Strukturalnom promenom društvenog u privatno vlasništvo, sistematskom rasprodajom i uzurpacijom gradskog zemljišta i državnog stambenog fonda, život u gradovima u Srbiji u proteklih četvrt veka značajno je promenjen. Stanovanje je postalo stvar snalaženja, unosna investicija, jednima izvor prihoda, a drugima dug koji treba otplatiti. Kako bismo razumeli posledice odsustva stambene politike i svođenja stanogradnje na pravljenje profita, u okviru ovih otvorenih razgovora bavili smo se toksičnom stranom stambenog pitanja. Kroz presek brojnih situacija u kojima stanari: ostaju bez već uplaćenog stana, bivaju primorani da se isele iz zatrovanih zgrada, postaju žrtve nejasnih uslova kreditiranja, ostaju bez krova nad glavom zbog mega projakta ili žive u socijalnim stanovima za koji ne mogu da pokriju komunalije, analizirali smo mehanizme ovih situacija ali i načine na koji ti mehanizmi pokreću prevarane na organizovanje.

22. oktobar 2015. / 18.30 – 21

Učestvovali:

Ne da(vi)mo Beograd, Radomir Lazović i Andrija Stojanović
Stanari smeštajnih kapaciteta Trudbenika, Beograd, Stana Krstić
Blokce72.wordpress.com, Novi Beograd, Mladen Bogićević
Stanari naselja Kamendin u Zemun Polju, Beograd, Zorana Pavlović
Udruženje bankarskih klijenata Efektiva, Marko Vasić
Južni bulevar 128, Beograd, Branko Belaćević
Moderatori: Marko Aksentijević i Ana Džokić

Audio snimak: Toksično stanovanje  

(ilustracija: protest, Blok 72)

Izveštaj: Toksično stanovanje

Kako Beograd na vodi, najvredniji projekat stanogradnje kojim se država danas bavi, najbolje oslikava politiku i odnos države prema stanovanju, prvo smo čuli priču članova inicijative Ne da(vi)mo Beograd, Radomira Lazovića i Andrije Stojanovića. Pošto su se prijavili kao potencijalni kupci, oni su pokušali da „kupe” stan u okviru Beograda na vodi. Pozvani su u zgradu Geozavoda na „ekskluzivni prodajni događaj” uz to da sa sobom ponesu 1.000 evra za rezervaciju stana. Na događaju je bilo još sedamdesetak kupaca (predsednik Vlade Srbije izjavio je da je tog dana prodato 2.000 stanova), koji su mogli da pogledaju prototip stambenog prostora u prirodnoj veličini. Prodavci i hostese nisu imali adekvatne odgovore na konkretna pitanja koja su potencijalni kupci postavljali, npr. u vezi rokova izgradnje, kvaliteta stolarije i parketa, grejana itd. “Prevrtali su očima i odgovarali da će izrada biti najvišeg kvaliteta.” Svaki kupac je sa prodavcem mogao da razgovara najviše 20 minuta, a rečeno im je da će osim ove prve zgrade biti izgrađena još jedna slična, kao i hotel (do 2018.), a u blizini i šoping–mol i „kula” (za 4–5 godina). Članovi inicijative nakon toga su „izabrali” stan od 60 kvadrata na šestom spratu, bez pogleda na reku, sa cenom kvadrata 2.644 evra bez poreza, uz obaveznu garažu od 19.000 evra – ukupno oko 200.000 evra. Tražeći na uvid kupoprodajni ugovor, saznali su da to nije moguće i da u tom trenutku mogu samo da potpišu ugovor o rezervaciji, nakon čega imaju rok od dva dana za uplatu 1.000 evra naknade za rezervaciju. Ako u roku od dva dana ne uplate naknada za rezervaciju, rezervacioni ugovor se raskida, a ukoliko uplatu izvrše u roku od deset dana dobijaju kupoprodajni ugovor i tom prilikom plaćaju 10% vrednosti stana. Ukoliko tokom tih deset dana odustanu od kupovine stana, rezervaciona naknada se ne vraća, a 1.000 evra ostaje kompaniji Belgrad na vodi.

Prilikom rezervacije stana kupac se informiše i o dinamici plaćanja rata – obavezi da u definisanim intervalima uplaćuje određene iznose novca. Pošto je očigledno da zapravo kupci stanova u potpunosti finansiraju izgradnju po fazama, osnovno pitanje je zašto onda strani investitor učestvuje u profitu sa 68% i zašto se najvredniji deo Beograda poklanja nekome ko čak ni ne ulaže novac? Radomir i Andrija su zaključili da se prodaja stanova odvija u domenu spektakla dok je suštinski potpuno netransparentna, kao uostalom i ceo projekat. Ukratko, ovaj slučaj uklapa se u opštu situaciju u Beogradu i Srbiji, gde ne postoji politika stanogradnje, već samo interes pojedinaca čiji profit i špekulantske radnje država svesrdno omogućuje.

O problemima radnika Trudbenika, koji žive u stanovima na tri lokacije, govorila je Stana Krstić. Stavljajući akcenat na objekte na Konjarniku, ona je istakla da je gradnja tih stanova finansirana doprinosima radnika Trudbenika i da su ti stanovi građeni za njih. To su prvobitno bile barake, tako da su radnici uložili značajna sredstva da bi napravili pristojno mesto za život (neki su dogradili i po 20 kvadrata svojim novcem). Još 1995. godine pokušali su da ih otkupe, ali su odbijeni uz izgovor da ne postoje tehnički uslovi za otkup stanova (iako je nekoliko stanova ipak bilo otkupljeno). Nakon što 2005. godine država nije izašla u susret zahtevima stanara da se smeštajni kapaciteti izuzmu iz najavljene privatizacije, preduzeće je 2008. godine prodato firmi Monterra Dragana Kopčalića, koji je postao vlasnik i pripadajućeg zemljišta na kojem se stanovi nalaze. Njemu je zapravo namera bila da dođe do vrednog zemljišta, da sruši ove objekte i izgradi petospratne stambene zgrade radi prodaje. Zbog toga je odmah tužio za iseljenje sve porodice. U 90% slučajeva donete su presude za iseljenje, a bilo je i desetak pokušaja iseljenja.

