Oduzimanje stanova građanima koji nemaju novca da plaćaju usluge javnih preduzeća ili bankarske kredite, te iseljenje iz nelegalizovanih objekata ili smeštajnih kapaciteta preduzeća u stečaju je olako redukovano na rešavanje dužničko-poverilačkog odnosa, u kojima profitiraju privatni izvršitelji. Ovaj radni sto okupio je stanare koji su pod direktnom pretnjom prinudnog iseljavanja, i koji nemaju drugi krov nad glavom niti sredstva da ga obezbede. Učesnici su zajednički pokušali da formulišu nužni odgovor društva na ovakvu situaciju.

22. oktobar 2015. / 14:00 – 17:00

Učestvovali:

Stanari samačkog hotela Trudbenika, Beograd, Stana Krstić i Dragan Minić
Stanari samačkog hotela DMB-a, Beograd, Samailo Pantović
Stanari naselja Kamendin u Zemun Polju, Beograd, Milovan Pavlović
Sindikat zaposlenih radnika na određeno vreme Srbije, Niš, Miroslav Krstić
Regionalni centar za manjine, Marko Vasiljević
Moderatori: Ivan Zlatić i Tadej Kurepa

Audio snimak: Deložacije  

(ilustracija: protest, blok 72)

Izveštaj: Deložacije

Ivan Zlatić iz organizacije Učitelj neznalica i njegovi komiteti u uvodu je objasnio da problem deložacija proizlazi iz sukoba prava na imovinu i prava na stan. Naime, Ustav Republike Srbije kaže da je stan nepovrediv i nepovredivosti stana načelno daje prioritet u odnosu na imovinska prava. Na osnovu Ustava bi se moglo zaključiti da je pravo na stan(ovanje) važnije od imovinskih prava, tj. da veća prava ima osoba koja živi u stanu nego vlasnik tog stana (koji u njemu ne živi). U praksi je situacija drugačija, a razlozi zbog kojih se ljudi izbacuju iz stanova uglavnom su imovinske prirode. Dok, sa jedne strane, fizičkim prisustvom ljudi sam čin deložacije može biti spreči, sa druge strane, država preko privatnih izvršitelja (koji u ovim situacijama ostvaruju značajnu finansijku korist) naplaćuje dugovanja tako što ljudima oduzima veliki deo plate ili penzije, čime ih doslovno ostavlja bez ikakvih sredstava za život i tu, za sada, rešenja nema.

O problemima sa kojima se suočavaju prvo su govorili Dragan Minić i Stana Krstić, predstavnici radnika građevinskog preduzeća Trudbenik gradnja, privatizovanog 2008. godine (jedna od 24 sporne privatizacije). Novi vlasnik Dragan Kopčalić, ubrzo posle privatizacije, rasprodao je svu imovinu preduzeća, a radnike je otpustio. Od tada su učestali pokušaji iseljenja radničkih porodica koje već decenijama žive na tri lokacije – u samačkom hotelu u Bloku 70 na Novom Beogradu, u smeštajnim kapacitetima na Konjarniku i u Krnjači (oko 80 porodica sa 250 ljudi). Kopčalić je ignorisao važeće odluke organa Trudbenika iz 2006. godine da se izvrši prenamena ovih objekata u stambene zgrade i počeo da primenjuje razne vrste pritiska kako bi primorao stanare da se isele. Činjenicu da stanari račune nisu plaćali direktno komunalnim preduzećima, već Trudbeniku, Kopčalić je iskoristio da im nagomila dug za struju, vodu i grejanje (ne plaćajući te račune nadležnim firmama iako su stanari svoje obeveze uredno izvršavali), a sve sa ciljem da ih zbog duga izbaci iz stanova kako bi te objekte potom prodao. Trudbenik je završio u stečaju i problemi stanara su prešli u nadležnost stečajnog upravnika.

Dragan Minić, stanar samačkog hotela Trudbenika u Bloku 70, istakao je da su svi stanari prvo ostali bez posla, a zatim su uslovljeni da napuste svoje stanove, što su oni odbili, pošto im je to jedini krov nad glavom i smatraju da imaju pravo da tu ostanu. Već godinama žive pod konstantnom pretnjom prinudnog iseljenja, pokušaji deložacija su povremeni, ali uglavnom neuspešni zbog solidarnog odgovora stanara, njihovih prijatelja i građana koji ih podržavaju. Nadležni im na razne načine život u tom prostoru čine nemogućim, kako bi ih primorali da se isele. U leto 2015. im je isključena struja zbog duga koji su bili primorani da prihvate. Iako su svi redovno plaćali i kiriju i račune, sud je presudio da je svako od stanara dužan između 700.000 i 1.000.000 dinara. Trudbenik gradnjom sada upravlja stečajni upravnik, koji nastavlja sa iseljenjima da bi prodao samačke hotele i isplatio poverioce. Stečajni upravnik na različite načine pokušava da podeli stanare i da stvori utisak da nisu svi podjednako ugroženi. Npr. stanar jedne od 15 stambenih jedinica dobio je rešenje za iseljenje još pre četiri godine, dok pojedini ni do danas nisu dobili takvo rešenje.

Stana Krstić, koja živi u smeštajnim kapacitetima Trudbenika na Konjarniku objasnila je da većina stanara na Konjarniku ima rešenje o korišćenju tih prostorija i da u tim rešenjima ne piše da su oni dužni da ih napuste po odlasku u penziju, tj. prestanku radnog odnosa. Ipak, svi su tuženi za iseljenje i skoro 90% stanara je dobilo presude za iseljenje, mada ima drastičnih razlika u presudama za iste stanove (jedan sudija je odbio tužbu, drugi je naložio iseljenje). Osim tužbe za iseljenje, svi stanari tuženi su i za naknadu štete zbog korišćenja prostorija u kojima žive (jer navodno nemaju pravo na to). Izvršitelji su po presudama, preko banaka, krenuli u prinudnu naplatu. Kako bi ih primorali na iseljavanje, grejanje im je isključeno 2008. godine, a struja 2011. godine, ali su pomoću veza uspeli da je ponovo uvedu (što ih je dodatno koštalo 1.700 evra po stanu). Reč je o ljudima koji nemaju gde da odu, iako su ceo radni vek proveli u Trudbeniku. Zato umesto termina samački hotel, baraka, smeštajni kapaciteti treba insistirati da su to radnički stanovi koje su radnici stekli svojim radom i izdvajanjem u zajednički stambeni fond.

