Načini i iskustva samoorganizacije

Treći dan skupa otvoren je radnim stolom Načini i iskustva samoorganizacije, zamišljenim kao nastavak sinoćne sesije na kojoj su predstavljena direktna iskustva i načini samoorganizacije u oblasti stanovanja. Govorilo se o potencijalima mesne zajednice, zborova građana, skupštine stanara i moguće stambene zadruge kao oblika organizovanja za rešavanje tzv. stambenog pitanja. Takođe, razmatrane su prednosti i mane samoorganizacije u poređenju sa tendencijom profesionalizacije upravljanja stambenom sredinom.

24. oktobar 2015. / 12 – 15

Učestvovali:

Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad
Inicijativa za udruživanje Skupština stanara, Novi Sad
Udruženje građana_kuda.org, Novi Sad
Udruženje predsednika skupština stanara, Niš
Pametnija zgrada, Beograd
Mietshäuser sindikat (stanarski sindikat), Potsdam
Ljubinka Pejčić, predsednik skupštine stanara Nedeljka Čabrinovića 62, Beograd
Moderatori: Tadej Krepa i Ana Vilenica

Audio snimak: Načini i iskustva samoorganizacije 

(ilustracija: detelinara.org)

---

Izveštaj: Načini i iskustva samoorganizacije

 

Na početku radnog stola je bilo reči o mesnim zajednicama kao potencijalnom mestu okupljanja građana koji se samoorganizuju. U socijalizmu su mesne zajednice imale zakonodavnu vlast, danas nemaju čak ni izvršnu vlast, koja im formalno pripada, i postale su biroktaski lavirint bez jasne podele nadležnosti, nedostupan običnim ljudima. Ipak, značajne su zbog toga što lokalna samouprava registruje kao odluku samo ono što je usvojeno na sastanku mesne zajednice (gde građani komuniciraju i odlučuju o problemima). U Beogradu one skoro da ne postoje, ali u manjim mestima imaju određeni uticaj. Iako je mesna zajednica autonomna jedinica sa statutom koji joj daje široke ingerencije za delovanje u lokalnoj sredini, njen rad je sveden na sređivanje infrastrukture u određenim naseljima. Potpuno preuzete od političkih partija, zapravo su mesto okupljanja lokalnih odbora političkih stranaka na kojima se partijski ljudi dogovaraju o privatnim aranžmanima i napredovanjima.

Novosadski aktivisti istakli su da savet mesne zajednice odlučuje o svim pitanjima, dok je zbor građana savetodavan, umesto da bude obrnuto. Kako u savetu sede isključivo članovi partija (na izbore za mesne zajednice izađe 200–300 partijskih ljudi od 16.000 birača), oni se ne nadaju velikom uspehu; za sada pokušavaju da jednom nedeljno pozovu nepartijske ljude u prostorije mesne zajednice, gde organizuju tribine (zborove građana) ili puštaju filmove, uklapajući se tako u postojeći kulturno–obrazovni program mesne zajednice. Dugoročni cilj im je da spreče članove partija da se kandiduju za savet mesne zajednice, za šta trenutno ne postoje uslovi – tek tada savet bi mogao da bude telo koje je delegirano od strane zbora građana. Uz konstataciju da način preuzimanja mesne zajednice determiniše buduće ishode, čuli smo stav da se mesna zajednica može preuzeti od grupe građana putem izbora, ali da je realnija opcija da se formiraju zborovi građana koji bi se bavili konkretnim problemima građana na lokalu i koji bi na taj način gradili uticaj (probleme treba locirati, na njih ukazivati, pa ih neposredno rešavati). Govorilo se i o problemu korupcije koji bi se mogao javiti u slučaju formiranja rivalske strukture savetu mesne zajednice, a najbolji način da se izbegne pretvaranje građanske inicijative u korumpirani savet jeste da u njoj učestvuju slobodni, hrabri i pošteni pojedinci puni entuzijazma.

Predstavnici niškog Udruženja predsednika skupština stanara, koji su ove godine postigli enormne rezultate na polju samoorganizovanja, istakli su da je njih nekoliko započelo aktivnosti tražeći u mesnoj zajednici prostor u kojem bi organizovali skup velikog broja građana, revoltiranih drastičnim poskupljenjem grejanja. U mesnoj zajednici nisu naišli na razumevanje (nisu hteli ni da im izdaju prostor), kao ni u opštini, ali čim je o tom problemu izvestila Niška televizija, sutradan im je salu dodelio Savet mesne zajednice (u kojem svaka stranka iz gradske skupštine ima svog čoveka). U prostorijama mesne zajednice održali su sastanak nezadovoljnih građana i predsednika skupština stanara, nakon čega su tu redovno održavali skupove dok se ubrzo nisu dogovorili da formiraju udruženje kao pravno lice koje će na demokratski način voditi borbu u ime svih građana. Izabrali su grupu ljudi koja je pokrenula proceduru registracije udruženja, odredili su osnivače, sačinili osnivački akt, predložili statut i sazvali osnivačku skupštinu. Uz prisustvo 300 ljudi, skupština je usvojila odluku da se Udruženje bavi samo komunalnim pitanjima i komunalnom politikom, da zakonodavnu vlast ima skupština koja donosi sve odluke, da Udruženjem upravljaju upravni i nadzorni odbor, koji mogu da iznose predloge na skupštini i kojima je statutom data mogućnost da stvaraju pododbore zavisno od komunalnih pitanja. Svako plasiranje informacija u javnost mora da odobri skupština, upravni odbor ne može samostalno da odluči o tome.