Svi stanari su tuženi i za naknadu štete zbog korišćenja prostorija u kojima žive, a presude se kreću od 200.000 do 1.000.000 dinara iako su sve komunalije redovno plaćali i uprkos tome što im je grejanje isklučeno 2008. godine, struja 2011. godine, a vodu ne koriste sa vodomera Trudbenika. Zbog toga se ljudima veliki iznosi odbijaju od plata i penzija, čime ih država, uz to što pokušava da ih izbaci na ulicu, dovodi u nemoguću situaciju jer ih ostavlja bez ikakvih sredstava za život. Kopčalić je bio deo ekipe iz zvezdarske Demokratkse stranke koja je bila umešana u brojne sumnjive poslove. Nakon što je zapao u dugove, počeo je da rasprodaje svu imovinu, uključujući i firmu Monterra, koja je sad registrovana na Devičanskim ostrvima. Uprkos svemu tome, premijer Vučić je nedavno izjavio da u tom slučaju nema ničeg protivzakonitog i da ne postoji mogućnost krivičnog gonjenja.

Danas u stanovima na sve tri lokacije živi ukupno oko 80 porodica (250 ljudi) i to na osnovu rešenja o korišćenju privremenog smeštaja do konačnog rešenja stambenog pitanja. To znači da bi oni morali da imaju određena prava, ali kako su njihovi stanovi prodati kao deo imovine Trudbenika, sva njihova stečena prava su pogažena i ti stanovi se tretiraju kao privatno vlasništvo, a takav stav je nažalost zauzeo i Privredni sud.

O slučaju takozvanih „smrdljivih zgrada” u bloku 72 pričao je Mladen Bogićević, autor bloga Blokče72. Mladen je kupio stan na kredit u naselju koje je gradila Građevinska direkcija Srbije. Svih 700 stanova u naselju prodato je pre početka gradnje (po tržišnoj ceni od 1.300 evra po kvadratu) i tokom gradnje je sve delovalo obećavajuće. Mladenova zgrada useljena je početkom 2014. godine, a već par meseci kasnije stanari dve od šest zgrada počinju da se žale na jak smrad. Ubrzo se ispostavilo da su te dve zgrade tretirane otrovnim oplatolom (otpadnim uljima) u toku gradnje; kompletan beton je zatrovan, čišćenje je praktično nemoguće i jedino bezbedno rešenje je srušiti ih i podići nove zgrade. Uprkos neshvatljivoj izjavi direktora Instituta za javno zdravlje da povećane koncentracije otrovnih materija u vazduhu nisu opasne po život, ako se u tim stanovima ne provodi puno vremena, država je odlučila da te dve zgrade iseli i da njihovim stanarima dodeli 7 evra po kvadratu za iznajmljivanje stanova, dok se problem ne sanira.

Iako su u januaru 2015. stanari potpisali ugovor o rušenju zgrada, u julu 2015. je odlučeno da se one neće rušiti, a stanari ostalih zgrada (među kojima je i Mladenova) ostavljeni su sa dve otrovne zgrade u naselju. U mnogo većem problemu našli su se vlasnici stanova u te dve „smrdljive zgrade” (oko 200 porodica). Ukoliko odluče da kupe novi (drugi) stan, oni time gube pravo subvencije učešća (20%) na prvi stan, a pošto subvencija više ne postoji plaćaju i PDV i prenos apsolutnih prava pri kupovini tog drugog stana (ljudi iz najmanjih stanova u minusu su bar 10.000 evra). Od njih se traži da potpišu aneks ugovora, a onome ko odbije država prestaje da plaća novac za iznajmljivanje stana, pri čemu bi jedno domaćinstvo imalo oko 500 evra fiksnih mesečnih troškova (oko 200 evra za stambeni kredit, oko 200 evra za iznajmljivanje stana u kojem će živeti, oko 100 evra za komunalije za dva stana). Sve to treba izdržati devet godina, jer će toliko Građevinska direkcija Srbije uspeti da odlaže proces na sudu, za koji je izvesno da će ga građani (koji se za njega odluče) na kraju dobiti.

Iako se šteta meri stotinama miliona evra, za nastalu štetu zapravo ne postoji krivac – Građevinska direkcija Srbije podnela je tužbu protiv NN lica za ugradnju otrovnog oplatola, ali nikakva istraga nije pokrenuta. Situacija sa otpadnim uljima koja se koriste u u Srbiji koriste u građevinarstvu je vrlo problematična, jer se ne radi njegovo prečišćavanje i svako korišćenje oplatola je zapravo lutrija. Puka je slučajnost da li će neka zgrada koja je građena poslednjih godina u Srbiji biti opasna po život ili neće – moguće je dobiti oplatol koji je napravljen od otpadnih ulja iz Petrohemije (vrlo otrovan) ili od otpadnih ulja koja nisu toliko otrovna; moguće je da gradnja dugo traje zbog čega će otrov da izvetri, a moguće je i da se otrov oseti tek naknadno ukoliko se zgrada brzo završi. Mladen je zaključio da je uvek bolje kupiti plastične cevi i liti beton u njih nego koristiti oplatol ili bilo koji drugi premaz, jer se tu nikad ne zna na čemu smo.

Kako izgleda život u naselju Kamendin u Zemun Polju čuli smo od stanarke Zorane. U pitanju je naselje koje je gradio Grad Beograd, a jedan deo naselja namenjen je socijalnom stanovanju. Za socijalne stanove mogli su da konkurišu socijalno ugrožena lica (sa primanjima po domaćinstvu manjim od 60% srpskog proseka), lica raseljena iz nehigijenskih naselja, teški invalidi, lica kojima je potrebna tuđa nega i pomoć, a na bodovanje su uticali visina primanja, stručna sprema, godine staža. Zorana Pavlović je skupila puno bodova i stekla pravo da zakupi stan od 52 m2 na pet godina uz mogućnost produženja ugovora. U ugovoru stoji da se pravo na stan gubi ako se zakupnina ne plati tri meseca uzastopno, ali ne piše koliko su visoki računi za komunalije.

U naselju je naišla na brojne probleme zbog kojih joj je zdravlje dodatno narušeno. Pre svega, sam ugovor je obmana – on definiše uslove za socijalno stanovanje, a zbog previsokih cena komunalija ustvari se radi o tržišnim uslovima stanovanja. Takođe, u startu je napravljena razlika između takozvanih „platiša” (ljudi koji mogu da plate sve dažbine, neretko ljudi sa visokim primanjima za koje je nejasno kako su uopšte stekli pravo na socijalne stanove) i „neplatiša” (socijalno ugroženih koji ne mogu da plate dažbine i prežive sa preostalim novcem) – bitna je jedino platežna moć, a ne kako se neko ponaša (da li ugrožava druge).