O sličnim problemima govorio je Marko Živković, stanar samačkom hotelu preduzeća u stečaju 21. maj iz Rakovice. Iako su se stanari tog objekta legalno uselili pre 20–40 godina, ispoštovali sva pravila kuće, plaćali račune i kiriju godinama, tuženi su zbog enormnih dugova koje oni nisu napravili već su nastali nemarnošću (ili namerom) države. Već godinu i po dana nemaju ni struju ni vodu, a institucije kojima su se obraćali ne reaguju. Naime, Opština Rakovica i Crveni krst Rakovica su nakon poplava u maju 2014. u prazne stambene jedinice u objektu uselili na nekoliko meseci ljude pogođene poplavama. Dug za struju i vodu koji je napravljen u to vreme trebalo je da izmiri opština Rakovica, ali nije to učinila, zbog čega je ceolom objekatu isključena struja i voda.

I u slučaju Trudbenika i u slučaju 21. maja je reč o deložaciji drugim sredstvima, jer stanari nisu fizički izbačeni iz stanova, već se stvaranjem izrazitno nehumanih uslova za život primoravaju na samoiseljenje. Ovo su jasni primeri surovog postupanja i flagrantnog kršenja ljudskih prava od strane države i novih vlasnika, kao i veštačkog generisanja duga, jer su stanari dovedeni u situaciju da plaćaju dugove koje nisu napravili i to tako što im se direktno odbija novac od plata ili penzija, zbog čega im je ugrožen i sam život. Sve što ovi ljudi žele je da ostanu u tim stanovima, uz plaćanje kirije koju firma odredi, dok firma (država) želi da ih izbaci iz objekta po svaku cenu, svesno ignorišući činjenicu da oni nemaju gde da odu. U vezi sa situacijom stanara samačkog hotela 21. maj, učesnici skupa Tzv. stambeno pitanje potpisali su tri apela: Opštini Rakovica (da uvede struju i vodu), Agenciji za privatizaciju (da nađe rešenje koje neće rezultirati iseljenjem ljudi) i pošto ovi apeli nisu urodili plodom, pre nekoliko dana i Siniši Malom, Gradonačelniku Beograda.

Marko Vasiljević iz Regionalniog centra za manjine, organizacije koja se, između ostalog, bavi i promocijom prava na stanovanje i sprečavanjem prinudnih iseljenja, istakao da su prethodnih godina zabeležili 20 kolektivnih prinudnih iseljenja u Beogradu, kojima je raseljeno oko 2.800 ljudi (mahom iz neformalnih naselja). Tokom ovih iseljavanja uočili su brojne povrede prava: iseljenja se vrše noću, bez odgovarajućeg obaveštenja, bez sudske odluke, uz pretnje roditeljima da će im deca biti oduzeta i slično. Kod ovakvih iseljenja, država po pravilu ne obezbeđuje alternativni smeštaj prinudno iseljenima, iako je to njena obaveza. Ona proizlazi iz činjenice da je Republika Srbija potpisala međunarodne ugovore (koji su po snazi odmah ispod Ustava), poput Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji zabranjuje prinudna iseljenja (osim onda kada ih je nemoguće izbeći – na primer, iz bezbednosnih razloga) i propisuje da nijedno iseljenje ne sme da rezultira beskućništvom, odnosno, da je država dužna da obezbedi adekvatan smeštaj ljudima koje iseljava. Međutim, organi državne uprave ne uzimaju u obzir međunarodno važeće standarde ljudskih prava, iako su oni deo našeg pravnog sistema, te prema tome, obavezujući.

Regionalni centar za manjine je zagovarao usvajanje zakona koji reguliše pitanje prinudnih iseljenja, a koji bi obezbedio pravnu zaštitu ljudi koji su pogođeni deložacijama. Marko je istakao da je avgusta 2015. godine podneta prva radna verzija tog zakona, a posle skupa Tzv. STAMBENO PITANJE (u novembru 2015.) objavljen je Nacrt zakona o stanovanju u kome su ova prava samo delimično uključena (videti komentar Ivana Zlatića u Danasu).

O problemima stanara naselja Kamendin u Zemun Polju govorio je stanar Milovan Pavlović. U okviru projekta socijalnog stanovanja, preko Centra za socijalni rad, socijalno ugroženim licima u najam na pet godina ponuđeno je 176 stanova iz tzv. programa 1.100 socijalnih stanova. Mesečni zakup prvobitno je iznosio 1.900 dinara, ali je vremenom cena komunalija dostigla ogromne cifre, što stanari nisu mogli da izmire od iznosa socijalne pomoći. Koristeći pravo da iseli stanara koji ne plati troškove stanovanja tokom 3 uzastopna meseca, Grad Beograd i Infostan su tužili jedan broj ljudi za iseljenje ili za naplatu duga. Osim što žive pod permanentnom pretnjom prinudnog iseljenja, stanari nemaju sredstva za život jer su im primanja blokirana zbog dugova.

O inicijativi vezanoj za izvršenja koja pokreću javna preduzeća radi naplate potraživanja (dugova) od imovine građana govorio je Miroslav Krstić, predstavnik Sindikata zaposlenih radnika na određeno vreme Srbije. On je ispričao kako su masovno izašli na ulice Niša, udruženi sa srodnim organizacijama, i podneli zahtev za hitno preduzimanje mera kojima bi se zaštitile socijalno ugrožene kategorije stanovništva od postupka izvršenja. Ta izvršenja od 2012. godine sprovode privatni izvršitelji za račun javnih komunalnih preduzeća, bez sudskog postupka, što nije praksa u Evropskoj uniji. Privatni izvršitelj nije sudija i neustavno su mu dodeljena sudska ovlašćenja. Važno je da građani koji se nađu u ovoj situaciji nekako izdejstvuju sudsku parnicu, jer bez učešća suda oni nemaju nikakvu šansu protiv izvršitelja koji imaju ovlašćenje da im blokiraju primanja radi naplate dugova. Miroslav je još istakao da pored zakona o izvršenju, treba insistirati i na donošenju zakona o imovinskom cenzusu, na osnovu kojeg bi se izradile socijalne karte porodica i obezbedila socijalna zaštita ugroženih lica, umesto što se blokadom primanja i/ili (pretnjom) oduzimanjem stanova guraju u bezizlaznu situaciju.

