Komunalne komunalije

Održavanje zgrade i grejanje samo su neki od troškova stanovanja koje je teško namiriti, kako zbog široko rasprostranjenog siromaštva, tako i zbog nejasnih odnosa između individualnog i zajedničkoh vlasništva. Polazeći od napora koji daju plodove od Niša do Novog Sada, na radnom stolu Komunalne komunalije bavili smo se zakonodavnim okvirom za održavanje zgrada, dometima pokušaja građanske kontrole javnih komunalnih preduzeća, kao i kapacitetima postojećih energetskih sistema i njihove potencijalne alternative.

23. oktobar 2015. / 13 – 17

Učestvovali:

Udruženje predsednika skupština stanara, Niš, Saša Kostić
Aleksandar Macura, analitičar energetskih politika
Centar za nove medije_kuda.org, Novi Sad, Zoran Pantelić
Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad, Branislav Kozarčić
Društveno odgovorna mreža ANLI, Aleksandar Milošević
Centar za primenjene evropske studije, Srđan Đurović
Moderatori: Marko Aksentijević i Noa Treister

Audio snimak: Komunalne komunalije, 1. deo 
Audio snimak: Komunalne komunalije, 2. deo  

(ilustracija: protest Udruženja predsednika skupština stanara, Toplana Niš)

---

Izveštaj: Komunalne komunalije

 

Skupu se prvi obratio Saša Kostić iz Niša, predsednik Udruženja predsednika skupština stanara i vlasnika privatnih zgrada, istakavši da je Udruženje nastalo u februaru 2015. godine. Inicijalna kapisla koja je izazvala reakciju brojnih građana bila je eskalacija niških računa za grejanje (koji su porasli 100% u odnosu na novembar 2014.) i nemogućnost velikog broja nezaposlenih i siromašnih građana da ih plaćaju. Bez sudskih procesa, ljudima su na vrata dolazili privatni izvršitelji, a oni su brzo uvideli da su udruživanje i samoorganizovanje jedini način da se tome odupru.

Do velikog rasta cene grejanja došlo je zbog prelaza sa naplate po kvadratnom metru na naplatu po utrošku, a da za tu promenu nisu postojali uslovi – niti je bila promenjena infrastruktura (automatizacija u podstanicama) niti su stanovi imali odgovarajuću stolariju (koja dosta utiče na temperaturu u stanu). Suočeni sa mogućnošću da ostanu bez stana zbog dugova za grejanje, građani su odlučili da se isključe sa mreže daljinskog grejanja jer nemaju novca da ga plaćaju. Kako je politika grada bila da ne postoji mogućnost isključenja sa mreže (jer se navodno kupovinom stana sa centralnim grejanjem automatski preuzima i obaveza njegovog plaćanja), nastao je otvoren sukob sa gradskim čelnicima.

Udruženje je organizovalo masovne proteste, okupilo dosta stručnjaka i dobilo veliku medijsku pažnju i podršku. Utvrdili su da zakon nigde decidirano ne brani da se pojedinac isključi sa sistema za daljinsko grejanje i zauzeli stav da će se svi kolektivno isključiti sa sistema i sami snaći za grejanje. Nakon istrajnosti u masovnim protestima i kampanji, gradska vlast je omogućila privremeno isključenje sa mreže (za koje sada toplana pokriva sve troškove), a biće moguće i trajno isključenje (nakon sudskog postupka za raskid ugovora). Isključenje sa sistema može biti kolektivno (isključi se cela zgrada i napravi sopstvenu kotlarnicu) i individualno (otkače se radijatori u stanu, a sistem u zgradi se ne dira). U drugom slučaju pojedinci sami odlučuju kako će se grejati, uz ogradu da su uslovljeni infrastrukturom zgrade (da li postoji funkcionalan dimnjak, da li je adekvatna elektroinstalacija u zgradi i slično). Udruženje je za kratko vreme postalo dosta uticajno – za mnoga gradska pitanja sada se traže njihovi predlozi i uvažava njihov stav. Saša je zaključio da je sistem čvrsto povezan i da njegovi delovi ne popuštaju pred pojedincima, ali da sistem puca kada je suočen sa velikim brojem udruženih građana i da rezultata ima samo ako postoji jedinstvo u narodu. Takođe, kada u Nišu hiljade ljudi izađu na ulice i kažu „vi iz toplane nas potkradate”, važno je da se ljudi podignu i u drugim gradovima sa sličnim problemom i zauzmu isti takav stav prema svojim lokalnim strukturama.