Zorana godinu i po dana živi bez struje, u zgradi koja je napukla i u kojoj žive teški invalidi i psihijatrijski bolesnici, što čitavu situaciju okrutne ekonomske ugroženosti čini još bezizlaznijom i poraznijom, a pritisci koji se vrše na nju (dobijala je i po četiri puta uvećane račune) su “toksičniji od radioaktivnog zračenja”. Ona nema više novca ni za hranu, jer je za dve godine napravila dug od 4.000 evra za Infostan, zbog čega joj se odbija 2/3 penzije. Kako nije imala novca da plaća previsoke račune, tužena je od strane Grada za raskid ugovora (načula je da je pravi razlog revanšizam jer je bila aktivistkinja za prava žena i žrtava nasilja). Iako u trenutku otkaza nije dugovala ništa za zakupninu, već samo za komunalije, rečeno joj je da je dobila otkaz jer Grad može da radi šta god poželi i da je preterala kad se pobunila protiv terora kojem je izložena.

Potom smo od Marka Vasića, čuli o aktivnostima Udruženja bankarskih klijenata Efektiva, koje je pokrenuto 2011. sa ciljem da okupi građane koji su se našli u problemu jer su uzeli stambene kredite, i to ne samo u švajcarskim francima. Kredite u „švajcarcima” u Srbiji ima 22.000 porodica.

Marko je više puta upozorio da je bolje celog života ostati podstanar nego uzeti bilo kakav stambeni kredit (bez obzira na valutu). Ljudi znaju da banka, u slučaju neplaćanja rate na vreme, ima osnova da raskine ugovor i znaju da tako ostaju bez stana, ali uglavnom ne znaju da u slučaju gubitka stana moraju da plate i ostatak duga, niti su svesni da im taj dug mogu naplaćivati od redovnih primanja (tako ostaju i bez stana za koji su uzeli kredit i bez novca za iznajmljivanje drugog stana).

Da bi neko otplatio kredit, treba da ima konstantan posao u narednih 20–30 godina i da sve to vreme bude zdrav, a može se desiti i da teret kredita ostane na jednom od supružnika ako se   raziđu. Uzimanje stambenog kredita je zapravo čista lutrija – banka čini sve što može u svoju korist, a na štetu klijenta, jer je sistem napravljen za njih, a ne za nas. Marko je uzeo kredit u „švajcarcima” i ubrzo shvatio kako se banke ponašaju – prilikom sklapanja ugovora, platio je proviziju (2.000 CHF) za samo odobrenje kredita, kredit je dobio po najnižem kupovnom kursu banke, a rate je godinama plaćao po prodajnom kursu, a suočio se i sa protivzakonitim podizanjem kamatne stope sa 3.9 % na 6.9 % (umesto 350, mesečna rata je postala 570 evra).

Udruženje Efektiva dobilo je veliki broj sudskih sporova protiv banaka, a podneli su više hiljada tužbi. Naime, banke ne bi smele da primenjuju (kao zaštitu svog kreditnog plasmana) ni podizanje kamatnih stopa ni mehanizam valutne klauzule, a one to redovno i protivzakonito čine, koristeći član ugovora u kojem piše da „kamata zavisi od poslovne politike banke”. Kako je prema Obligacionom zakonu sve što je neodredivo pravno ništavo, klijent može da pobedi banku na sudu (presuđuje se da kredit bude beskamatan i da klijent vrati u ratama samo onaj deo kredita koji je dobio). Problem je što ti procesi predugo traju, a banka, nakon gubitka spora, uslovljava klijenta time da će mu refinansirati kredit samo ako se odrekne novca koji mu ona po presudi duguje. Udruženje Efektiva ne želi da uništi banke, već samo da ih primora da počnu da poštuju zakone. Cilj je da se ljudi koji su uzeli kredit u „švajcarcima” izjednače sa ljudima koji imaju kredite u evrima, odnosno, da banke ostvaruju običan profit, a ne ekstra–profit. O ovom problemu Efektiva je pregovarala sa Vladom Srbije; oformljeno je radno telo koje treba da pronađe rešenje za građane koji imaju kredite u „švajcarcima”, ali rešenje ni do danas nije pronađeno.

Prvi dan razgovora zatvorio je arhitekta Branko Belaćević, pričom o problemu u kojem se našao nakon kupovine stana u zgradi u Južnom bulevaru 128, koju je tek trebalo sagraditi. Radilo se o tržišnoj kupovini stanova. Radovi su napredovali po planu do 2008. godine kada je, zbog prevare od strane investitora, gradnja stala, a novca za njen završetak nije bilo. Buduće komšije su se udružile i nastupile jedinstveno, sa stavom da moraju pobediti investitora. Ušli su u zgradu, organizovali izvođenje preostalih radova i grupno podneli tužbu protiv investitora. Svaki vlasnik morao je da doinvestira svoj stan (10–20 % od sume koju su platili investitoru) i tu se donekle pojavio problem međusobnog (ne)poverenja, jer su ovi ljudi već jednom bili prevareni. Uprkos tome i postojanju različitih interesa stanara (neko je kupio stan radi izdavanja, a nekome je to jedini krov nad glavom), u toj fazi svi su bili jedinstveni. Uspeli su da pokriju različite aspekte delovanja (jer su među njima bili i pravnik i građevinac i arhitekta), da završe zgradu i da se usele.

Sve je bilo skladno dok je postojao zajednički (spoljni) „neprijatelj” – investitor. Međutim čim je investitor „pobeđen” (nakon 6 godina sudskog procesa, osuđen na dve godine zatvora) došlo je do podele među stanarima. Jedna grupa njih opredelila se za špekulaciju – cilj im je bio da na divlje dozidaju jedan deo zgrade. Prevareni ljudi postali su prevaranti, koji žele da izigraju sistem kako bi zaradili i pokrili svoje dodatne troškove. Rezultat toga je da je ulični deo zgrade skoro u potpuno sređen (svi stanovi su useljeni), dok dvorišni deo zgrade i dalje ima nedovršenu fasadu, stanove koji kisnu i očajne stanare. Branko je zaključio da su u ovoj priči najtoksičniji ispali ljudi, a onima koji žele stan poručio je da treba sami da ga grade, a nikako da ga kupuju.