Na ovaj skup pozvani su i predstavnici Društva sudija Srbije, kako bi dali perspektivu pravosuđa na pomeranje nadležnosti iz suda ka privatnim izvršiteljima. Iako se nisu odazvali, u pisanom odgovoru na poziv istakli da sprovedenu privatizaciju procesa izvršenja vide kao problem.

Nakon pojedinačnih izlaganja usledila je diskusija sa ciljem iznalaženja pravaca zajedničkog delovanja. Da bi se nešto korenito promenilo u konkretnim situacijama, učesnici skupa odlučili su da se zajednički aktivno uključe u proces donošenja novog Zakona o stanovanju i održavanju zgrada (videti primedbe na Nacrt zakona kolektivno podnete 7. decembra 2015.). I da u konkretnim situacijama deložacije daju solidarnu podrška različitim grupama, da masovno učestvujemo u zajedničkim apelima i pritiscima, sve dok ne izdejstvujemo promenu zakonskih rešenja.

Bilo je reči i o mogućnosti pokretanja tužbe pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Ako neko u slučajevima prinudnih iseljenja donese rešenje za koje ne postoji delotvorni pravni lek, može se neposredno tražiti privremena mera Evropskog suda za ljudska prava, koji je do sada u takvim situacijama zahtevao da se iseljenje obustavi. Čuli smo i da pojedine sudije imaju stav da nikoga ne iseljavaju iz stana jer smatraju da mora da se poštuje potpisana međunarodna konvencija o ljudskim pravima.

Zajednička platforma, pokrenuta tokom samog skupa, treba da postavi stvari tako da bude jasno da se ovde radi o borbi za socijalna prava, za goli život, za egzistenciju. Bez obzira zbog koje obaveze se ljudi suočavaju sa iseljenjem (dugovi prema javnim preduzećima, dugovi prema bankama ili nešto treće), u pitanju je ista borba sa jedinstvenom porukom – da se svakome mora garantovati pravo na krov nad glavom.

Održavanje zgrade i grejanje samo su neki od troškova stanovanja koje je teško namiriti, kako zbog široko rasprostranjenog siromaštva, tako i zbog nejasnih odnosa između individualnog i zajedničkoh vlasništva. Polazeći od napora koji daju plodove od Niša do Novog Sada, na radnom stolu Komunalne komunalije bavili smo se zakonodavnim okvirom za održavanje zgrada, dometima pokušaja građanske kontrole javnih komunalnih preduzeća, kao i kapacitetima postojećih energetskih sistema i njihove potencijalne alternative.

23. oktobar 2015. / 13 – 17

Učestvovali:

Udruženje predsednika skupština stanara, Niš, Saša Kostić
Aleksandar Macura, analitičar energetskih politika
Centar za nove medije_kuda.org, Novi Sad, Zoran Pantelić
Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad, Branislav Kozarčić
Društveno odgovorna mreža ANLI, Aleksandar Milošević
Centar za primenjene evropske studije, Srđan Đurović
Moderatori: Marko Aksentijević i Noa Treister

Audio snimak: Komunalne komunalije, 1. deo 
Audio snimak: Komunalne komunalije, 2. deo  

(ilustracija: protest Udruženja predsednika skupština stanara, Toplana Niš)

Izveštaj: Komunalne komunalije

Skupu se prvi obratio Saša Kostić iz Niša, predsednik Udruženja predsednika skupština stanara i vlasnika privatnih zgrada, istakavši da je Udruženje nastalo u februaru 2015. godine. Inicijalna kapisla koja je izazvala reakciju brojnih građana bila je eskalacija niških računa za grejanje (koji su porasli 100% u odnosu na novembar 2014.) i nemogućnost velikog broja nezaposlenih i siromašnih građana da ih plaćaju. Bez sudskih procesa, ljudima su na vrata dolazili privatni izvršitelji, a oni su brzo uvideli da su udruživanje i samoorganizovanje jedini način da se tome odupru.

Do velikog rasta cene grejanja došlo je zbog prelaza sa naplate po kvadratnom metru na naplatu po utrošku, a da za tu promenu nisu postojali uslovi – niti je bila promenjena infrastruktura (automatizacija u podstanicama) niti su stanovi imali odgovarajuću stolariju (koja dosta utiče na temperaturu u stanu). Suočeni sa mogućnošću da ostanu bez stana zbog dugova za grejanje, građani su odlučili da se isključe sa mreže daljinskog grejanja jer nemaju novca da ga plaćaju. Kako je politika grada bila da ne postoji mogućnost isključenja sa mreže (jer se navodno kupovinom stana sa centralnim grejanjem automatski preuzima i obaveza njegovog plaćanja), nastao je otvoren sukob sa gradskim čelnicima.

Udruženje je organizovalo masovne proteste, okupilo dosta stručnjaka i dobilo veliku medijsku pažnju i podršku. Utvrdili su da zakon nigde decidirano ne brani da se pojedinac isključi sa sistema za daljinsko grejanje i zauzeli stav da će se svi kolektivno isključiti sa sistema i sami snaći za grejanje. Nakon istrajnosti u masovnim protestima i kampanji, gradska vlast je omogućila privremeno isključenje sa mreže (za koje sada toplana pokriva sve troškove), a biće moguće i trajno isključenje (nakon sudskog postupka za raskid ugovora). Isključenje sa sistema može biti kolektivno (isključi se cela zgrada i napravi sopstvenu kotlarnicu) i individualno (otkače se radijatori u stanu, a sistem u zgradi se ne dira). U drugom slučaju pojedinci sami odlučuju kako će se grejati, uz ogradu da su uslovljeni infrastrukturom zgrade (da li postoji funkcionalan dimnjak, da li je adekvatna elektroinstalacija u zgradi i slično). Udruženje je za kratko vreme postalo dosta uticajno – za mnoga gradska pitanja sada se traže njihovi predlozi i uvažava njihov stav. Saša je zaključio da je sistem čvrsto povezan i da njegovi delovi ne popuštaju pred pojedincima, ali da sistem puca kada je suočen sa velikim brojem udruženih građana i da rezultata ima samo ako postoji jedinstvo u narodu. Takođe, kada u Nišu hiljade ljudi izađu na ulice i kažu „vi iz toplane nas potkradate”, važno je da se ljudi podignu i u drugim gradovima sa sličnim problemom i zauzmu isti takav stav prema svojim lokalnim strukturama.