Aleksandar Macura, analitičar energetskih politika, ukazao je da je pitanje sistema daljinskog grejanja vrlo složeno i da je glavni problem tog sistema tehnološki. Naime, daljinsko grejanje, po definiciji, nije i ne bi smelo da bude pretvaranje komercijalnog goriva u toplu vodu (što je slučaj u celoj Srbiji) već je način da se iskoristi ili toplota koja je nastala u nekim drugim procesima (industrijskim ili procesima proizvodnje električne energije) ili lokalno raspoloživa obnovljiva energija. U Srbiji se pak spaljuju uvozna fosilna goriva i iz njih se pravi topla voda – proizvodnja toplote u Srbiji je među najskupljim u Evropi i ona je ekonomski neodrživa jer se za grejanje koriste gas i mazut koji su preskupi. Iz toga proizlaze svi drugi problemi poput neefikasnosti ili neopravdanih troškova. Država se načelno ne bavi ovim problemom, a on prevazilazi znanja i mogućnosti političara na lokalnom nivou koji su za to zaduženi. Do pre 5–6 godina to nije bila politička tema, međutim, eskalacija problema nastaje sa prelaskom sa merenja po kvadratnom metru na merenje po utrošku, jer se tada videlo koliko to zapravo košta, a to prosečan građanin Srbije ne može da plati. Zbog toga zatim nastaje i problem sa izvršiteljima. Prelaz na merenje po utrošku pravda se evropskim preporukama, iako one zapravo kažu da se merenje po utrošku može uvesti samo tamo gde je to ekonomski opravdano, a u današnjoj, ekonomski devastiranoj Srbiji svakako nije.

Zoran Pantelić, iz novosadskog Centra za nove medije_kuda.org, koje je između ostalog fokusirano i na probleme održavanja zgrada i svih pratećih troškova, ukazao je da su inicijativu započeli spontano pre dve godine i da su se koncentrisali na propitivanje kapaciteta političkog udruživanja stanara i njihovu moguću snagu da utiču na promenu celokupne postojeće komunikacije sa gradskim vlastima. Građani lokalne zajednice su ih prvobitno (pogrešno) prepoznali kao agenciju za rešavanje pojedinačnih problema, jer inicijativa ima za cilj da pomogne udruživanju komšija i stanara kroz susrete i razgovore. Ipak, često se suočavaju sa činjenicom da su međuljudski odnosi unutar skupština stanara loši jer su stanari često međusobno posvađani i inertni.

Branislav Kozarčić, iz Inicijative za udruživanje skupština stanara Novog Sada, koja se bavi problematizovanjem organizovanja na lokalnom nivou, istakao je da se društvo povuklo pred državom i da su samoorganizovanje i solidarnost jedini način da se nešto učini u doba ekstremnog individualizma, frustracije i nezainteresovanosti građana. Oni su usmereni ka podsticanju stanara da formiraju skupštine tamo gde one ne postoje i ka udruživanju postojećih pošto država ne obezbeđuje održavanje stambenih zgrada – ne daje ni povoljne kredite ni subvencije za velike investicione radove.