U fokusu ovih razgovra su bili načini udruživanja građana u epohi povlačenja društva pred državom, kada je samoorganizacija jedini način suprotstavljanja ekstremnoj individualizaciji društva. O svojim iskustvima govorili su građani koji se udružuju u cilju zajedničkog rešavanja stambenih problema – kako bi organizovali život u stambenim zgradama, regulisali cene komunalija, završili nedovršenu zgradu, sprečili prinudna iseljavanja ili samostalno izgradili stambenu zgradu na principima uzajamne solidarnosti.

23. oktobar 2015. / 18 – 21

Učestvovali:

Stanari zgrade u Banjskoj 19, Beograd, Slavica Brđović i Milovan Vasić
Pametnija zgrada, Beograd, Ana Džokić i Marija Stanković
Udruženje radnika i prijatelja Trudbenika, Beograd, Vladimir Novaković
Regionalni centar za manjine, Jovana Vuković
Udruženje predsednika skupština stanara, Niš, Saša Kostić i Niška televizija, Nebojša Veličković
Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad, Zoran Gajić i Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad, Ozren Lazić
Moderatori: Ana Džokić i Ana Vilenica

Audio snimak: (Samo)organizacija i direktna akcija 

(ilustracija: protest Udruženja predsednika skupština stanara, Niš)

Izveštaj: (Samo)organizacija i direktna akcija

Prvo su o svojim aktivnostima govorili Slavica Brđović i Milovan Vasić, stanari zgrade u Banjskoj 19 na Zvezdari. Oni su jedni od mnogih koji su postali žrtve investitora, koji je uzeo novac za neizgrađene stanove, a zatim ostao bez novca upola gradnje i/ili nestao znatno pre završetka gradnje. Investitora su našli na osnovu preporuke i potpisali ugovore 2005. godine, a saznali su da je nestao krajem 2008. godine, ostavivši ih sa poludovršenom zgradom.

Kada su se pribrali, vlasnici stanova su shvatili da problem u kojem su se našli niko neće rešiti ako oni to sami ne učine. Od angažovanja novog investitora odustali su zbog rizika, pa su se samoorganizovali i komšijskom solidarnošću i zajedničkim naporom napušteno gradilište pretvorili u zgradu u kojoj može da se živi (zgrada ima 24 stana i 2 lokala). Okupili su vlasnike stanova i formirali skupštinu stanara, a najveći problem u samoorganizovanju bile su komšije koje nisu želele da učestvuju u zajedničkom poduhvatu, pa su ostali morali da daju 18% više novca kako bi pokrili i njihov deo. Radili su korak po korak; prvo su odredili koliko novca je potrebno dodatno uložiti po stanu, zatim su sredili fasadu i stolariju, uveli struju, vodu, telefon i kablovsku. Uselili su se u julu 2010. godine, mada zgrada ni danas nema upotrebnu dozvolu i ostalo je još dosta toga neurađenog – grejanje još nije uvedeno (nemaju podstanicu), garaže nisu sređene, nemaju lift niti protivpožarnu zaštitu. Među stanarima je bilo ljudi sa dosta iskustva koje su uneli u ceo proces; svako je sređivao svoj stan, a zajednički prostor su sređivali uporedo (pločice na stepeništu postavili su tek dve godine nakon useljenja).

Onaj ko je investitoru platio za stan 40.000 evra, morao je da uloži još 20.000 evra, što znači da ih je investitor prevario za dva miliona evra. Ipak, stanarima je najvažnije da su se brzo uselili, a novac koji su dodatno uložili već im se isplatio – veću sumu bi dali za petogodišnje iznajmljivanje stana, a veću štetu bi imali i da nisu dali novac umesto komšija koji nisu želeli da učestvuju.

Ana Džokić i Marija Stanković predstavile su inicijativu Pametnija zgrada, pokrenutu krajem 2012. godine u okviru platforme Ko gradi grad, kako bi se razvio alternativan stambeni model za sve ljude koji ne mogu da reše stambeno pitanje u tržišnim uslovima. Namera je bila da se uključe svi oni koji ne mogu da dođu do stana, bez obzira na razlog – i oni koji su zastrašeni primerima poput Banjske 19, i oni koji ne žele da uzmu stambeni kredit jer se plaše da neće moći da ga vrate, i oni koji nemaju nikakve izglede da dođu do stana (beskućnici, siromašni, nezaposleni).

Pokretači Pametnije zgrade su izračunali da stan može da se izgradi za trostruko manji iznos od onoga na tržištu (ne računajući cenu zemljišta), okupljanjem i gradnjom zgrade bez investitora, ulaganjem sopstvenog novca, vremena, znanja i veština. Logika Pametnije zgrade je da se ne ostvaruje profit, da stanari budu zajednički vlasnici čitave zgrade i da se ona otplaćuje njihovim mesečnim davanjima – prema modelu, mesečna davanja za stan od 40 kvadrata trebalo bi da budu oko 80 evra (uključujući i komunalije). Motivi zbog kojih se ljudi priključuju ovoj inicijativi su različiti: rešavanje stambenog pitanja, politički aktivizam po pitanju stanovanja, osećaj da se konačno radi ispravna stvar u struci (recimo, arhitekte koje su frustrirane postojećim projektima).

Cilj pokretanja Pametnije zgrade bio je da se razbije iluzija kupovine stana na tržištu, da se zamisli alternativna mogućnost koja poništava moto „svako za sebe” i da se oformi osnova solidarnosti između ljudi različitih primanja koji mogu da funkcionišu zajedno. Postignuta je saglasnost da bi za jednu takvu zgradu (optimalan početak bi bio 40 stanova) najprikladniji bio model stambene zadruge, koje je potrebno preosmisliti jer su od početka 1990–ih stambene zadruge postale akter na tržištu kao i svi drugi investitori.

Najveći problem sa kojim se inicijativa suočila jeste finansiranje celog projekta, jer u Srbiji ne postoji pravni okvir za formiranje etičke banke, tj. kreditnih zadruga, koje su ukinute 2006. godine, a koje bi itekako bile od koristi. Kako je za izgradnju zgrade neophodno postojanje određenih sredstava, a slaba su očekivanja pomoći institucija sistema, sledeći zadatak inicijative je iznalaženje rešenja za situaciju u kojoj su buduće komšije i beskućnici i/ili ljudi koji ne mogu da dobiju kredit.