Aleksandar Macura, analitičar energetskih politika, ukazao je da je pitanje sistema daljinskog grejanja vrlo složeno i da je glavni problem tog sistema tehnološki. Naime, daljinsko grejanje, po definiciji, nije i ne bi smelo da bude pretvaranje komercijalnog goriva u toplu vodu (što je slučaj u celoj Srbiji) već je način da se iskoristi ili toplota koja je nastala u nekim drugim procesima (industrijskim ili procesima proizvodnje električne energije) ili lokalno raspoloživa obnovljiva energija. U Srbiji se pak spaljuju uvozna fosilna goriva i iz njih se pravi topla voda – proizvodnja toplote u Srbiji je među najskupljim u Evropi i ona je ekonomski neodrživa jer se za grejanje koriste gas i mazut koji su preskupi. Iz toga proizlaze svi drugi problemi poput neefikasnosti ili neopravdanih troškova. Država se načelno ne bavi ovim problemom, a on prevazilazi znanja i mogućnosti političara na lokalnom nivou koji su za to zaduženi. Do pre 5–6 godina to nije bila politička tema, međutim, eskalacija problema nastaje sa prelaskom sa merenja po kvadratnom metru na merenje po utrošku, jer se tada videlo koliko to zapravo košta, a to prosečan građanin Srbije ne može da plati. Zbog toga zatim nastaje i problem sa izvršiteljima. Prelaz na merenje po utrošku pravda se evropskim preporukama, iako one zapravo kažu da se merenje po utrošku može uvesti samo tamo gde je to ekonomski opravdano, a u današnjoj, ekonomski devastiranoj Srbiji svakako nije.

Zoran Pantelić, iz novosadskog Centra za nove medije_kuda.org, koje je između ostalog fokusirano i na probleme održavanja zgrada i svih pratećih troškova, ukazao je da su inicijativu započeli spontano pre dve godine i da su se koncentrisali na propitivanje kapaciteta političkog udruživanja stanara i njihovu moguću snagu da utiču na promenu celokupne postojeće komunikacije sa gradskim vlastima. Građani lokalne zajednice su ih prvobitno (pogrešno) prepoznali kao agenciju za rešavanje pojedinačnih problema, jer inicijativa ima za cilj da pomogne udruživanju komšija i stanara kroz susrete i razgovore. Ipak, često se suočavaju sa činjenicom da su međuljudski odnosi unutar skupština stanara loši jer su stanari često međusobno posvađani i inertni.

Branislav Kozarčić, iz Inicijative za udruživanje skupština stanara Novog Sada, koja se bavi problematizovanjem organizovanja na lokalnom nivou, istakao je da se društvo povuklo pred državom i da su samoorganizovanje i solidarnost jedini način da se nešto učini u doba ekstremnog individualizma, frustracije i nezainteresovanosti građana. Oni su usmereni ka podsticanju stanara da formiraju skupštine tamo gde one ne postoje i ka udruživanju postojećih pošto država ne obezbeđuje održavanje stambenih zgrada – ne daje ni povoljne kredite ni subvencije za velike investicione radove.

Aleksandar Milošević govorio je o Društveno odgovornoj mreži ANLI, koja je započela aktivnost pre tri godine insistiranjem na jačanju finansijske samostalnosti zgrada. U tu svrhu organizovali su skupljaje ambalažnog i elektronskog otpada po zgradama. Skromna sredstva koja se zarade prodajom otpada, dele se pola-pola između fonda za održavanje zgrade i zajedničkog fonda mreže. Aleksandar je istakao da sve dok se ljudi ne angažuju i ne organizuju, država će im uzimati sve što može, kao i da pojedinačne žalbe i inicijative nemaju nikakve šanse za uspeh, dok određeni izgledi postoje samo ako je udruženo bar 100–200 zgrada.

Čuli smo i Srđana Đurovića iz Centra za primenjene evropske studije, koji se bavio partijskom „privatizacijom” javnih preduzeća i načinom na koji se njima upravlja u Srbiji. Srđan je istakao da se javna preduzeća osnivaju da bi zadovoljavala javni interes (interes svih građana) ali da u našoj praksi postoji problem lošeg upravljanja tim preduzećima – ona su prepoznata kao žarišna tačka nedokazive korupcije jer vlada kao vlasnik preduzeća postavlja sve upravljačke organe koje niko ne kontroliše. Politička odgovornost za njihovo poslovanje ne postoji, pošto celokupna politička elita učestvuje u „podeli kolača”. Srđan je ukazao da vlada treba da postavlja ciljeve javnom preduzeću (koji kvalitet usluge se traži, kome je sve usluga dostupna), njegovo funkcionisanje ne mora nužno da bude profitabilno (jer postoje i neekonomski ciljevi poput dostupnosti usluge svima), ali je bitno da preduzeće ne pravi astronomske gubitke, što se u Srbiji dešava zbog izostanka kontrole upravljanja. Neki zbog toga idu u drugu krajnost tražeći privatizaciju svih javnih preduzeća, ali time se problem ne rešava – kvalitet pružene usluge ne zavisi od tipa vlasništva (državno ili privatno) već je ključan način na koji se upravlja sistemom koji pruža uslugu, tj. moraju se uspostaviti određeni mehanizmi kontrole. U tom procesu presudna je uloga građana koji se moraju nametnuti kao politički akter koji zahteva odgovornost (lokalni funkcioner nema kud kada mu pod prozor dođe par hiljada ljudi). Jedan mogući pravac delovanja je oživljavanje mesnih zajednica i njihovo preuzimanje, a drugi pravac je ucenjivanje političkih elita (u smislu da lokalni političar zavisi od građana kojih se ta pitanja direktno tiču). Uz to je važno prepoznati u kojim situacijama je bolja strategija pravna borba (recimo pokretanje tužbi) a kada je to čista politička borba.

