(Pod)stanarstvo
Trodnevni razgovori o pitanjima stanovanja okončani su radnim stolom o podstanarstvu. Podstanari žive bez stalnog boravišta, zaštite od iseljenja ili prava glasa na skupštini stanara ali u uverenju da njihov status podstanara neće trajati doveka. Taj životni limbo je i siva zona koju omogućava između ostalog i nedostatak regulative. Polazeći od široke lepeze problema iznajmljivanja stana, na ovom radnom stolu propitivali smo mogućnost formiranja i načine organizovanja jednog mogućeg udruženja podstanara, imajući u vidu da u Srbiji, odnosno Beogradu, postoji samo jedno takvo udruživanje.
Moderator: Marko Aksentijević.
Audio snimak: (Pod)stanarastvo 
(ilustracija: K. Kamenov)
Izveštaj: (Pod)stanarstvo
Na početku smo od Marka Aksentijevića iz Ko gradi grad čuli odlomak teksta Podstanarski bluz Ivane Bogićević gde se podstanar opisuje kao osoba bez stalnog boravišta, koja raspolaže malom količinom stvari, do čije permanentne redukcije dolazi pri svakoj narednoj selidbi. Pošto sa sobom ne može nositi sitnice koje život znače, podstanar je i osoba bez uspomena, osuđena na konstantnu neizvesnost i nemogućnost pravljenja životnih planova. Podstanar se ne seli u svoj, već najčešće ponovo u tuđi stan, uglavnom se ubija od posla da bi platio kiriju, živi u strahu da će biti iseljen i u očaju zbog nepravedno bačenog novca na kiriju, zbog čega često postaje depresivan i ima kraći životni vek.
Među prisutnima je bilo dugogodišnjih podstanara, koji su istakli da su najveći problemi sa kojima se susreću: neregulisanost odnosa između stanodavaca i podstanara (oblast izdavanja stanova nije dobro zakonski regulisana), previsoka kirija (nesrazmerno velika prema mogućnostima zarade u Srbiji), nestalnost, privremenost (zbog osećaja da će uskoro napustiti stan, podstanar ne može da ga prihvati kao svoj dom), teškoće u pronalaženju cimera. Neregulisanost odnosa uspostavlja izrazitu nejednakost između vlasnika i podstanara i ogleda se u brojnim problemima kao što su davanje otkaza kad to vlasnik poželi, nemogućnost prijave prebivališta, obespravljenost podstanara, lišenog bilo kakvih prava (nema pravo glasa na skupštini stanara, njegov potpis zakonski nije validan).
Neregulisanost odnosa proizlazi pre svega iz nepostojanja ugovora između vlasnika i podstanara, koji vlasnici stanova odbijaju da sklope iz više razloga. Jedan razlog je strah da će ugovor dospeti do poreske uprave, tj. strah od kazne zbog neplaćanja poreza (stanodavci masovno ne plaćaju porez na profit od izdavanja stana a kada ga plaćaju on pada na teret zakupca). Drugi je strah da zbog prava državine neće moći da izbace podstanara iz stana ako on ne plaća kiriju. Naime, prema Zakonu o obligacionim odnosima, podstanari boravkom u prostoru (stanu) stiču pravo državine, bez obzira da li plaćaju zakupninu ili ne, a to pravo državine mogu da steknu samo ako postoji ugovor o zakupu. Treći razlog je strah od lošeg ugovora, jer postoje “profesionalni” podstanari koji naprave štetu ili ne plaćaju račune, pa napuste stan, nakon čega sudski proces za naknadu štete traje godinama. Sa druge strane, ni podstanari ne insistiraju na ugovoru jer znaju da u tom slučaju stanodavci povećavaju kiriju 20% (zbog poreza nepravedno prebacuju trošak na podstanare).
Iako su ozbiljna ekonomska i ljudska sila (procena je da samo u Beogradu ima 200.000 podstanara koji plaćaju zakupninu koja se meri stotinama miliona evra godišnje), podstanari nisu uopšte organizovani, prvenstveno zbog toga što njihovi problemi zavise od konkretnog odnosa sa stanodavcem, ali i zbog njihove vere da neće doveka biti podstanari. Dok recimo u Nemačkoj ljudi u velikom broju žive ceo život kao podstanari, u Srbiji se podstanarstvo smatra nepoželjnim vidom bivstvovanja i tranzitnom fazom, iako smo prethodnih dana čuli da alternative poput uzimanja kredita mogu biti pogubnije.