Vladimir Novaković, predstavnik Udruženja radnika i prijatelja Trudbenika, govorio je o problemu prinudnih iseljenja sa kojim svakodnevno žive radnici Trudbenika, istakavši da se Udruženje solidariše sa borbom stanara protiv deložacija i da njegovi članovi fizičkim prisustvom sprečavaju iseljenja. Stanari su smeštaj u kojem žive izgradili uplaćivanjem novca u stambeni fond tokom radnog veka, a ti objekti su ipak prodati sa ostalom imovinom preduzeća.

Odmah nakon privatizacije 2008. godine svi stanari su tuženi za iseljenje, oni su odbili da se isele i počeli sa protestima ispred brojnih državnih institucija, ali im se niko od predstavnika države nikada nije obratio. Za vreme jednog protesta, februara 2010. godine, na minus 18 stepeni, direktor Agencije za privatizaciju dao je nalog da se stanovima na Konjarniku iseče struja. Udruženje je brzo preusmerilo demonstrante na tu lokaciju i u dogovoru sa sindikatima zapretilo da će, ako se ne vrati struja, blokirati Bulevar, nakon čega je struja vraćena za 4 sata.

Prethodnih godina bilo je dosta pokušaja iseljenja; prilikom jednog, socijalni radnik je upitao radnike Trudbenika kako ih nije sramota da brukaju državu, što je slikovit primer bezumlja celokupnog sistema. Do sada su zahvaljujući solidarnosti ljudi iseljenja sprečavana, ali teško je održati tenziju i spremnost ljudi na solidarnost kada oni dugo godina žive pod velikim pritiskom sudija i izvršitelja. Udruženje uskoro planira masovan protest pred vladom Srbije, jer osim članova kojima preti deložacija (80 porodica) ima i oko 1.200 članova kojima nisu isplaćene zarade. Važno je shvatiti da je solidarnost vrsta politike; onog trenutka kad pojedinac izađe na ulicu da spreči nečije iseljavanje, on ulazi u svet politike, suprotstavljajući se nakaradnim zakonima koji ne štite građanina, radnika, stanara. Vladimir je zaključio da je solidarnost ključ svega – dok branimo jedni druge, možemo da se odbranimo!

O iskustvima Regionalnog centra za manjine sa deložacijama govorila je Jovana Vuković i istakla da Centar teži da afirmiše stanovanje kao univerzalno ljudsko pravo. Međunarodni dokumenti postavljaju zahtev da svako ljudsko biće mora biti zaštićeno od izbacivanja iz svog doma ako će takvo iseljavanje rezultirati beskućništvom ili neadekvatnim smeštajem (kada prinudno iseljava, država krši zakon). Pravo na stanovanje je osnovno ljudsko pravo čije uživanje država mora da omogući svakom pojedincu, garantovano je dokumentima UN-a duže od 50 godina i podrazumeva da ako neko živi na nekom zemljištu dovoljno dugo i to zove svojim domom, niko nema pravo da ga odatle izbaci a da mu ne ponudi alternativni smeštaj, bez obzira u čijem vlasništvu je to zemljište. Centar se zainteresovao za pravo na stanovanje i pitanje deložacija zbog romske populacije, čija većina živi u neformalnim naseljima, koja su neadekvatna za život i konstantno podložna deložacijama. Međutim, pošto insistiraju na univerzalnosti prava na stanovanje, ne ograničavaju se na romsku populaciju, već pružaju pomoć i podršku svim ljudima koji su pogođeni prinudnim iseljenjima. Iz istog razloga neće podržati najavljeni zakon o zabrani prinudnih iseljenja jer je duh rešenja takav da štiti samo romsku populaciju, a ne sve građane.

Jovana je ukazala da su se institucije odnosile prema neformalnim naseljima kao prema komunalnom otpadu dok organizacije za zaštitu ljudskih prava nisu počele da se pojavljuju na mestima prinudnih iseljenja i da dokumentuju te slučajeve, nakon čega se odnos institucija postepeno promenio. Regionalni centar za manjine prvobitno se trudio da pruži pravnu pomoć ljudima, ali su brzo uvideli besmislenost toga (žalba ne odlaže izvršenje iseljenja i ljudi ostaju bez krova nad glavom). Zatim su počeli da se pojavljuju na lokacijama prinudnih iseljenja, da dovode medije, da svojim telima pokušavaju da spreče iseljenja, zbog čega su se suočili sa represijom policije (koja je protiv njih podnosila krivične prijave). Nakon početnog perioda konfrontacije, policija se vremenom navikla da postoje aktivisti koji dokumentuju i fotografišu. Fokus Regionalnog centra danas je adekvatan alternativni smeštaj za one koji se iseljavaju. Jovana je upozorila da je za samoorganizaciju nužno postojanje svesti pojedinca da on može da uđe u konfrontaciju sa državom bez posledica. Pošto Romi žive u strahu da njihove egzistencijalne okolnosti ne budu znatno gore nego što jesu, oni nisu spremni na konfrontaciju sa državom, tako da je samoorganizacija pripadnika romske populacije mnogo teža.

O verovatno najvećem uspehu na polju samoorganizovanja u skorijoj istoriji Niša govorio je Saša Kostić, predsednik Udruženja predsednika skupština stanara. On je istakao da je inicijalna kapisla koja je pokrenula ljude bilo povećanje cene grejanja 100% za nekoliko meseci, zbog čega mnogo Nišlija nije više moglo da plaća račune jer ne bi imali od čega da žive. Nakon što su ga komšije pitale po hodnicima zgrade kako da prežive, Saša je sa još dva predsednika skupština stanara počeo da animira ljude. Za dva dana okupili su još 26 predsednika i preko medija zakazali sastanak na kojem je napisana peticija gradskim vlastima i na koji je došlo 300 ljudi (od toga 250 predsednika skupština stanara). Pošto su znali da povećanje cene grejanja nije ekonomski opravdano, prvi zahtev je bio da se cena smanji – od pedeset stavki koje su uticale na cenu grejanja, bar njih deset (koje nesumnjivo podižu cenu grejanja) nije smelo da se uzima u obzir. Nakon što su protestima i pregovorima uspeli da spuste cenu na razuman nivo, postavili su gradskim vlastima i zahtev za „praznu stolicu” (jedno garantovano mesto) u nadzornom odboru JKP Toplana, što je takođe odobreno. Postigli su i da njihovi predstavnici prisustvuju očitavanjima potrošnje u podstanicama (jer su sumnjali da i tad dolazi do mahinacija). Sve rezultate postigli su zahvaljujući masovnosti – dok 500 ljudi nije izašlo na ulicu, gradska vlast ih nije primećivala. Nakon tih uspeha postali su uticajan faktor u gradu. Na početku samoorganizovanja pokretači inicijative išli su od vrata do vrata i animirali građane, a situacija se drastično promenila kada ih je podržala Niška televizija, zahvaljujući kojoj su probili medijsku blokadu. Dok građani nisu osetili da mogu da utiču na gradske događaje, bili su pasivni, a sada se masovno uključuju u televizijske emisije i komentarišu. Kako ljudi u Nišu nemaju nikakvo poverenje ni u jednu političku opciju, mnogi bi voleli da vide Udruženje kao opciju na narednim lokalnim izborima (oko 40.000 od 250.000 Nišlija aktivno podržava njihov rad). Ipak, konačan stav Udruženja je da ih ne zanimaju partijska borba, vlast i novac i da im je jedini interes da svojim delovanjem primoravaju vlast i javno–komunalna preduzeća da rade u korist građana.