U diskusiji koja je potom usledila bilo je reči o jednom od velikih uspeha niškog Udruženja – o početku kontrole poslovanja Toplana preko institucije „prazne stolice” u nadzornom odboru tog komunalnog preduzeća. Naime, nakon što je Udruženje postalo prepoznatljiva snaga u društvenom životu Niša, uspeli su da izdejstvuju da u nadzornom odboru Toplana bude i njihov predstavnik. Na taj način obezbedili su da celokupno poslovanje preduzeća postane javno (do sada su se u tajnosti držali čak i podaci poput cene gasa koja se plaća Jugorosgasu) i time sprečene brojne mutne radnje, jer prisustvo građana u nadzornom odboru omogućava da se javnosti ukaže na svaku nezakonitu situaciju koja se primeti u poslovanju preduzeća. Ako se neka institucija napada spolja, ni najbolje istraživačke sposobnosti ni potpuno poznavanje njenog funkcionisanja nisu dovoljni da se bilo šta otkrije; uspeh je mnogo realniji ako se od nekog iznutra saznaju stvari – koja je logika neke odluke koja je doneta u preduzeću, sa kojim ciljem je ta odluka doneta i slično i zbog toga je nemerljiv značaj „prazne stolice”.

Niško Udruženje sada zahteva „praznu stolicu” i u nadzornom odboru niškog Parking servisa, koji je nedavno podneo preko 20.000 tužbi zbog zastarelih dugova za neplaćena parkiranja, oglušivši se tako o stav Vrhovnog kasacionog suda da svi javni komunalni dugovi zastarevaju posle godinu dana. Niška građanska inicijativa postavila je i zahtev gradskoj vlasti da u komunalnim preduzećima umesto kadrova postavljenih po političkoj liniji izabere kadrove po strogo profesionalnim kriterijumima. Zadatak koji je pred nama je razmišljanje o modelu koji preporučujemo u borbi za „praznu stolicu” (kontrolno mesto u nadzornom odboru), tj. na koji način bismo, vođeni primerom iz Niša, mogli slično da izdejstvujemo i u drugim gradovima.

Tokom diskusije smo čuli i da su građani praktično naterani da odustanu od prava da definišu kako će živeti u svojoj zgradi i u svom gradu, a često je ponavljano da treba raditi na tome da, umesto što se povlače, građani zauzmaju borbeniji stav i preuzmaju te institucije, inače će doći u bezizlaznu situaciju konstantne izloženosti pljački. Istaknut je značaj kontinuiranog informisanja, jer značajan problem predstavlja „nepismenost” stanara, koji često ne razumeju ni stavke na uplatnicama, ne učestvuju u radu zgrade, ne shvataju posledice odluka koje donose, a slično neznanje pokazuju i izvršna vlast i predsednici skupština stanara. Predloženo je i da se napravi komunalni vodič za građane u kojem će detaljno biti objašnjena razna komunalna pitanja (sve što treba znati o skupštinama stanara, kako se pišu žalbe i molbe, koje su prepreke na koje građani nailaze i slično).

Istaknut je značaj umrežavanja prisutnih organizacija i međusobnog obaveštavanja o načinima potkradanja od strane komunalnih preduzeća, jer su lokalni političari uglavnom na istoj strani (svi zajedno pljačkaju građane preko računa). Čuli smo i predlog da se napravi udruženje na državnom nivou koje će okupiti zainteresovana udruženja iz raznih gradova i štititi interese svih građana Srbije u sporenju sa javno–komunalnim preduzećima. Paralelno sa tim, treba u znatno većoj meri koristiti raspoložive instrumente u okviru međunarodnih institucija (UNEP, UN Habitat). U slučajevima poput niškog možemo se obraćati evropskim institucijama za zaštitu potrošača komunalnih usluga ali važno je znati kada je pravi trenutak za to – evropske institucije rukovode se praktičnim interesima, te nekad reaguju pozitivno, a nekad ne.

Tokom diskusije je raspravljeno i o različitim mogućim zahtevima na kojima bi moglo da se rade ujedinjenih napora:

1. prisustvo građana (korisnika usluga) u upravljačkim strukturama komunalnih preduzeća koji bi se smenjivali na svaka 3–4 meseca (princip rotacije);
2. vraćanje značajnih nadležnosti mesnim zajednicama u Beogradu koje su razvlašćene (iako formalno postoje, nemaju nikakvu snagu);
3. primenu različitih rešenja koja postoje u evropskoj praksi (u slučaju odbijanja, svaki slučaj treba prijaviti evropskim institucijama);
4. promenu zakona o narodnim inicijativama jer je važeći namerno osmišljen tako da oduzima stvarni suverenitet građanima u korist njihovih predstavnika.

Saznali smo i da su trenutno u izradi različiti zakoni koji se tiču stanovanja (i regulišu oblasti poput održavanja i upravljanja zgradama, rad komunalnih preduzeća, nadležnosti izvršitelja) i dogovorili se da koordiniramo aktivnosti tokom procesa njihovog donošenja kako bismo artikulisali zajedničku poziciju i stekli veće izglede da učinimo izvesne korekcije. Neposredno nakon skupa, na javnu raspravu je došao Nacrt zakona o stanovanju i održavanju zgrada na koji su učesnici skupa kolektivno uputili primedbe.

Treći dan skupa otvoren je radnim stolom Načini i iskustva samoorganizacije, zamišljenim kao nastavak sinoćne sesije na kojoj su predstavljena direktna iskustva i načini samoorganizacije u oblasti stanovanja. Govorilo se o potencijalima mesne zajednice, zborova građana, skupštine stanara i moguće stambene zadruge kao oblika organizovanja za rešavanje tzv. stambenog pitanja. Takođe, razmatrane su prednosti i mane samoorganizacije u poređenju sa tendencijom profesionalizacije upravljanja stambenom sredinom.

