Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada i dalje neprihvatljiv

Jedanaest organizacija i inicijativa iz Beograda, Niša, Novog Sada i Zrenjanina zahteva povlačenje novog Predloga Zakona o stanovanju i održavanju zgrada iz skupštinske procedure i uspostvljanje široke javne debate o problemima stanovanja u Srbiji.

Tim povodom u petak 2. decembra, organizovali smo konferenciju za štampu, na kojoj smo opširnije govorili o problemima stanovanja koje ovaj Predlog zakona ne rešava.

Podesćamo vas da je ovo treći put da u ovom sastavu reagujemo na tekst budućeg zakona. Pre godinu dana, u toku javne rasprave, poslali smo i naše amandmane na Nacrt zakona a u februaru ove godine komentar na Predlog zakona koji je usvojila Vlada u prethodnom sastavu. Najnovija verzija Predloga i dalje ignoriše ključni problem stanovanja a to je njegova nepristupačnost. Sve dok se to ne promeni, stambena situacija građana se moze jedino pogoršavati.

 

Na konferenciji su govorili: Marko Aksentijević, Ko gradi grad; Ivan Zlatić, Učitelj neznalica i njegovi komiteti; Ognjen Đukić, Pro Bono; Danilo Ćurčić, Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM; Marko Vasiljević, Regionalni centar za manjine; Stana Krstić, Udruženje radnika i prijatelja Trudbenika; Ljubinka Pejčić, predsednica skupštine stanara Nedeljka Čabrinovića 62; Zoran Gajić, Grupa za konceptualnu politiku.

SAOPŠTENJE O NOVOM PREDLOGU ZAKONA O STANOVANJU I ODRŽAVANJU ZGRADA

Ključni problem stanovanja i održavanja zgrada u Srbiji su previsoki troškovi. Po nedostupnosti troškova stanovanja za svoje građane, naša zemlja je drugo najgore mesto za život u Evropi. Novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada neće rešiti ni jedno pitanje preskupog stanovanja. Naprotiv, siromašni vlasnici i stanari su proglašeni neodgovornim i nesposobnim, nameću nam se novi izdaci za održavanje, a u rešavanju stambenog pitanja i dalje ćemo biti prepušteni sami sebi, podstanarstvu i bankarskim kreditima pod predatorskim uslovima.

Istovremeno dok izbegava da koncipira bilo kakvu politiku državne stanogradnje i podrške siromašnim vlasnicima stanova, Vlada je veoma kreativna u smišljanju i uterivanju novih nameta, i u osvajanju novih prostora za partijsko zapošljavanje. Da bi mogla efikasnije da kažnjava građane zato što nemaju novca, održavanje zgrada se proglašava javnim interesom i uvode se upravnici zgrada koje sami moramo da plaćamo. Budući da je posao upravnika između ostalog i da vodi evidenciju podstanara, kako bi država mogla da naplaćuje poreze od stanodavaca, nameće se pitanje zašto država sama ne plaća upravnike, koji će raditi za nju, a ne za stanare?

Uterivanje poreza stanodavcima neminovno će dovesti do povećanja cene zakupa, i to je jedini efekat koji će Zakon imati na položaj podstanara. Dalje deregulisanje ove oblasti, to jest izbegavanje da se zaštita (pod)stanara uključi u „javni interes”, samo će još više učvrstiti potpunu obespravljenost građana koji na ovaj način sebi obezbeđuju krov nad glavom.

Procedura prilikom iseljavanja i dalje ne obezbeđuje minimum standarda garantovanih međunarodnim konvencijama, i odnosi se samo na građane koje iseljavaju opštine po osnovu „javnog interesa“, a ne i na one koji se iseljavaju po osnovu bankarskih hipoteka, vlasničkih sporova i drugih razloga. A najnovija verzija Predloga, koju je Vlada usvojila predviđa da nužni smeštaj za porodice koje se raseljavaju nije obaveza opštine koja sprovodi iseljenje, već one na kojoj su raseljeni građani prijavljeni. Nema nikakvog razloga da se poslovi iseljenja i obezbeđivanja nužnog smeštaja na ovaj način odvajaju. Dovoljno je samo zapitati se koja opština će biti nadležna da obezbedi nužni smeštaj kada se sledeći put budu raseljavali ljudi sa formalnim prebivalištem na Kosovu.

Pokušaj proaktivne stambene politike, definisan kroz odredbe Predloga o „stambenoj pordšci”, ponovo će ostati mrtvo slovo na papiru. Definisane prioritete i standarde ne prate neophodni finansijski i implementacioni mehanizmi. Tako se politika javnog stanovanja i podrške rešavanju stambenih problema građana i dalje prepušta malobrojnim (i svojim obimom zanemarljivim) projektima međunarodnih donatora. Drugim rečima, stambene politike i nema.

A za razliku od prošlogodišnjeg nacrta, ovog puta nema ni formalne javne rasprave o predloženim rešenjima, već se zakon šalje Skupštini na usvajanje po hitnom postupku. Budući da se radi o sistemskom zakonu kojim se uređuje jedno od elementarnih prava i potreba svakog građanina, javna rasprava bi morala biti znatno šira od okvira koji je predviđen Poslovnikom Vlade.

Zbog svega navedenog ovaj Predlog zakona o stanovanju mora biti odbačen u potpunosti, a novi donet u širokom javnom dijalogu. Stambena politika koja zaista želi da popravi uslove stanovanja građana mora da uzme u obzir materijalnu situaciju u kojoj se oni nalaze a ne svojim rešenjima da je pogoršava.

30. novembar 2016. godine

Potpisnici:

Ko gradi grad, Beograd

Učitelj neznalica i njegovi komiteti, Beograd

Pro Bono, Beograd

Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM

Udruženi pokret slobodnih stanara, Niš

Centar_kuda.org, Novi Sad

Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad

Regionalni centar za manjine, Beograd

Ministarstvo prostora, Beograd

Udruženje radnika i prijatelja Trudbenika, Beograd

Udruženje Ravnopravnost, Zrenjanin