Razgovore o samoorganizaciji i direktnoj akciji zatvorili su novosadski aktivisti Zoran Gajić iz Grupe za konceptualnu politiku i Ozren Lazić iz Inicijative za udruživanje skupština stanara. Oni su napomenuli da se za sada u Novom Sadu ne može očekivati ništa slično primeru iz Niša, jer Novosađani nisu neposredno egzistencijalno ugroženi u tako velikom broju kao Nišlije, niti ima pokušaja prevare od strane komunalnih preduzeća. Stanari u Novom Sadu su nezainteresovani i inertni i ne žele da učestvuju u radu skupština stanara. Oni očekuju od predsednika skupštine stanara da rešava probleme umesto njih, što dovodi do njegove profesionalizacije i svođenja skupštine stanara na ekonomsko mesto (a treba da bude političko).

Mesne zajednice su potpuno preuzete od političkih partija (i u savetima mesnih zajednica i u zborovima građana isključivo su članovi partija). Pošto u Novom Sadu nema pobune, nema ljudi na ulicama, a nema ni pristupačnih medija, Grupa za konceptualnu politiku je, u nameri da pokrene stvari, rešila da se projektno organizuje (jer im je potreban novac za aktivnosti) i tako su se udružili sa Centrom za nove medije_kuda.org, sa kojim osmišljavaju projekat Lokalne politike i urbana samouprava. Motiv koji ih pokreće je strepnja da neće imati gde da žive za 15–20 godina (poslednjih decenija su izgubili posao, u narednim će izgubiti i stanove). Iako organizuju tribine i događaje radi animacije komšija, problem sa kojim se susreću je podozrenje građana prema nevladinim organizacijama i udruživanju građana. Nemaju nameru da se organizuju partijski, jer smatraju da prave politike nema u partijama, već samo u udruženjima građana. Inicijativa za udruživanje skupština stanara je neformalni kolektiv koji održava mesne forume jednom nedeljno. To su otvoreni susreti stanara, koji su zapravo vid paralelne mesne zajednice, u čijem radu učestvuju srodna udruženja i inicijative. Na mesnim forumima se analiziraju problemi građana, donose odluke o načinu organizovanja, diskutuje o načinima donošenja odluke o nekom problemu ili o načinima pristupanja nekom problemu. Na mesne forume dolazi više od 50 ljudi, ali iz raznih delova grada; ne uspevaju da okupe 50 građana iz jedne mesne zajednice koliko je potrebno da bi se održao zbor građana u mesnoj zajednici. Pokrenuli su bilten Stanar u kojem artikulišu probleme kako bi animirali građane. Uprkos solidnoj organizacionoj mreži (umreženi sa srodnim grupama), ne postoji zainteresovanost šireg kruga ljudi jer ne nude rešenja za konkretne probleme građana.

U oktobru 2015. Ko gradi grad i Učitelj neznalica i njegovi komiteti organizovali su skup pod nazivom Tzv. STAMBENO PITANJE, kako bi smo kroz razmenu iskustva udruživanja stanara i povezivanje različitih stambenih situacije širom Srbije ovo važno, ali zapostavljeno pitanje vratili u središte društvenog interesovanja i dogovora. Kroz četiri radna stola – na teme Deložacije, Komunalne komunalije, Načini i iskustva samoorganizacije i (Pod)stanarstvo – pokušali smo da napravimo korak ka prevazilaženju principa “svako za sebe”, kao jedinog načina za rešavanje naših stambenih problema.

Pored radnih stolova organizovan je i dva otvorena razgovora na teme Toksično stanovanje i (Samo)organizacija i direktna akcija u okviru kojih je predstavljeno petnaest stanarskih incijativa i organizacija koje se bore sa posledicama svođenja stanogradnje na pravljenje profita, i pronalaze načinime udruživanja kako bi organizovali život u stambenim zgradama, regulisali cene komunalija, završili nedovršenu zgradu, sprečili prinudna iseljavanja, samostalno izgradili stambenu zgradu zasnovanu na principima uzajamne solidarnosti. Ovaj skup je ujedno bio i prvi korak ka artikulisanju ključnih tačaka borbe i izgradnje solidarnosti među različitim inicijativama za pristupačno i adekvatno stanovanje za sve.

Detaljne izveštaje sa svake od sesija, kao i audio snimke možete naći na linkovima iznad, kao i odgovore na “10 pitanja o stanovima i stanovanju” koje smo posle skupa dali za Politikin Magazin.

Politika Magazinu, 8. novembar 2015.

Da li veća solidarnost povećava šanse da se dođe do krova nad glavom?

Svi da se okuće

preuzmite članak u PDF formatu

Socijalnih stanova u Srbiji ima premalo, a troškovi stanovanja u njima su visoki. – Premalo projekata za najsiromašnije i to uglavnom od stranih donatora. – Mesečni izdaci za manje stanove ne bi smeli da iznose više od 15 procenata prosečnog prihoda domaćinstva

Šta su najčešći stambeni problemi u Srbiji? Prinudna iseljavanja, održavanje i upravljanje zgradama, cene komunalnih usluga, podstanari i njihova (ne)organizovanost. U poslednje vreme jačaju organizacije koje pokušavaju da zaštite stanare i prošire njihova prava, a javljaju se i inicijative i predlozi kakao da se kroz udruženja i stambene zadruge više i jeftinije gradi za sve one koji nisu u stanju da reše svoje stambeno pitanje na tržištu.