24. oktobar 2015. / 12 – 15

Učestvovali:

Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad
Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad
Udruženje građana_kuda.org, Novi Sad
Udruženje predsednika skupština stanara, Niš
Pametnija zgrada, Beograd
Mietshäuser sindikat (stanarski sindikat), Potsdam
Ljubinka Pejčić, predsednik skupštine stanara Nedeljka Čabrinovića 62, Beograd
Moderatori: Tadej Krepa i Ana Vilenica

Audio snimak: Načini i iskustva samoorganizacije 

(ilustracija: detelinara.org)

Izveštaj: Načini i iskustva samoorganizacije

Na početku radnog stola je bilo reči o mesnim zajednicama kao potencijalnom mestu okupljanja građana koji se samoorganizuju. U socijalizmu su mesne zajednice imale zakonodavnu vlast, danas nemaju čak ni izvršnu vlast, koja im formalno pripada, i postale su biroktaski lavirint bez jasne podele nadležnosti, nedostupan običnim ljudima. Ipak, značajne su zbog toga što lokalna samouprava registruje kao odluku samo ono što je usvojeno na sastanku mesne zajednice (gde građani komuniciraju i odlučuju o problemima). U Beogradu one skoro da ne postoje, ali u manjim mestima imaju određeni uticaj. Iako je mesna zajednica autonomna jedinica sa statutom koji joj daje široke ingerencije za delovanje u lokalnoj sredini, njen rad je sveden na sređivanje infrastrukture u određenim naseljima. Potpuno preuzete od političkih partija, zapravo su mesto okupljanja lokalnih odbora političkih stranaka na kojima se partijski ljudi dogovaraju o privatnim aranžmanima i napredovanjima.

Novosadski aktivisti istakli su da savet mesne zajednice odlučuje o svim pitanjima, dok je zbor građana savetodavan, umesto da bude obrnuto. Kako u savetu sede isključivo članovi partija (na izbore za mesne zajednice izađe 200–300 partijskih ljudi od 16.000 birača), oni se ne nadaju velikom uspehu; za sada pokušavaju da jednom nedeljno pozovu nepartijske ljude u prostorije mesne zajednice, gde organizuju tribine (zborove građana) ili puštaju filmove, uklapajući se tako u postojeći kulturno–obrazovni program mesne zajednice. Dugoročni cilj im je da spreče članove partija da se kandiduju za savet mesne zajednice, za šta trenutno ne postoje uslovi – tek tada savet bi mogao da bude telo koje je delegirano od strane zbora građana. Uz konstataciju da način preuzimanja mesne zajednice determiniše buduće ishode, čuli smo stav da se mesna zajednica može preuzeti od grupe građana putem izbora, ali da je realnija opcija da se formiraju zborovi građana koji bi se bavili konkretnim problemima građana na lokalu i koji bi na taj način gradili uticaj (probleme treba locirati, na njih ukazivati, pa ih neposredno rešavati). Govorilo se i o problemu korupcije koji bi se mogao javiti u slučaju formiranja rivalske strukture savetu mesne zajednice, a najbolji način da se izbegne pretvaranje građanske inicijative u korumpirani savet jeste da u njoj učestvuju slobodni, hrabri i pošteni pojedinci puni entuzijazma.

Predstavnici niškog Udruženja predsednika skupština stanara, koji su ove godine postigli enormne rezultate na polju samoorganizovanja, istakli su da je njih nekoliko započelo aktivnosti tražeći u mesnoj zajednici prostor u kojem bi organizovali skup velikog broja građana, revoltiranih drastičnim poskupljenjem grejanja. U mesnoj zajednici nisu naišli na razumevanje (nisu hteli ni da im izdaju prostor), kao ni u opštini, ali čim je o tom problemu izvestila Niška televizija, sutradan im je salu dodelio Savet mesne zajednice (u kojem svaka stranka iz gradske skupštine ima svog čoveka). U prostorijama mesne zajednice održali su sastanak nezadovoljnih građana i predsednika skupština stanara, nakon čega su tu redovno održavali skupove dok se ubrzo nisu dogovorili da formiraju udruženje kao pravno lice koje će na demokratski način voditi borbu u ime svih građana. Izabrali su grupu ljudi koja je pokrenula proceduru registracije udruženja, odredili su osnivače, sačinili osnivački akt, predložili statut i sazvali osnivačku skupštinu. Uz prisustvo 300 ljudi, skupština je usvojila odluku da se Udruženje bavi samo komunalnim pitanjima i komunalnom politikom, da zakonodavnu vlast ima skupština koja donosi sve odluke, da Udruženjem upravljaju upravni i nadzorni odbor, koji mogu da iznose predloge na skupštini i kojima je statutom data mogućnost da stvaraju pododbore zavisno od komunalnih pitanja. Svako plasiranje informacija u javnost mora da odobri skupština, upravni odbor ne može samostalno da odluči o tome.

Danas Udruženje broji preko 70 skupština stanara koje su stalni članovi skupštine, dok više od 400 skupština stanara aktivno podržava njihove aktivnosti. Redovne skupštine održavaju se jednom godišnje, a vanredne jednom mesečno. Članarina iznosi 10 dinara mesečno po stambenoj jedinici, ali nije obavezna (plaćaju oni koji mogu i koliko mogu). Ona je jedini izvor finansiranja, donacije nisu dozvoljene, jer ih novac ne interesuje; time su stekli veliko poverenje građana. Masovnu podršku uživaju i zbog toga što se niko unutar Udruženja ne postavlja kao vlast – svi građani su jednaki i svi imaju mogućnost odlučivanja na skupštini, rad upravnog i nadzornog odbora je javan. Građani su aktivno uključeni u rešavanje svojih problema i otuda izuzetno velika podrška svim predlozima na skupštini – odluke se donose jednoglasno u većini slučajeva. Niško Udruženje zapravo je mesna zajednica izvan mesne zajednice. Nije nužno imati odgovore na sva pitanja, ali je bitno biti umrežen i imati u blizini ljude koji mogu da pomognu, a koji nisu direktno vezani za komunalni problem – konkretno, oni imaju advokata i razvijenu saradnju sa lokalnim antikorupcijskim forumom i udruženjem za zaštitu potrošača.

