokacije, zadrugar ulaže novac u stan određene kvadrature, a nakon uplate novca o njegovom trošenju odlučuje zadruga, ne pojedinici.
Prva sagovornica, Suzana Jovićević, generalna sekretarka 
Jedna od Suzaninih opaski ticala se nerealnosti cene stambenog kvadrata koju smo proračunavali na prvom radnom stolu Pametnije zgrade, jer je obračunata bez cene lokacije. Upravo zbog cene zemljišta, trenutno je najveći konkurentzadrugama država koja gradi socijalne stanove. Ova konkurencija je nelojalna jer država uvek ima povoljniju kombinaciju za dolazak do lokacije. Prema podatku koji je objavila Građevinska direkcija, proizvođačka cena kvadrata u naselju Stepa Stepanović je 1280 eura, što i jeste realna cena, dok je kvadrat zemljišta prilikom pribavljanja ove lokacije od vojske bio oko 180 eura, a pribavljanje lokacije u Beogradu inače iznosi između 400 i 500 eura po kvadratu.
Trenutno u Srbiji postoji nekoliko primera boljih stambenih zadruga koje su aktivne, dok prema evidenciji Privrednog registra postoji 254 stambene zadruge, znači velika većina nije aktivna. Činjenica je da je pomoć zadrugama očigledno potrebna, a Zadružni savez zahteva da država jače stane iza njih. Zadrugama danas najviše šteti neusaglašenost propisa i nepoštovanje zakona o zadrugama, što je boljka današnjeg pravnog sistema.
Između izlaganja, umetnica Vahida Ramujkić je učesnike radnog stola animirala vežbama čija je zamisao bila da se ispita funkcionisanje i rad individue u grupi i njeno mesto u kolektivu ali i da deluju stimulativno na individuu koja je deo jednog kolaborativnog projekta. Tako su prisutni napravili i prvi dijagram šta bi po njihovom mišljenu idealno trebala da zadovolji pametnija zgrada (po pitanju vizije, planiranja, realizacije i proslave poduhvata).
Otuda razmatranje odnosa između individualnih i kolektivnih interesa i prava ne može biti zaodenuto u apstraktan teorijski govor o istorijskom ili transistorijskom antagonizmu između različitih vrsta komunitarizma, s jedne, i liberalističkog i individualističkog razumevanja ljudskih prava, s druge strane, već potrebuje konkretne ekonomske i političke analize mehanizama uslovljenosti ovog odnosa koje razotkrivaju privid navodno “prirodnih”, spoljnih ili slučajnih okolnosti koje determinišu mogućnost, odnosno nemogućnost artikulacije indivudualnih interesa pojedinaca i društvenih grupa kao zajedničkih, kolektivnih interesa. (preuzeto iz apstrakta izlaganja)
Poslednji deo sastanka bio je posvećen živoj diskusiji pravilnika “pametnije” stambene zadruge koji su pripremile kolege pravnici iz organizacije Pro Bono i njihovom preciznom formulisanju. Dokument se nalazi na ovoj stranici, na kojoj možete davati i svoje komentare i predloge kroz koje ćemo nastaviti na sledećem radnom stolu, koji je planiran za 10. i 11. maj. Tada ćemo se detaljnije baviti i procenom vrednosti udela zadrugara različitih startnih pozicija i po kom modelu bi se vrednovali njihovi ulozi – novčani, nenovčani, uloženi rad, itd. i kako ovi principi postaju deo zadružnih pravila.