Danas Udruženje broji preko 70 skupština stanara koje su stalni članovi skupštine, dok više od 400 skupština stanara aktivno podržava njihove aktivnosti. Redovne skupštine održavaju se jednom godišnje, a vanredne jednom mesečno. Članarina iznosi 10 dinara mesečno po stambenoj jedinici, ali nije obavezna (plaćaju oni koji mogu i koliko mogu). Ona je jedini izvor finansiranja, donacije nisu dozvoljene, jer ih novac ne interesuje; time su stekli veliko poverenje građana. Masovnu podršku uživaju i zbog toga što se niko unutar Udruženja ne postavlja kao vlast – svi građani su jednaki i svi imaju mogućnost odlučivanja na skupštini, rad upravnog i nadzornog odbora je javan. Građani su aktivno uključeni u rešavanje svojih problema i otuda izuzetno velika podrška svim predlozima na skupštini – odluke se donose jednoglasno u većini slučajeva. Niško Udruženje zapravo je mesna zajednica izvan mesne zajednice. Nije nužno imati odgovore na sva pitanja, ali je bitno biti umrežen i imati u blizini ljude koji mogu da pomognu, a koji nisu direktno vezani za komunalni problem – konkretno, oni imaju advokata i razvijenu saradnju sa lokalnim antikorupcijskim forumom i udruženjem za zaštitu potrošača.

Organizator brojnih radikalnih protesta, Zoran Bulatović iz Udruženja tekstilnih radnika Novog Pazara, podvukao je da je najčešće jedino rešenje izlazak na ulicu. Istakao je da nikad nikom nije najavio protest i da je ljude izvodio na ulicu tako što bi okačio pozive za deljenje humanitarne pomoći. Nemajući drugi način da se izbore za svoja prava, nemoćni i prevareni, zauzimali bi prostorije lokalne samouprave, polivali zidove benzinom i potom postavljali zahteve za isplatu zaostalih zarada, za povezivanje radnog staža i za hapšenje pojedinih ličnosti. Zoran je zaključio da je svaki zahtev ostvariv ali da je neophodno biti spreman da se izađe na ulicu.

Govoreći o Pametnijoj zgradi, ponikloj u okviru platforme Ko gradi grad, Ana Džokić je ukazala da se ta inicijativa opredelila za stambenu zadrugu kao najpogodniji oblik udruživanja, uprkos tome što je stambena zadruga, poput mesne zajednice, izgubila nekadašnji značaj. Reč je o udruživanju ljudi po principu solidarnosti, a ne po principu vlasništva – ne udružuju se budući vlasnici stanova nego članovi zadruge koji zajedno rešavaju stambeno pitanje. Danas u Srbiji postoji oko 20 stambenih zadruga, ali sve funkcionišu po tržišnom sistemu kao posrednici između investitora i kupaca stanova, dok su štedno–kreditne zadruge ukinute zakonom još 2006. godine. Osim osnivanja stambene zadruge, prihvatljivo rešenje bilo bi i osnivanje preduz   eća, koje bi bilo u vlasništvu svih njegovih radnika tako što bi oni oformili sindikat, koji bi bio vlasnik preduzeća. Ipak, iako je danas lakše organizovati se kao preduzeće, jer postojeća regulativa nije pogodna za osnivanje stambene zadruge, potrebno je vratiti smisao zadružnom organizovanju i insistirati na nedeljivoj svojini zbog principa da se ne pristaje na tržišne uslove stanovanja. Model Pametnije zgrade treba da pokaže da je moguće isključiti investitora kao osobu koja izvlači profit iz rešavanja nečijeg stambenog pitanja i rešavati to pitanje neposredno.

   

Čuli smo i kako funkcioniše jedna od zgrada Mietshäuser sindikata (stanarskog sindikata) u Nemačkoj, čiji je član, Petar Atanacković, učestvovao u razgovoru. Reč je o zajednici koja je nastala udruživanjem ljudi radi rešavanja stambenog pitanja. Svi stanari plaćaju stanarinu koja je niža od tržišne, deo tog novca koristi se za troškove, a deo za otplatu kredita za zgradu. Niko od njih nije vlasnik stana, svi stanovi su u vlasništvu sindikata (nedeljiva svojina). Ako pojedinac odluči da izađe iz sindikata, stan se dodeljuje drugom članu; ne postoji pravo nasleđivanja, ako neko umre ili se odseli, stan ostaje udruženju, koje odlučuje ko će tu stanovati (stanovi ne mogu da se privatizuju). Za razliku od ovog rešenja, prema modelu Pametnije zgrade, ako neko od članova istupi iz zadruge, njemu se vraćaju uložena sredstva; njegov stan ne može se prodati na tržištu, već biva ponuđen drugim ljudima pod istim (prvobitnim) uslovima, odnosno, traži se osoba koja bi zauzela upražnjeno mesto u zadruzi. Rešavanje stambenog pitanja kroz članstvo u nemačkom stambenom sindikatu znatno je povoljnije rešenje od kupovine stana na kredit, jer u slučaju da neko ostane bez novca za plaćanje stanarine, taj problem se zajednički rešava u sindikatu. Sa druge strane, ako podstanar u Nemačkoj ne plati dve mesečne zakupnine, dolazi do deložacije i do privremenog beskućništva koje lako može da postane trajno. Naime, prilikom iznajmljivanja stana u Nemačkoj, vlasnik traži od podstanara dokumenta iz kojih može da stekne uvid u njegov prethodni stanarski staž – neko ko je 3–6 meseci bio bez stana takoreći nema nikakve izglede da iznajmi stan. O problemima podstanara bilo je više reči na narednom radnom stolu.