Organizator brojnih radikalnih protesta, Zoran Bulatović iz Udruženja tekstilnih radnika Novog Pazara, podvukao je da je najčešće jedino rešenje izlazak na ulicu. Istakao je da nikad nikom nije najavio protest i da je ljude izvodio na ulicu tako što bi okačio pozive za deljenje humanitarne pomoći. Nemajući drugi način da se izbore za svoja prava, nemoćni i prevareni, zauzimali bi prostorije lokalne samouprave, polivali zidove benzinom i potom postavljali zahteve za isplatu zaostalih zarada, za povezivanje radnog staža i za hapšenje pojedinih ličnosti. Zoran je zaključio da je svaki zahtev ostvariv ali da je neophodno biti spreman da se izađe na ulicu.

Govoreći o Pametnijoj zgradi, ponikloj u okviru platforme Ko gradi grad, Ana Džokić je ukazala da se ta inicijativa opredelila za stambenu zadrugu kao najpogodniji oblik udruživanja, uprkos tome što je stambena zadruga, poput mesne zajednice, izgubila nekadašnji značaj. Reč je o udruživanju ljudi po principu solidarnosti, a ne po principu vlasništva – ne udružuju se budući vlasnici stanova nego članovi zadruge koji zajedno rešavaju stambeno pitanje. Danas u Srbiji postoji oko 20 stambenih zadruga, ali sve funkcionišu po tržišnom sistemu kao posrednici između investitora i kupaca stanova, dok su štedno–kreditne zadruge ukinute zakonom još 2006. godine. Osim osnivanja stambene zadruge, prihvatljivo rešenje bilo bi i osnivanje preduz   eća, koje bi bilo u vlasništvu svih njegovih radnika tako što bi oni oformili sindikat, koji bi bio vlasnik preduzeća. Ipak, iako je danas lakše organizovati se kao preduzeće, jer postojeća regulativa nije pogodna za osnivanje stambene zadruge, potrebno je vratiti smisao zadružnom organizovanju i insistirati na nedeljivoj svojini zbog principa da se ne pristaje na tržišne uslove stanovanja. Model Pametnije zgrade treba da pokaže da je moguće isključiti investitora kao osobu koja izvlači profit iz rešavanja nečijeg stambenog pitanja i rešavati to pitanje neposredno.

Čuli smo i kako funkcioniše jedna od zgrada Mietshäuser sindikata (stanarskog sindikata) u Nemačkoj, čiji je član, Petar Atanacković, učestvovao u razgovoru. Reč je o zajednici koja je nastala udruživanjem ljudi radi rešavanja stambenog pitanja. Svi stanari plaćaju stanarinu koja je niža od tržišne, deo tog novca koristi se za troškove, a deo za otplatu kredita za zgradu. Niko od njih nije vlasnik stana, svi stanovi su u vlasništvu sindikata (nedeljiva svojina). Ako pojedinac odluči da izađe iz sindikata, stan se dodeljuje drugom članu; ne postoji pravo nasleđivanja, ako neko umre ili se odseli, stan ostaje udruženju, koje odlučuje ko će tu stanovati (stanovi ne mogu da se privatizuju). Za razliku od ovog rešenja, prema modelu Pametnije zgrade, ako neko od članova istupi iz zadruge, njemu se vraćaju uložena sredstva; njegov stan ne može se prodati na tržištu, već biva ponuđen drugim ljudima pod istim (prvobitnim) uslovima, odnosno, traži se osoba koja bi zauzela upražnjeno mesto u zadruzi. Rešavanje stambenog pitanja kroz članstvo u nemačkom stambenom sindikatu znatno je povoljnije rešenje od kupovine stana na kredit, jer u slučaju da neko ostane bez novca za plaćanje stanarine, taj problem se zajednički rešava u sindikatu. Sa druge strane, ako podstanar u Nemačkoj ne plati dve mesečne zakupnine, dolazi do deložacije i do privremenog beskućništva koje lako može da postane trajno. Naime, prilikom iznajmljivanja stana u Nemačkoj, vlasnik traži od podstanara dokumenta iz kojih može da stekne uvid u njegov prethodni stanarski staž – neko ko je 3–6 meseci bio bez stana takoreći nema nikakve izglede da iznajmi stan. O problemima podstanara bilo je više reči na narednom radnom stolu.

Trodnevni razgovori o pitanjima stanovanja okončani su radnim stolom o podstanarstvu. Podstanari žive bez stalnog boravišta, zaštite od iseljenja ili prava glasa na skupštini stanara ali u uverenju da njihov status podstanara neće trajati doveka. Taj životni limbo je i siva zona koju omogućava između ostalog i nedostatak regulative. Polazeći od široke lepeze problema iznajmljivanja stana, na ovom radnom stolu propitivali smo mogućnost formiranja i načine organizovanja jednog mogućeg udruženja podstanara, imajući u vidu da u Srbiji, odnosno Beogradu, postoji samo jedno takvo udruživanje.

Moderator: Marko Aksentijević.

Audio snimak: (Pod)stanarastvo 

(ilustracija: K. Kamenov)

Izveštaj: (Pod)stanarstvo

Na početku smo od Marka Aksentijevića iz Ko gradi grad čuli odlomak teksta Podstanarski bluz Ivane Bogićević gde se podstanar opisuje kao osoba bez stalnog boravišta, koja raspolaže malom količinom stvari, do čije permanentne redukcije dolazi pri svakoj narednoj selidbi. Pošto sa sobom ne može nositi sitnice koje život znače, podstanar je i osoba bez uspomena, osuđena na konstantnu neizvesnost i nemogućnost pravljenja životnih planova. Podstanar se ne seli u svoj, već najčešće ponovo u tuđi stan, uglavnom se ubija od posla da bi platio kiriju, živi u strahu da će biti iseljen i u očaju zbog nepravedno bačenog novca na kiriju, zbog čega često postaje depresivan i ima kraći životni vek.

Među prisutnima je bilo dugogodišnjih podstanara, koji su istakli da su najveći problemi sa kojima se susreću: neregulisanost odnosa između stanodavaca i podstanara (oblast izdavanja stanova nije dobro zakonski regulisana), previsoka kirija (nesrazmerno velika prema mogućnostima zarade u Srbiji), nestalnost, privremenost (zbog osećaja da će uskoro napustiti stan, podstanar ne može da ga prihvati kao svoj dom), teškoće u pronalaženju cimera. Neregulisanost odnosa uspostavlja izrazitu nejednakost između vlasnika i podstanara i ogleda se u brojnim problemima kao što su davanje otkaza kad to vlasnik poželi, nemogućnost prijave prebivališta, obespravljenost podstanara, lišenog bilo kakvih prava (nema pravo glasa na skupštini stanara, njegov potpis zakonski nije validan).