    

Aleksandar Milošević govorio je o Društveno odgovornoj mreži ANLI, koja je započela aktivnost pre tri godine insistiranjem na jačanju finansijske samostalnosti zgrada. U tu svrhu organizovali su skupljaje ambalažnog i elektronskog otpada po zgradama. Skromna sredstva koja se zarade prodajom otpada, dele se pola-pola između fonda za održavanje zgrade i zajedničkog fonda mreže. Aleksandar je istakao da sve dok se ljudi ne angažuju i ne organizuju, država će im uzimati sve što može, kao i da pojedinačne žalbe i inicijative nemaju nikakve šanse za uspeh, dok određeni izgledi postoje samo ako je udruženo bar 100–200 zgrada.

 

Čuli smo i Srđana Đurovića iz Centra za primenjene evropske studije, koji se bavio partijskom „privatizacijom” javnih preduzeća i načinom na koji se njima upravlja u Srbiji. Srđan je istakao da se javna preduzeća osnivaju da bi zadovoljavala javni interes (interes svih građana) ali da u našoj praksi postoji problem lošeg upravljanja tim preduzećima – ona su prepoznata kao žarišna tačka nedokazive korupcije jer vlada kao vlasnik preduzeća postavlja sve upravljačke organe koje niko ne kontroliše. Politička odgovornost za njihovo poslovanje ne postoji, pošto celokupna politička elita učestvuje u „podeli kolača”. Srđan je ukazao da vlada treba da postavlja ciljeve javnom preduzeću (koji kvalitet usluge se traži, kome je sve usluga dostupna), njegovo funkcionisanje ne mora nužno da bude profitabilno (jer postoje i neekonomski ciljevi poput dostupnosti usluge svima), ali je bitno da preduzeće ne pravi astronomske gubitke, što se u Srbiji dešava zbog izostanka kontrole upravljanja. Neki zbog toga idu u drugu krajnost tražeći privatizaciju svih javnih preduzeća, ali time se problem ne rešava – kvalitet pružene usluge ne zavisi od tipa vlasništva (državno ili privatno) već je ključan način na koji se upravlja sistemom koji pruža uslugu, tj. moraju se uspostaviti određeni mehanizmi kontrole. U tom procesu presudna je uloga građana koji se moraju nametnuti kao politički akter koji zahteva odgovornost (lokalni funkcioner nema kud kada mu pod prozor dođe par hiljada ljudi). Jedan mogući pravac delovanja je oživljavanje mesnih zajednica i njihovo preuzimanje, a drugi pravac je ucenjivanje političkih elita (u smislu da lokalni političar zavisi od građana kojih se ta pitanja direktno tiču). Uz to je važno prepoznati u kojim situacijama je bolja strategija pravna borba (recimo pokretanje tužbi) a kada je to čista politička borba.

U diskusiji koja je potom usledila bilo je reči o jednom od velikih uspeha niškog Udruženja – o početku kontrole poslovanja Toplana preko institucije „prazne stolice” u nadzornom odboru tog komunalnog preduzeća. Naime, nakon što je Udruženje postalo prepoznatljiva snaga u društvenom životu Niša, uspeli su da izdejstvuju da u nadzornom odboru Toplana bude i njihov predstavnik. Na taj način obezbedili su da celokupno poslovanje preduzeća postane javno (do sada su se u tajnosti držali čak i podaci poput cene gasa koja se plaća Jugorosgasu) i time sprečene brojne mutne radnje, jer prisustvo građana u nadzornom odboru omogućava da se javnosti ukaže na svaku nezakonitu situaciju koja se primeti u poslovanju preduzeća. Ako se neka institucija napada spolja, ni najbolje istraživačke sposobnosti ni potpuno poznavanje njenog funkcionisanja nisu dovoljni da se bilo šta otkrije; uspeh je mnogo realniji ako se od nekog iznutra saznaju stvari – koja je logika neke odluke koja je doneta u preduzeću, sa kojim ciljem je ta odluka doneta i slično i zbog toga je nemerljiv značaj „prazne stolice”.