Jedan od skupova na kojem su dominirala ova pitanja održan je od 22. do 24. oktobra 2015. u beogradskom kulturnom centru “Reks” na inicijativu organizacija “Ko gradi grad” i “Učitelj neznalica” koji je okupio petnaestak udruženja koje se, svako na svoj način, bavi ovim problemom. Da bi se prevazišao dosadašnji princip “svako za sebe”, na samom skupu su preduzete zajedničke akcije solidarnosti i dogovorena dalja saradnja. Naši sagovornici bili su organizatori skupa „Takozvano stambeno pitanje” Ana Džokić, Ana Vilenica, Noa Treister, Ivan Zlatić, Tadej Kurepa i Marko Aksentijević.

1. Kakvi su problemi stanarima u socijalnim stanovima ako su već nekako došli do krova nad glavom?

Nakon raspada socijalističkog sistema stanogradnje, izgradnja stanova dostupnih neprivilegovanim delovima društva ne spada u prioritete ni jedne vlasti u Srbiji u poslednjih dvadeset pet godina. Bilo je nekoliko jednokratnih investicija, uglavnom u Beogradu, koje su pre svega pokrenute zbog oporavka domaće građevinske industrije. Realizovano je i nekoliko ad hok projekata koji su po pravilu pokrenuti na inicijativu stranih donatora. Sem što socijalnih stanova u Srbiji ima premalo, troškovi stanovanja u njima su tako visoki da ljudi koji žive od socijalne pomoći nisu u mogućnosti da istovremeno plaćaju obaveze u socijalnim stanovima i da prežive. Na skupu „Takozvano stambeno pitanje” smo od stanara iz naselja Kamendin u Zemun polju saznali da su cene komunalija u socijalnim stanovima tako visoke da obesmišljavaju sam koncept socijalnog stanovanja.

2. A samački hoteli koji su bili vrlo česti i popularan vid stanovanja?

Samački hoteli i slični smeštajni objekti bili su nekada uobičajen način na koji su velika preduzeća privremeno rešavala stanovanje radnika iz drugih gradova, dok ne budu u prilici da im dodele društvene stanove na trajno korišćenje. U privatizaciji društvenih stanova početkom devedesetih stanarima samačkih hotela nije bilo dozvoljeno da otkupe stanove u kojima su živeli, a nakon 2000. godine država je, prilikom privatizacija, prodala većinu samačkih hotela zajedno sa ostalom imovinom preduzeća. Ta preduzeća su danas ili u privatnom vlasništvu, ili u stečaju, a radnici i njihove porodice godinama žive pod svakodnevnom pretnjom prinudnog iseljenja, jer vlasnici i stečajni upravnici uglavnom planiraju da ove objekte prodaju.

U samačkim hotelima „Trudbenika“ i „Dvadesetprvog maja“ u Beogradu svedoci smo izrazito neljudskog postupanja prema stanarima samačkih hotela, kojima se isključuju struja i voda da bi sami napustili objekte. Mi smo sa skupa potpisali apel opštini Rakovica i Agenciji za privatizaciju da smesta omoguće da se stanarima samačkog hotela “Dvadesetprvog maja” uključe struja i voda, koji su im isključeni oktobra prošle godine, jer će u protivnom stanari provesti drugu zimu za redom bez osnovnih uslova za život.

3. Imaju li kućni saveti ulogu kakva se očekuje, čime se najčešće bave i koji su kućni saveti najorganizovaniji?

Skupštne stanara danas su uglavnom neoperativne. Održavanje stambenog fonda koji je u socijalizmu bio organizovan na principima solidarnosti danas je postalo individualna odgovornost vlasnika pojedinačnih stanova, a oni koji su devedesetih za male pare otkupili stanove koje su koristili dobili su velike probleme. Ovaj oblik sistematske individualizacije doveo je do međusobnog otuđenja i odsustva solidarnosti među stanarima. Kao rešenje nagomilanih problema danas se nudi prepuštanje upravljanja zgradama profesionalnim zastupnicima, što doprinosi daljoj atomizaciji stanara i definitivno je mnogo skuplje.

U poslednje vreme sve više je samoorganizovanih grupa koje su kroz različite oblike udruživanja stanara i organizovanja započeli manje ili više uspešne borbe za održivo stanovanje. U pitanju su, na primer, Udruženje predsednika skupština stanara iz Niša koji su se organizovali oko komunalnih problema, pre svega visine cene grejanja u Nišu i Inicijativa za udruživanje skupštine stanara iz Novog Sada koja je nastala iz projekta „Lokalne politike i urbana samouprava” na naselju Detelinara.

4. Računi predstavljaju opterećenje za budžet osiromašenih ljudi, gde je stanje najurgentnije?

Stanje je najurgentnije tamo gde je najveća nezaposlenost, tako da ne treba da čudi što je pobuna građana protiv visokih računa najviše uzela maha u Nišu. Jug Srbije je najžešće pogođen propadanjem industrije u procesu privatizacije, a Niš je kao najveća urbana sredina na jugu postao najveće žarište nezaposlenosti, siromaštva i bezizlaza.

5. Kako je u Nišu udruženje preraslo u pokret i počelo da se bavi drugim vidovima zaštite građana? Šta se o tome moglo čuti na tribini u Reksu?

Danas je jasno da je ekonomski položaj većine građana Srbije posledica upravo politike tranzicije i privatizacije, a ne grešaka i korupcije u njenom sprovođenju. U takvoj situaciji, kada se pojavi neka vaninstitucionalna grupa koja uspe da se organizuje i reši svoj problem, građani joj se priključuju sa poverenjem da će kroz širi front izvršiti pritisak na institucije i po drugim pitanjima. Pokret stanara u Nišu koji je nastao zbog visokih cena grejanja odlučio je da proširi svoju delatnost na druge probleme lokalne zajednice i otvorio vrata za sve građane Niša, a građani su u ovom pokretu prepoznali ozbiljnu društvenu instituciju oko koje ima smisla okupiti se i širiti je.