Neregulisanost odnosa proizlazi pre svega iz nepostojanja ugovora između vlasnika i podstanara, koji vlasnici stanova odbijaju da sklope iz više razloga. Jedan razlog je strah da će ugovor dospeti do poreske uprave, tj. strah od kazne zbog neplaćanja poreza (stanodavci masovno ne plaćaju porez na profit od izdavanja stana a kada ga plaćaju on pada na teret zakupca). Drugi je strah da zbog prava državine neće moći da izbace podstanara iz stana ako on ne plaća kiriju. Naime, prema Zakonu o obligacionim odnosima, podstanari boravkom u prostoru (stanu) stiču pravo državine, bez obzira da li plaćaju zakupninu ili ne, a to pravo državine mogu da steknu samo ako postoji ugovor o zakupu. Treći razlog je strah od lošeg ugovora, jer postoje “profesionalni” podstanari koji naprave štetu ili ne plaćaju račune, pa napuste stan, nakon čega sudski proces za naknadu štete traje godinama. Sa druge strane, ni podstanari ne insistiraju na ugovoru jer znaju da u tom slučaju stanodavci povećavaju kiriju 20% (zbog poreza nepravedno prebacuju trošak na podstanare).

Iako su ozbiljna ekonomska i ljudska sila (procena je da samo u Beogradu ima 200.000 podstanara koji plaćaju zakupninu koja se meri stotinama miliona evra godišnje), podstanari nisu uopšte organizovani, prvenstveno zbog toga što njihovi problemi zavise od konkretnog odnosa sa stanodavcem, ali i zbog njihove vere da neće doveka biti podstanari. Dok recimo u Nemačkoj ljudi u velikom broju žive ceo život kao podstanari, u Srbiji se podstanarstvo smatra nepoželjnim vidom bivstvovanja i tranzitnom fazom, iako smo prethodnih dana čuli da alternative poput uzimanja kredita mogu biti pogubnije.

Na osnovu navedenog nesporno je da je podstanarima potrebna organizacija koja bi štitila njihova prava i koja bi delovala i prema državi i prema gradu i prema stanodavcima. Načelni zahtevi koji bi se postavili ticali bi se donošenja zakonske regulative i to takve da ona nužno bude u korist podstanara. Konkretni zahtevi odnosili bi se na regulisanje cene zakupnine tako da se ona uskladi sa mogućnostima stanara, na definisanje elemenata koje bi morao da sadrži ugovor o zakupu stana (šta sve vlasnik treba da garantuje podstanaru a na šta se podstanar obavezuje), na uvođenje inspekcijskog nadzora na gradskom ili opštinskom nivou. Prvi korak mogli bismo da načinimo i pre izmene zakonske regulative, jer je i sada moguće obezbediti regulaciju osnovnih pitanja i inspekcijski nadzor. Kao rešenje dela podstanarskih problema, čuli smo predlog da se napravi sajt za podstanare na kojem bi zakupci stanova pisali o svojim iskustvima i ocenjivali stanodavce i stanove.

Razmatrali smo i koji oblik organizovanja podstanara bi bio najpogodniji. Uz udruženje kao logičan oblik organizovanja podstanara, to bi mogao biti i sindikat kao vid udruživanja zarad postizanja ekonomskog cilja. Sindikat (ili udruženje) treba da objedinjuje interese i brani prava podstanara, da posreduje, da bude vrsta servisa, da obezbeđuje pogodnosti, zaštitu i informacije, a model kolektivnog ugovora sa garantovanim minimumom standarda mogao bi da reši veliki deo podstanarskih problema. Kolektivnim pregovaranjem trebalo bi težiti i poboljšanju kulture stanovanja u zakupu (za razliku od kulture podstanarstva, u Srbiji je vrlo razvijena kultura svojine; gazde se ponašaju kao da oni nešto plaćaju, a ne obrnuto). Međutim, problem sa sindikatom jeste nepostojanje druge strane u kolektivnom pregovaranju, tj. sa kim bi podstanari zaključili kolektivni ugovor, bar dok stanodavci nemaju kolektivno telo.

Kako bismo mogli da vršimo pritisak i na državu i na grad i na stanodavce, potrebno je udruženje ili sindikat podstanara učiniti što masovnijim. Pogodnosti koje se mogu nuditi članovima u cilju njihovog privlačenja mogle bi biti: regulisanje visine zakupnine stana, uspostavljanje i odbrana standarda u pogledu stanovanja (po pitanju nesigurnosti i izloženosti samovolji vlasnika), vršenje servisa za podstanare poput usluge sindikalnog advokata (na primer, udruženje zove stanodavca i objašnjava mu da je investiciono održavanje on dužan da finansira, a ne podstanar). Sa druge strane, udruženje može da pruži slabe garancije stanodavcu (recimo, tako što isključuje iz članstva one koji zloupotrebljavaju status podstanara, i time posredno garantuje da se oni koji jesu članovi pridržavaju podstanarskih obaveza, u skladu sa svojim mogućnostima).

Jedna od težnji udruženja bila bi i politička emancipacija članstva – treba uveravati ljude da nije problem u njima, već u sistemu koji proizvodi podstanarstvo i kulturi koja predstavlja podstanarstvo kao nešto loše. Ljudi na dnu se osećaju krivim, stide se i plaše da bilo šta preduzmu, jer im sistem govori da su sami krivi za svoju situaciju. Važno je uticati na promenu njihove svesti i uveriti ih da je udruživanjem moguće suprotstaviti se sistemu i obezbediti bolje uslove života za celu zajednicu.

Sa stavom da privatna svojina ne sme da bude osnov za eksploataciju drugih, razgovore o takozvanom stambenom pitanju završili smo uverenjem da je potrebno konkretnije i usmerenije samoorganizovanje podstanara. Ljudi će se sigurno javljati i uključivati; jedni da bi podelili iskustvo, drugi da bi primili znanje. To je već dovoljno da ovakva inicijativa zaživi, a onda je izvesno i da se na tome neće zaustaviti.