Niško Udruženje sada zahteva „praznu stolicu” i u nadzornom odboru niškog Parking servisa, koji je nedavno podneo preko 20.000 tužbi zbog zastarelih dugova za neplaćena parkiranja, oglušivši se tako o stav Vrhovnog kasacionog suda da svi javni komunalni dugovi zastarevaju posle godinu dana. Niška građanska inicijativa postavila je i zahtev gradskoj vlasti da u komunalnim preduzećima umesto kadrova postavljenih po političkoj liniji izabere kadrove po strogo profesionalnim kriterijumima. Zadatak koji je pred nama je razmišljanje o modelu koji preporučujemo u borbi za „praznu stolicu” (kontrolno mesto u nadzornom odboru), tj. na koji način bismo, vođeni primerom iz Niša, mogli slično da izdejstvujemo i u drugim gradovima.

Tokom diskusije smo čuli i da su građani praktično naterani da odustanu od prava da definišu kako će živeti u svojoj zgradi i u svom gradu, a često je ponavljano da treba raditi na tome da, umesto što se povlače, građani zauzmaju borbeniji stav i preuzmaju te institucije, inače će doći u bezizlaznu situaciju konstantne izloženosti pljački. Istaknut je značaj kontinuiranog informisanja, jer značajan problem predstavlja „nepismenost” stanara, koji često ne razumeju ni stavke na uplatnicama, ne učestvuju u radu zgrade, ne shvataju posledice odluka koje donose, a slično neznanje pokazuju i izvršna vlast i predsednici skupština stanara. Predloženo je i da se napravi komunalni vodič za građane u kojem će detaljno biti objašnjena razna komunalna pitanja (sve što treba znati o skupštinama stanara, kako se pišu žalbe i molbe, koje su prepreke na koje građani nailaze i slično).

Istaknut je značaj umrežavanja prisutnih organizacija i međusobnog obaveštavanja o načinima potkradanja od strane komunalnih preduzeća, jer su lokalni političari uglavnom na istoj strani (svi zajedno pljačkaju građane preko računa). Čuli smo i predlog da se napravi udruženje na državnom nivou koje će okupiti zainteresovana udruženja iz raznih gradova i štititi interese svih građana Srbije u sporenju sa javno–komunalnim preduzećima. Paralelno sa tim, treba u znatno većoj meri koristiti raspoložive instrumente u okviru međunarodnih institucija (UNEP, UN Habitat). U slučajevima poput niškog možemo se obraćati evropskim institucijama za zaštitu potrošača komunalnih usluga ali važno je znati kada je pravi trenutak za to – evropske institucije rukovode se praktičnim interesima, te nekad reaguju pozitivno, a nekad ne.

Tokom diskusije je raspravljeno i o različitim mogućim zahtevima na kojima bi moglo da se rade ujedinjenih napora:

1. prisustvo građana (korisnika usluga) u upravljačkim strukturama komunalnih preduzeća koji bi se smenjivali na svaka 3–4 meseca (princip rotacije);
2. vraćanje značajnih nadležnosti mesnim zajednicama u Beogradu koje su razvlašćene (iako formalno postoje, nemaju nikakvu snagu);
3. primenu različitih rešenja koja postoje u evropskoj praksi (u slučaju odbijanja, svaki slučaj treba prijaviti evropskim institucijama);
4. promenu zakona o narodnim inicijativama jer je važeći namerno osmišljen tako da oduzima stvarni suverenitet građanima u korist njihovih predstavnika.

Saznali smo i da su trenutno u izradi različiti zakoni koji se tiču stanovanja (i regulišu oblasti poput održavanja i upravljanja zgradama, rad komunalnih preduzeća, nadležnosti izvršitelja) i dogovorili se da koordiniramo aktivnosti tokom procesa njihovog donošenja kako bismo artikulisali zajedničku poziciju i stekli veće izglede da učinimo izvesne korekcije. Neposredno nakon skupa, na javnu raspravu je došao Nacrt zakona o stanovanju i održavanju zgrada na koji su učesnici skupa kolektivno uputili primedbe.