6. Kako je nastao takozvani fenomen „prazne stolice” u rešavanju stambenih problema građana?

Nedavno izvojevana „prazna stolica” u Javno Komunalnom Preduzeću „Gradska toplana Niš” rezultat je borbe pokreta stanara i njihovih pregovora sa lokalnom samoupravom. To rešenje predstavlja institucionalizaciju mesta i uloge pokreta stanara u kontroli rada JKP. Pristup informacijama od javnog značaja nije efikasan način da građani steknu uvid u politiku javnih preduzeća, jer im ne omogućava da razumeju pozadinu donetih odluka i da blagovremeno reaguju protiv štetnih odluka. „Prazna stolica” je mnogo efikasnije rešenje za uspostavljanje transparentnosti rada javnih preduzeća i bilo bi dobro ako bi se ono uspostavilo kao pravilo u celoj Srbiji.

7. Kakva je uloga mesnih zajednica u rešavanju komunalnih problema?

Tokom devedesetih godina celokupni sistem društvenog samoupravljanja je doživeo slom, te sa njim i komunalni sistem upravljanja koji je uključivao i mesne zajednice. Danas su mesne zajednice servis aktuelnih vladajućih patijskih struktura koje koriste ovu lokalnu instancu za uvežbavanje novog partijskog kadra i blokiranje komunikacije između građana i viših instanci vlasti.

Mesne zajednice danas ne vrše ni osnovnu funkciju prostornog servisa za lokalne inicijative građana, što potvrđuju predstavnici inicijativa koje su pokušale da od mesne zajednice dobiju prostor za svoje sastanke ili zborove građana. Prostorije koje bi trebale primarno da budu na raspolaganju stanarima okolnih zgrada okupirane su aktivnostima političkih partija i lokalnih partijskih predstavnika.

8. Kako deluju udruženja koja se bave pre svega stambenim kreditima i šta ona poručuju?

Suština problema građana koji su početkom ekonomske krize uzeli stambene kredite, i to ne samo u „švajcarcima” (kojih je oko 21.000), uglavnom je ostao nejasan i nepoznat onima koji nisu u njihovoj koži. Udruženje bankovnih klijenata „Efektiva”, protestvovalo je masovno već više puta i vodi više hiljada pravnih procesa sa ciljem da se građani zaštite od bankarskog monopola, to jest banaka koje kroz nejasne uslove kreditiranja određuju ljudske sudbine. Dublja poruka je da su krediti zamka iz koje je teško izvući se, i da je na kraju krajeva bolje biti i podstanar nego živeti sa kreditnom omčom oko vrata.

9. Kakvi su danas podstanarski problemi?

I kod zakupa stana su ekonomski problemi najveći. No specifičnost podstanarskih problema je u neregulisanosti odnosa između stanodavca i zakupca, kao iznenadno povećanje kirije, kratki otkazni rokovi, neprijavljena adresa stanovanja i narušavanje privatnosti. Ovo polje je zapravo zakonski uređeno ali se zakon ne primenjuje. Zakon o stanovanju predviđa otkazni rok od minimum 90 dana ali je on u praksi daleko kraći. Veoma mali broj podstanara ima potpisan ugovor, a kada imaju tu mogućnost na njih se po pravilu u celosti prebacuje teret poreza od 20 odsto. Država ovako gubi milione evra, a podstanari svoja prava. Važno je naglasiti da neuređeni odnosi neretko idu i na štetu stanodavaca koji imaju problema sa nesavesnim zakupcima.

Na samom skupu u Reksu smo se bavili mogućnostima podstanarskog organizovanja koje gotovo da ne postoji u Srbiji, iako podstanari predstavljaju ozbiljnu ljudsku i ekonomsku silu koja godišnje izdvaja stotine miliona evra samo za zakup stanova. Da li zbog individualne prirode odnosa između stanodavca i zakupca ili zbog vere podstanara da neće večno živeti u iznajmljenim stanovima, borba za prava podstanara je slabo načeta i nadamo se da ćemo u narednom periodu uspeti da okupimo ljude koji su zainteresovani za njen ishod.

10. Šta znači projekat „Pametnija zgrada”?

Inicijativu je krajem 2012. pokrenula platforma Ko gradi grad, a trenutno je u njen rad uključeno dvadesetak ljudi različitih profila sa prvenstveno egzistencijalnim i profesionalnim motivacijama. Pristup koji nudi „Pametnija zgrada” želi da prevaziđe model u kome se svako za sebe snalazi sam na tržištu i da iznađe novi model kolektivne stanogradnje zasnovan na saradnji i solidarnosti. „Pametnija zgrada” želi da ponudi način rešavana stambenog pitanja svima onima koji nisu u mogućnosti da se skuće na tržištu. Sam projekat je zasnovan na visokoj energetskoj efikasnosti (tako je jedino moguće ostvariti finansijski prostor za ulaganje u gradnju, umesto u račun za grejanje) i principu „uradimo zajedno”. Jedan od važnih principa „Pametnije zgrade” jeste pristupačna cena, to jest mesečni izdaci, koji za stan od četrdesetak kvadrata ne bi smeli da iznose više od 15 odsto prosečnog prihoda domaćinstva, što je oko 80 evra za stan i komunalije.

Za ovaj poduhvat stanogradnje, prema našim uvidima, najbolji način bi bio udruživanje kroz nove stambene zadruge. Stambene zadruge su u Srbiji bile prisutne i pre jednog veka, ali su u poslednjih dvadesetak godina „skliznule” u tržišne vode. „Pametnija zgrada” radi na osmišljavanju zadruge za 21. vek – kroz preispitivanje sistema individualnog vlasništva i profita.

Trenutno se radi na pronalaženju adekvatne lokacije za realizaciju prve zgrade, kaže Ana Džokić iz inicijative „Ko gradi grad” i dodaje:

–Pred nama su dva puta, jedan je onaj za koji je potrebno da neka od beogradskih opština, Grad ili država prepoznaju značaj ovakvog modela stanogradnje i zemljište ponude na upotrebu pod povoljnim uslovima, a drugi je onaj gde se zemljište po niskoj ceni nalazi kroz direktnu saradnju ili kupovinu od pojedinaca. Inicijativa ima svoje redovne sastanke i u radu mogu da učestvuju svi zainteresovani. Kada model bude zreo za realizaciju nadamo se da će se priključiti svi oni koji prepoznaju ovaj pristup kao moguće rešenje svog stambenog pitanja.

(u razgovoru sa novinarom Politike Dragoljubom Stevanovićem)