Na osnovu navedenog nesporno je da je podstanarima potrebna organizacija koja bi štitila njihova prava i koja bi delovala i prema državi i prema gradu i prema stanodavcima. Načelni zahtevi koji bi se postavili ticali bi se donošenja zakonske regulative i to takve da ona nužno bude u korist podstanara. Konkretni zahtevi odnosili bi se na regulisanje cene zakupnine tako da se ona uskladi sa mogućnostima stanara, na definisanje elemenata koje bi morao da sadrži ugovor o zakupu stana (šta sve vlasnik treba da garantuje podstanaru a na šta se podstanar obavezuje), na uvođenje inspekcijskog nadzora na gradskom ili opštinskom nivou. Prvi korak mogli bismo da načinimo i pre izmene zakonske regulative, jer je i sada moguće obezbediti regulaciju osnovnih pitanja i inspekcijski nadzor. Kao rešenje dela podstanarskih problema, čuli smo predlog da se napravi sajt za podstanare na kojem bi zakupci stanova pisali o svojim iskustvima i ocenjivali stanodavce i stanove.
Razmatrali smo i koji oblik organizovanja podstanara bi bio najpogodniji. Uz udruženje kao logičan oblik organizovanja podstanara, to bi mogao biti i sindikat kao vid udruživanja zarad postizanja ekonomskog cilja. Sindikat (ili udruženje) treba da objedinjuje interese i brani prava podstanara, da posreduje, da bude vrsta servisa, da obezbeđuje pogodnosti, zaštitu i informacije, a model kolektivnog ugovora sa garantovanim minimumom standarda mogao bi da reši veliki deo podstanarskih problema. Kolektivnim pregovaranjem trebalo bi težiti i poboljšanju kulture stanovanja u zakupu (za razliku od kulture podstanarstva, u Srbiji je vrlo razvijena kultura svojine; gazde se ponašaju kao da oni nešto plaćaju, a ne obrnuto). Međutim, problem sa sindikatom jeste nepostojanje druge strane u kolektivnom pregovaranju, tj. sa kim bi podstanari zaključili kolektivni ugovor, bar dok stanodavci nemaju kolektivno telo.
Kako bismo mogli da vršimo pritisak i na državu i na grad i na stanodavce, potrebno je udruženje ili sindikat podstanara učiniti što masovnijim. Pogodnosti koje se mogu nuditi članovima u cilju njihovog privlačenja mogle bi biti: regulisanje visine zakupnine stana, uspostavljanje i odbrana standarda u pogledu stanovanja (po pitanju nesigurnosti i izloženosti samovolji vlasnika), vršenje servisa za podstanare poput usluge sindikalnog advokata (na primer, udruženje zove stanodavca i objašnjava mu da je investiciono održavanje on dužan da finansira, a ne podstanar). Sa druge strane, udruženje može da pruži slabe garancije stanodavcu (recimo, tako što isključuje iz članstva one koji zloupotrebljavaju status podstanara, i time posredno garantuje da se oni koji jesu članovi pridržavaju podstanarskih obaveza, u skladu sa svojim mogućnostima).
Jedna od težnji udruženja bila bi i politička emancipacija članstva – treba uveravati ljude da nije problem u njima, već u sistemu koji proizvodi podstanarstvo i kulturi koja predstavlja podstanarstvo kao nešto loše. Ljudi na dnu se osećaju krivim, stide se i plaše da bilo šta preduzmu, jer im sistem govori da su sami krivi za svoju situaciju. Važno je uticati na promenu njihove svesti i uveriti ih da je udruživanjem moguće suprotstaviti se sistemu i obezbediti bolje uslove života za celu zajednicu.
Sa stavom da privatna svojina ne sme da bude osnov za eksploataciju drugih, razgovore o takozvanom stambenom pitanju završili smo uverenjem da je potrebno konkretnije i usmerenije samoorganizovanje podstanara. Ljudi će se sigurno javljati i uključivati; jedni da bi podelili iskustvo, drugi da bi primili znanje. To je već dovoljno da ovakva inicijativa zaživi, a onda je izvesno i da se na tome neće zaustaviti.